Kako sprečiti dogovorene brakove (1)

Posebno što je osvetlio postupanje Apelacionog suda u Kragujevcu u slučaju presude za krivično delo obljube sa detetom, jer je stao na stanovište da „pripadnost etničkoj zajednici u kojoj je običaj rano stupanje u brak i seksualne odnose nije od značaja kod ocene postojanja krivičnog dela obljube sa detetom“. Nadamo se da će ova presuda biti pozitivni presedan i za druge, buduće slučajeve u kojima je mlada još uvek dete.

Međutim, problem dečjih, ugovorenih i, ne tako retko, u pravom smislu reči prisilnih brakova neće time biti rešen, naročito kada je između mlade i mladoženje neznatna razlika u godinama, ili su čak oboje maloletni, pa se ne može primeniti sumnja na pomenuto krivično delo. I to uprkos više nego jasnom pravu na zaključenje braka kako ga definiše naš Ustav u članu 62, kada kaže da „zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene.“

Domaća zvanična statistika ima podatke za maloletne bračne zajednice u kojima su partneri između 16 i 19 godina, pa je tako u 2012. godini bilo sklopljeno 1.974 bračnih zajednica u kojima su mlade imale između 16 i 19 godina. Međutim, po prvi put je popisom stanovništva iz 2011. godine utvrđeno da u Srbiji ima ukupno 420 vanbračnih zajednica u kojima je jedan od partnera mlađi od 16 godina, s tim da je u 395 slučaja to devojčica. Verovatno je da je taj broj veći, ali i 420 mladih je ozbiljan broj u zemlji u kojoj se svake školske godine smanjuje broj onih koji upišu neku od srednjih škola. Samo ove sveže udate devojčice čine bar 15-16 odeljenja manje. Jer, kao što znate, srednje obrazovanje u Srbiji nije obavezno, a nije ni besplatno, iako tako piše.

Činjenica je da se rani brakovi i vanbračne zajednice u kojima je jedan ili oba partnera maloletni uglavnom dešavaju među pripadnicima romske i vlaške manjine. Praksa govori da romske devojčice već u sedmom razredu osnovne škole napuštaju školovanje „da bi se pripremile za udaju“. Upućeniji navode jasne znake budućih dešavanja – devojčica počinje da nosi upadljiv nakit, što znači da je već verena, i onda je pitanje dana kada će se upriličiti i čin venčanja. Od tada pa nadalje taj nakit će biti jedina svetla stvar u braku, koji će toj devojčici oduzeti detinjstvo i osujetiti je u daljem školovanju i svakom drugom napretku, a natovariti joj na pleća gotovo neizbežne (pre)rane, neželjene i višestruke trudnoće koje su, uz rizik polno prenosivih bolesti, ozbiljna pretnja zdravlju. Prisilni brak te devojčice nedvosmisleno stavlja u položaju zavisnosti od partnera i time ih isključuju od donošenja mnogih važnih odluka, reprodukujući podređenu ulogu u porodici i zajednici, koja se najčešće ispoljava kroz nemogućnost zaštite od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije unutar uže i šire porodice.

Da li to previše brine očeve koji su spremni da za svoje ćerke prime i do 20.000 evra (ako se „posreći“ neki dobrostojeći mladoženja koji arbajtuje u Švedskoj, Nemačkoj ili Švajcarskoj)? Najčešće, iznosi su mnogo niži, od 400 evra do 2.000 hiljade. Ipak smo siromašna zemlja. Pa, ako se desi neka nepredviđena okolnost i mlada pobegne uz pomoć hrabre tetke ili razumnog dede, stupiće na scenu romano kris (romski sud), koji će „pravično“ i kažu mnogo efikasnije od redovnih sudova, tj. za veoma kratko vreme do 15 dana, da presudi krivcu, mladinom ocu. Ta kazna neće biti nimalo milosrdna, iako nije reč o pravom sudu. Ima li devojčica onda bilo kakve šanse da bude ravnopravna u tom postupku, onako kako piše u citiranom članu Ustava?