Ko je pismeniji – Bošnjak, Srbin, Hrvat…?

A pitanja su bila – Koja deca su najpismenija – Bošnjaci, Srbi, Hrvati, Romi, Nemci? Koja deca bi najbrže naučila svirati klavir? Koga bi pozvao na svoju rođendansku zabavu? Da mi bude devojka/momak? (Bošnjak/Bošnjakinja; Hrvat/Hrvatica; Rom/Romkinja; Nemac/Nemica);

Naravno, patologija ovog testa se tu ne zaustavlja. Ako bi se organizovala ekskurzija sa učenicima različitih nacionalnosti i putovali s njima od BiH do Austrije – s kim bi najviše voleo sedeti u autobusu, glasi sledeće pitanje. Pogađate da je redosled isti – Bošnjak/Bošnjakinja, Srbin/Srpkinja, Hrvat/Hrvatica; Rom/Romkinja; Nije mi to važno, jer bitno mi je samo da idemo na ekskurziju.

Verovali ili ne, ali ima toga još. Ima tu i utvrđivanja karakternih osobina. Kaže da se svakom od naroda sa liste (Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Jevreji, Romi, Nijemci) „pripiše“ po jedan od ponuđenih prideva. A pridevi su – miroljubivi, agresivni, skromni, lenji, marljivi, pametni, veseli, podmukli, nepošteni, ljubazni, sebični, komunikativni, drski, iskreni, hrabri, kukavice, glupi, svadljivi, inteligentni i prljavi.

Ima i pitanje o tome da li se slažu da Bošnjak/Bošnjakinja, Srbin/Srpkinja, Hrvat/Hrvatica; Rom/Romkinja i Nemac/Nemica bude – predsednik države; predsednik entiteta; direktor škole; nastavnik; da mi bude prijatelj; da mi bude sused; da bude turista u mojoj državi.

Nije poznato kakav je bio rasplet ove afere, ali je sasvim sigurno da stepen etničke distance u višenacionalnoj BiH i danas, dvadeset godina od građanskog rata u bivšoj SFR Jugoslaviji, postoji. To se najbolje vidi po rasprostranjenoj praksi, pošto u čak 34 vaspitnoobrazovne ustanove funkcioniše sistem – dve škole pod jednim krovom. To znači da je jedna škola za Bošnjake, a druga za Hrvate, Srbe, Rome… I to sve u istoj zgradi. Iako je Ustavni sud Federacije BiH oglasio neustavnom ovakvo etničko razdvajanje koje je savremeni vid aparthejda, u praksi nije bilo promena, pa Bošnjaci idu u svoju školu, a Srbi i Hrvati u svoju. Nema mešanja đaka. Svako uči po programu svoje zajednice.

Nije Bosna usamljen slučaj. Etnička distanca postoji i u drugim državama nastalim raspadom Jugoslavije. U Srbiji, prema istraživanjima, srednjoškolci neće da se druže sa Albancima, Romima, Hrvatima i gej osobama. Ako se još bolje pogleda, podloga za buduću etničku netrpeljivost prema svakom ko se ne preziva na IĆ stvara se prepravljanjem istorije, što je manir koji oduvek postoji na Balkanu. Recimo, u udžbenicima istorije za osnovnu i srednju školu prećutkuju se zločini koje su Srbi činili tokom devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, ali se detaljno govori o nasilnom iseljavanju Srba sa Kosova pod pritiskom Albanaca, proterivanju Srba tokom hrvatske operacije Oluja… U Hrvatskoj je slična situacija. Čak 70 odsto mladih ne želi Srbina ni za bračnog partnera, a ni za komšiju. Isti odnos je i prema Romima, Albancima, Balkancima homoseksualcima…

A ko je za tako visok stepen netolerancije odgovoran? Prvenstveno političari, njihove ratoborno-mrzilačke poruke koje i danas upućuju sa bezbedne udaljenosti, zatim mediji koji potenciraju nacionalnu pripadnost i stalno pišu o ugroženosti, recimo jezika (od koga?!) ili nacije, obrazovni programi koji potenciraju nacionalnu pripadnost, a ne znanje… Perspektiva ovakvih odnosa u regionu je više nego mračna. Ako kao mladi neće da razgovaraju i da se druže i razmenjuju iskustva sa svojim vršnjacima iz drugih država, sa kojima dele i istu istoriju i isti jezik, šta očekivati u budućnosti? Sve se izgleda kreće u pravcu naziva čuvenog antiratnog filma Žike Pavlovića – „Vidimo se u sledećem ratu“, čiji bi epilog mogao biti film – „Vidimo se u čitulji“!