Stvarnosni razlozi leže u zatečenom stanju koje nije zadovoljavajuće zbog neuspešne postustavne reizbornosti. Među reizabranim nosiocima pravosudne funkcije bilo je i onih koji nisu stručni, osposobljeni ili dostojni da je obavljaju, a bilo ih je i među onima koje je Ustavni sud, poništavajući odluke o nereizboru, vratio na dužnost zbog grubih povreda postupka, ne baveći se njihovim pojedinačnim kvalitetima. Reizbornost, stoga, nije pomogla pravosuđu da se oslobodi onih zbog kojih je i bilo u riziku korupcije. Tom cilju nije pomogao ni Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (kolokvijalno, o lustraciji), koji je postao čuven po tome što u desetogodišnjem vremenu važenja nijednom nije primenjen.
Sistemski razlozi leže u propisima koji su instalirali poluge političkog uticaja na pravosuđe. Te poluge povezuju one od kojih koruptivni uticaji kreću, one koje te uticaje prenose i one koje te uticaje materijalizuju. Žarišta visoke korupcije su, najčešće, u političkim partijama. Od tog izvora koruptivni uticaji najpre kreću prema organima izvršne vlasti a oni ga usmeravaju prema rukovodiocima sudova, odnosno javnih tužilaštava, kako bi dospeli do onih koji su u stanju da taj uticaj pretvore u nedostojni „finalni proizvod“.
Da bi se pravosudna korupcija iskorenila ili barem svela na minimalnu meru, neophodno je neutralisati njene transmisione poluge. To se može postići izmenama Ustava i pravosudnih zakona u sledećim pravcima: 1) da predsednike sudova i sudije bira Visoki savet sudstva, poveravajući im i prvi i stalni mandat; 2) da javne tužioce i njihove zamenike bira Državno veće tužilaca, poveravajući im i prvi i stalni mandat; 3) da predsednika suda predlažu sudije u sudu kojim će rukovoditi, a da javnog tužioca predlažu zamenici tužioca u tužilaštvu kojim će rukovoditi; 4) da u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca ne budu ministar pravde i predsednik Odbora Narodne skupštine nadležnog za pravosuđe; 5) da članove Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca ne bira Narodna skupština, već oni koje ti članovi predstavljaju; 6) da članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca imaju zamenike kako bi uvek odlučivali u punom sastavu; 7) da i javno tužilaštvo bude samostalan i nezavisan državni organ a ne samo samostalan, kako bi se izjednačilo sa sudom i približilo sudskoj vlasti udaljavajući se od izvršne.
Ako se sistemski razlozi korupcije neutrališu, pravosuđe ni tada neće postati ono što bi trebalo da bude u pravnoj državi dok se ne oslobodi „primarijusa“.
Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
(Izlaganje na skupu o korupciji u Srbiji, održanom 23. 2. 2015. godine u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije.)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
