Niko neće da ubije bivšu suprugu „odjednom“. To što osuđenik koji je to učinio, prethodno, za vreme izdržavanja kazne, nije pravio disciplinske prekršaje ne znači da je on zaista korigovao ponašanje, stavove i sistem vrednosti. Kod njega je rasla agresija, ali nije ni primećena ni tretirana.
Sve to i ne čudi jer se u srpskim zatvorima već decenijama ne sprovode programi individualnog tretmana, odnosno prevaspitanja i resocijalizacije svakog osuđenika ponaosob, koji su inače obavezni, kaže za Danas Lidija Vučković, koordinatorka niškog Centra za ljudska prava, koji godinama unazad u kazneno-popravnim zavodima u Srbiji sprovodi projekte kontrole i unapređenja uslova zatvaranja.
Javno upozorenje Centra na ovakav „sistemski propust“ usledilo je nakon što je osuđenik Ivan Milovanović (35) iz Niša, inače višestruki povratnik, krajem avgusta ubio svoju bivšu suprugu Bojanu Bačević (29) za vreme slobodne („ljubavne“) posete, koja se odvija u zatvorenoj prostoriji unutar KPZ-a i potpuno je bez nadzora. Milovanović od decembra prošle godine izdržava kaznu zatvora u trajanju od tri godine i deset meseci zbog neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga.
U Centru za ljudska prava podsećaju da su prošle godine sproveli istraživanje „Individualni programi tretmana u praksi“, u okviru projekta „Ka punoj primeni evropskih standarda u sistemu zatvaranja“, koji je finansijski podržala Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji. Istraživanje je rađeno na uzorku od 24 osuđenika iz KPZ-a u Nišu, Požarevcu, Beogradu i Sremskoj Mitrovici, iz svih starosnih grupa i dužina kazni, koji su nasumično izabrani.
– Ispitanici uopšte ne znaju šta je Program postupanja, odnosno program individualnog tretmana, koji bi trebalo da dovede do korekcije njihovih stavova i ponašanja, i misle da je to rešenje o razvrstavanju u određenu vaspitnu grupu. Ako je takav Program i rađen, nije dat osuđenicima, a u većem broju slučajeva nije rađeno ni preispitivanje Programa, u periodu od tri do šest meseci, što je obaveza ustanove. Osuđenici ne znaju koja je svrha Prijemnog odeljenja, u kojem su proveli oko 20 dana, a imali uglavnom samo jedan razgovor sa službenim licem od maksimalno 25 minuta. Ne znaju ni zašto se nalaze u pojedinim vaspitnim grupama, a ni zašto im je grupa promenjena. Sa njima nije rađen nijedan stručni postupak. Sa vaspitačima i drugim službenim licima razgovaraju veoma kratko i retko, a čak 83,3 odsto ispitanih smatra da su im takvi razgovori važni, kaže za naš list psihološkinja Centra Verica Bokić, inače autorka istraživanja.
Ona podseća da Prijemno odeljenje služi za individualizovan pristup osuđenicima, kako bi se na osnovu osobina ličnosti, mogućnosti socijalizacije, potreba i stepena rizika predložio Program postupanja. Predlog daje Stručna komisija uz prisustvo suđenika. Pravilnik o tretmanu, programu postupanja, razvrstavanju i naknadnom razvrstavanju osuđenih lica ne propisuje sastav ove komisije, a u Centru smatraju da bi u njoj obavezno trebalo da budu psiholog, pedagog ili socijalni radnik, neuropsihijatar i lekar.
U procesu realizacije Programa postupanja posebno važnu ulogu imaju vaspitači. Na osnovu njihovog mišljenja, recimo, načelnik Službe tretmana predlaže upravniku zatvora posebna prava osuđenika, među kojima je i pravo na privatne posete. Nijedan akt, međutim, ne propisuje sadržaj, a ni frekvenciju postupanja vaspitača.
– Čitava jedna služba, Služba tretmana, koju čine vaspitači, ne radi svoj posao u svim srpskim zatvorima, i nikom ništa. Jedna od posledica toga je veliki stepen povratništva, koji se kreće i do 70 odsto, što je šteta i za osuđenike i za čitavo društvo. Zbog svega toga prevashodna svrha zatvaranja u Srbiji nije tretman koji će dovesti do prevaspitanja i resocijalizacije osuđenika, već izolacija tih ljudi, što je nedopustivo. Ovaj problem se, pri tom, ne rešava godinama i postaće nerešiv – ocenjuje koordinatorka Centra Vučković, dodajući da Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i stručna javnost nisu odgovorili na apel Centra da se o tom problemu razgovara i nađe rešenje.
Vučkovićeva smatra da rad sa osuđenicima mora da ide „u dubinu“ kako bi se obezbedilo da oni iz zatvora ne izađu još agresivniji ili isfrustriraniji, a ne da bude krajnje površno disciplinovanje, kako se on sada shvata. Za profesiju zavodskih vaspitača ne postoji obrazovna ustanova ili smer. Ali, čak i kada je vaspitač psiholog, defektolog ili pedagog, što je dobro, neizostavno bi trebalo da ima dodatno obrazovanje i obuku, kaže ona.
Povećana agresivnost
– Nedostatak Programa postupanja utiče na povišenu opštu agresivnost kod osuđenika. Ona se najčešće ispoljava kroz njihovo samopovređivanje u periodu izdržavanja kazne od tri do šest godina – kasnije se „pomire sa sudbinom“. Zbog takvog nedostatka, kod osuđenika se u velikoj meri utemeljuje postojeći pogrešan sistem vrednosti i destruktivnih oblika ponašanja, a on utiče i na njihovo otežano adaptiranje na spoljnu sredinu po izlasku iz zatvora – kaže Verica Bokić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
