Mnogi bi se odrekli slobode govora zarad boljeg života

On dodaje da živimo u društvu koje nema dugu tradiciju demokratije, pa samim tim ni slobode govora, pa se često se pojedini pojmovi pogrešno tumače. Tako se „sve izrečene gluposti, bez obzira na posledice koje sa sobom nose, brane idejom o slobodi govora i prava na lični stav“.

– Nekada je veoma tanka linija koja razdvaja slobodu govora i razne njene devijantne oblike poput govora mržnje ili kleveta, što je pogodno za zloupotrebu i zamenu teza, a što obilato koriste učesnici u javnom životu, predstavnici tabloidnih medija, kao i pojedinci u raspravama na internetu. Ako bi trebalo definisati koja je granica slobode govora, to je sfera u kojoj izgovaramo ili zapisujemo stvari koje nikog ne mogu fizički da ugroze, napominje naš sagovornik.

Dražićpodseća da se pravo na slobodu govora u mnogim razvijenim zemljama doživljava kao elementarno ljudsko pravo. To se, kako dodaje, najbolje moglo videti po reakciji francuske javnosti nakon tragedije koja je zadesila redakciju lista “Šarli ebdo“, ali i masovne podrške koje je dansko društvo uputilo časopisu „Jyllands Posten“ kada su se suočavali sa pretnjama zbog objavljivanja karikatura proroka Muhameda.

– U Srbiji mnogi ljudi nisu svesni važnosti slobode govora. Pošto živimo u siromašnoj državi, na prvo mesto se stavlja životni standard, a kako ne postoji direktna povezanost između ove dve kategorije, mnogim građanima se pravo na slobodu govora ne nalazi na vrhu liste prioriteta. Mnogi naši sunarodnici i danas idealizuju Titovo vreme zbog većeg životnog standarda, kada nije postojala sloboda govora, i verovatno bi bili spremni da se odreknu tog prava zarad boljeg života. Jedna od dužnosti učesnika u javnom životu i medija pre svega je da ukazuju na važnosti slobode govora. U slučaju medija to ukazivanje može da se vrši i kroz projekte poput ovog, ali na prvom mestu kroz beskompromisan rad i nemirenjem sa postojanjem nekih tabu tema, ocenjuje Dražić.

Prema njegovim rečima, ljudi koji se bave satirom i humorom često dobijaju kritike kako neka tema kojom su se bavili nije za šalu, ali ono što će većina ljudi koji se bave ovim poslom reći jeste da svaka tema može i treba da bude predmet satire. Satira je, pored svog komičnog elementa, na prvom mestu kritika, a kritika će uvek nekog uvrediti. Satira bez kritike, ocenjuje Dražić, ne bi postojala, a nezahvalno je pokušavati doći do definicije šta je ono što je uvredljivo i što treba izbegavati, jer bi se tu postavilo pitanje ko je taj koji to može da odredi.

– Pojedini vernici ne vole kritiku crkve, članovi nekih stranaka ne vole šalu na račun njihovih političara, navijači ne vole kritiku svog kluba, i skoro da ne postoji institucija, grupa ili pojedinac koga kritikovanje neće uvrediti. Praćenje satiričnog sadržaja nije obavezno i ko god je uvređen može da ga ignoriše. Ili da, na kraju krajeva, neko vreme bude uvređen. Da parafraziram poznatog britanskog glumca Stivena Fraja: Šala te je uvredila? Pa šta, ističe Dražić.

Živimo u sekularnom društvu

Komentarišući poziv SPC da mediji ne objavljuju blasfemične karikature, Marko Dražićukazuje da je pravo SPC ili bilo koje druge verske zajednice da se bori za svoje interese, ali je pravo i obaveza svih medija da njihove pozive ignorišu jer živimo u sekularnom društvu. „Ako se novinari ne mešaju u crkvena učenja, ne vidim na koji način sveštena lica treba da se bave uređivačkom politikom medija. U tom smislu mi je legitimniji apel sveštenih lica upućen svojim vernicima da bojkotuju pojedine medije, što smo pre nekoliko godina imali priliku da vidimo u Novom Pazaru, nego pritisak na medije da promene uređivačku politiku“, naglašava Dražić.