O privatizaciji sportskih udruženja (1)

Prema članu 173 važećeg Zakona o sportu, pod privatizacijom se podrazumeva preobražaj vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala sportskih organizacija u privatno vlasništvo po opštim propisima o privatizaciji ako tim zakonom nije drukčije određeno, a ako jeste – posebni propisi Zakona o sportu imaju jaču pravnu snagu od opštih.

Sportske organizacije su, prema članu 18 stav 2 ranijeg zakona o sportu, osnivane kao udruženja građana ili kao preduzeća, odnosno ustanove. Osim retkih izuzetaka, te organizacije su sportska udruženja građana. Ona su, na osnovu člana 10 stav 2 i člana 53 Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana iz 1982. godine, imala status građanskopravnih lica, koja su sredstva od članarine, poklona i drugih izvora sticala „u svojinu“. Sportska udruženja su i danas građanskopravna lica, a svojina na sredstvima kojima raspolažu nije ni društvena, ni državna, ni zadružna. Ona je privatna, jer Ustav, u članu 86, poznaje još samo taj oblik svojine. Kako se ono što je već u privatnoj svojini ne može još jednom privatizovati, Zakon o sportu je trebalo da precizno odredi predmet privatizacije u sportskim udruženjima. Pošto to nije učinio, nastala je konfuzija zbog koje je privatizacija u sportu još uvek „na dugom štapu“. Dva najtrofejnija fudbalska udruženja FK Crvena zvezda i SD Partizan već su zemljišnoknjižni vlasnici stadiona i drugih sportskih objekata, pa u njima predmet privatizacije može biti samo zemljište na kojem su ti objekti sagrađeni, pošto je ono još uvek u društvenoj, odnosno državnoj svojini, s pravom trajnog korišćenja u korist vlasnika objekta. PoštAo odredbe o privatizaciji u Zakonu o sportu ne prave razliku između sportskih objekata i sportskog zemljišta, njihova primena će dovesti do nerazrešivih zapleta, a taj rizik ne čini privatizaciju u sportu privlačnom.

Ozbiljan problem je i to što su sportske organizacije mahom – udruženja građana. Ustav, u članu 55 stav 1, jemči slobodu udruživanja, pa ako su građani, ostvarujući tu slobodu, osnovali sportsku organizaciju kao udruženje građana, imaju pravo da u njemu budu koliko žele. Pošto im to pravo ne može biti uskraćeno ni zakonom, nametanje drugačijeg statusa značilo bi kršenje ustavne slobode udruživanja. Zato do privatizacije u sportu može doći tek kad se sportsko udruženje transformiše u privredno društvo, ali ne aktom države nego slobodnom voljom njegovih članova. Ako te volje nema, sportsko udruženje ostaje u istom statusu. Nije dobro što Zakon o sportu, članom 178 stav 2, u toj transformaciji članovima sportskog udruženja uskraćuje izbor pravne forme privrednog društva, određujući kao jedinu mogućnost – otvoreno akcionarsko društvo. Time se njihova volja u tranziciji prema novoj pravnoj formi delovanja ukida, a to ugrožava interese onih koji su minulim radom u sportskom udruženju doprineli brendu subjekta privatizacije.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union