Pištolj Saše Jankovića

Svi mediji, osim manjine herojskih boraca za slobodnu reč i slobodu štampe, sistematski i okrutno cenzurišu Srpsku naprednu stranku, premijera Vučića (i njegovu porodicu), istinske patriote na čelu sa Zoranom Babićem, Đukom, Martinovićem i istima takvima kao i oni. A ko su ti požrtvovani borci za slobodu štampe, zbora i dogovora, heroji koji po strašnu cenu stoje na braniku demokratije i slobode? Šačica: TV Pink, TV Studio B i Informer; čak je i Kurir dezertirao, a za Pečat ne znam, doktor mi je zabranio da TO čitam, mada se u poslednje vreme Nikola (treći metak) Vrzić ističe. Ostatak medija, a naročito neki tajkunski plaćenici, krvožedno guše slobodu govora srpskih naprednjaka i ne daju im ni da zucnu. Nije naprednjacima lako: digla se i ala i vrana, kaže Đuka.

Prevedeno na obični srpski jezik, to znači da više nekome ko bestidno laže ne smeš da kažeš lepo narodski „Ne seri!“, jer je to odmah dokaz krvoločne cenzure: svi mogu da pričaju i pišu, a on ne sme! Pa gde je tu jednakost? Pa gde je tu sloboda štampe? Strašno! Obrni-okreni, kao što ste već naslutili, reč je o bestidnim lažima i oko njih se sve ovo zapravo i vrti. Oni, naime, hoće da se njihove bestidne laži uvažavaju; da se o njima priča kao o nespornim istinama, iako je golim okom vidljivo da su laži, pritom još i zlonamerne, pakosne i odozgo sugerisane. Sve je to logična i očekivana posledica toga da su Stranka i Vođa (i njegova porodica) izvikani za apsolutni i bezgrešni (po definiciji) Autoritet; ako je tako, onda nema tu mesta sumnjama i pitanjima. Njima nije više dosta to što imaju uverljivu i legitimnu većinu u Parlamentu i u biračkom telu (ako ne lažu); oni bi hteli sve i odmah: da iscede stvarnost do poslednje mrvice, da postignu potpunu sabornost i simfoniju, da se više niko nikada ne usudi da bilo šta pita, a kamoli da kritikuje.

To, dakle, vidimo. Mnogo je zanimljivije pitanje – da kako oni to misle da postignu? Slučaj Saše Jankovića, zaštitnika građana, tu je već paradigmatičan primer, mada ni slučaj Inđije nije za bacanje. Po svemu sudeći – i znajući ih – neko je jednoga dana naredio: sklonite, urnišite tog Sašu Jankovića kako znate, ne zanima me; i to odmah. Ta je naredba, čini se nekima od nas, pala pošto je zaštitnik podneo krivičnu prijavi protiv brata Andreja, brata Malog i tih vojnih policajaca koji su imali nesreću da njih dvojicu obezbeđuju mimo i protiv zakona. Naređenje – izvršenje: ali nikako da mu nešto nađu, ni kamen u bubregu. Već u to vreme Đuka, moralna i fizička gromada od branitelja slobode govora, počeo je da gunđa i da Jankovića optužuje (što i danas radi) za „odavanje službene tajne“ zbog čega bi u srećnijim nekim zemljama odmah „zaglavio maricu“, jer da je to strašno teško krivično delo. Saša Janković, međutim, nije odao niti jednu „službenu tajnu“ i to je jasno, ali – nema veze. Saša Janković podneo je krivičnu prijavu protiv braće i vojnih policajaca zbog osnovane sumnje da su napali službena lica u vršenju službe, a na osnovu izjava umešanih žandarma. Njegovo je da prijavi, a ima i za njih sud i zakon, pa ćemo da vidimo. Ali ne: to je shvaćeno kao „napad na premijera i njegovu porodicu“ (sada Đuka već pominje i tatu i mamu koji kroz tu priču ne prolaze).

Onda je Janković potegao neka pitanja oko Vojnobezbednosne agencije i oko pada helikoptera kod Surčina. Samo im je još on falio u toj bruci i sramoti, pa su reagovali kako jedino znaju i umeju. Neko je konačno iskopao i Informeru, braniku slobode reči i štampe, doturio policijska dokumenta iz 1993, ali smišljeno odabrana. Pod gromopucatelnim naslovom „Afera pištolj“ i nadnaslovom „Mračne tajne zaštitnika građana“, sve na naslovnoj strani, Informer na osnovu neistine da je dotični pištolj bio „nelegalan“ (a mogli su i morali da znaju da nije) gradi priču koja će se kasnije eksploatisati u ostatku „slobodnih medija“ (sva tri) kao maltene dokaz da je Saša Janković ako ne baš ubica, a ono tu negde. Tu je i ministar unutrašnjih poslova, Stefanović dr Nebojša, osetio potrebu da aludira na takvu mogućnost, a ni premijer nije mogao da odoli.

Istina je, međutim, drugačija: kao prvo, Saša Janković u trenutku smrti tog nesrećnog Gojkovića uopšte nije bio u stanu; bio je na poslu i došao je 15 minuta kasnije, što je nesporno. Zatim, taj pištolj CZ 99 bio je uredno registrovan i ima službenu biografiju od fabrike Zastava do današnjeg vlasnika, ko god on bio. Da je pištolj bio neregistrovan, ne bi ga policija nakon uviđaja i okončanja postupka vratila Jankoviću, niti bi on mogao da ga kasnije proda sasvim legalno. Kada je laž o „ilegalnom pištolju“ propala, niko se nije potresao; prešlo se na priču o oružnom listu – da gde je, pa zašto je izdat dan ranije. Kopija oružnog lista naravno da je pronađena i ministar dr Stefanović je to slavodobitno objavio, mada je irelevantno. Niko se nije našao da objasni da izdavanje oružnog lista podrazumeva i određene provere i operativne radnje i hoće da potraje. Kad je ta podvala propala, ministar se setio da objavi „sva dokumenta“ iz kojih fale neka bitna; ali šta sad, zašto ste sitničavi? I to je bilo irelevantno, jer Saša Janković nije bio u stanu u trenutku tragedije. Istražni sudija bio je tada zaključio da nema mesta krivičnom gonjenju i predmet je bio zaključen – sve do pre neki dan.

Kraj u sutrašnjem broju

Preuzeto sa sajta www.autonomija.info