Pištolj Saše Jankovića (2)

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pretpostavka je razumna: isuviše je ljudi poginulo od nehata i zastrela (kad neko sebe pogodi); čak i policajaca i vojnika, uključujući i jednog pripadnika elitne jedinice Kobri nedavno. Uprkos „junačkoj prošlosti“ i „vojničkoj tradiciji“ Srbi su notorno poznati po neodgovornom rukovanju oružjem i eksplozivnim napravama. Verovatno je i zato policija u ovom slučaju iz 1993. postupila pažljivo, proveravajući sve mogućnosti i saslušavajući višekratno prisutne (njih trojicu). Nisu došli do osnova za sumnju da je reč o nečemu drugome – osim samoubistva.

Sve to vlastima nije smetalo da iznova uznemire ionako traumatizovanu porodicu Gojković – jer im nije preostalo ništa drugo u „Aferi pištolj“: svi su im pokušaji da optuže Sašu Jankovića do tada propali, pa da probaju na sentimentalnost. Bastioni slobode štampe tada su se opet razgoropadili: reč „ubistvo“ postala je normalna u ustima nafrakanih voditeljki u mini suknjama, kao da je stvar već jasna i rasvetljena. Đuki, međutim, ni to nije bilo dovoljno: umesto da ostale „cenzorske“ medije optužuje za ono što su objavili, on ih sada optužuje da zašto nešto nisu objavili, a tako je važno. Važno je zato što on to govori. Pod gvozdenom petom „medijske cenzure“, Đuka i Vučić potegli su ključni argument: zaštitnik građana bavi se politikom (politikantstvom), umesto da gleda svoja posla. A i kolika mu je tek plata! Na kraju, kao poslednja odbrana, Saša Janković je, ničim izazvan, proglašen za budućeg predsedničkog kandidata.

Aleksandar Vučić je tu bio u pravu: da, u državi kojom on vlada kao samovoljni samodržac uz sasluživanje ulizica i poltrona, klijenata i partnera u raznim poslovima, svako pitanje, pogotovo nepotrebno, jeste politika. Na primer: šta Janković ima da pita odakle bratu Andreju vojno obezbeđenje, protiv svih zakona i propisa? Gledaj svoja posla, budalo! Ne napadaj mi porodicu! Šta ima da pita zašto je posadi helikoptera naređeno da sleti tamo gde ne može, umesto tamo gde može i zašto nisu poštovane procedura i linija komandovanja? Ne dam moje ministre!

Ovde, plašim se, imamo posla sa vlašću koja je uzletela i ne ume da se vrati. Oni su bezgrešni i sve što im neko zameri mora biti da je tajkunska, izdajnička ili špijunska rabota, jer je pretpostavka da normalan Srbin to nikada ne bi pitao, ako je zaista rodoljub. Ako pita – e, to ćemo da vidimo. Na ovakav oblik vladavine upozoravano je mnogo puta: moć bez uprave, difuzna i opšta. Uprava je, naime, dvosmerna; moć je jednosmerna. Uprava znači odgovornost. Ne nasedajte samo na njihovu priču da će „preuzeti odgovornost“ il da su je „preuzeli“: to samo znači da će preuzeti vlast i da su je preuzeli; od odgovornosti tu nema ni traga, niti im na pamet pada.

Saša Janković se za sada drži čvrsto i na pamet mu ne pada da se povuče, što je ohrabrujuće. Eno je, TV B92 podvila rep i odustala od serijala na temu fudbala i navijača. Sinoć je umesto emitovanja nove reprizirala staru Kesićevu emisiju. Zbog Saše Jankovića? I šta? I ništa, zaboravilo se i zaboraviće se. Saša Janković neće da podvije rep, a oni neka vide.

Preuzeto sa sajta www.autonomija.info