Vladavina prava je vršenje vlasti u granicama prava koje tu vlast ograničavaju Ustavom i zakonom utvrđenim pravima i slobodama građana. Prema članu 3 stav 2 Ustava Srbije, ona se ostvaruje „povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu“, a da bi tako bilo, Ustav, u članu 5 stav 4, predviđa da političke stranke (iz kojih se putem izbora angažuju nosioci zakonodavne i izvršne vlasti) „ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“. Te stranke imaju gotovo genetsku sklonost da potčinjavaju vlast preko nosilaca javnih funkcija iz svojih redova, i to kad mogu čine. Toj sklonosti nije odolela ni Narodna skupština kada je, prihvatanjem amandmana poslaničke grupe jedne od vodećih stranaka, uvela u Ustav odredbu člana 102 stav 2 koja glasi: „Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika“.
Ova antinomija relativizuje princip vladavine prava, dovodeći Ustav u sukob sa samim sobom. Ta relativizacija ohrabrila je i politizaciju prava, o kojoj svedoče brojni slučajevi devastacije pravnog poretka uzrokovane političkim uticajem. Evo nekih:
U preambuli Ustava kaže se da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo suverene države Srbije i da iz takvog njenog položaja slede „ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim njenim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“. Nosioci političkih vlasti nisu postupali u skladu sa ovim obavezama kada su parafirali, zaključkom Vlade prihvatili i odlukom Narodne skupštine potvrdili Briselski sporazum, koji južnu srpsku pokrajinu integriše u samoproklamovanu državu Kosovo, pristajući da ona svojim zakonima uredi sistem teritorijalne organizacije sa zajednicom srpskih opština, policiju, organizaciju sudova i izbore za lokalne organe vlasti, iako, po članu 97 Ustava, to spada u zakonodavnu nadležnost Republike Srbije čija je teritorija, po članu 8 Ustava, jedinstvena i nedeljiva sa granicama koje su nepovredive. Sve to su začinili pristankom da tu surogat državu neće blokirati na njenom evropskom putu, što će biti presudno i za njeno formalno priznanje.
Grupa od 25 narodnih poslanika pokrenula je postupak za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, koji je Ustavni sud okončao zaključkom o odbacivanju predloga usled nenadležnosti, kako je tražio i ministar pravde. U zaključku se navodi da je taj sporazum politički a ne pravni akt a da zaključak Vlade o njegovim prihvatanju i odluka Narodne skupštine o njegovom potvrđivanju nije opšti već pojedinačni akt. Izbegavajući da se suoči sa očiglednom neustavnošću Briselskog sporazuma, Ustavni sud je dao zapažen doprinos politizaciji prava, kompromitujući vlastitu nezavisnost i samostalnost. To je bio razlog da sudija tog suda dr Dragan Stojanović u svom izdvojenom mišljenju naglasi da je ovakvim postupkom Ustavni sud umesto lojalnosti Ustavu ispoljio lojalnost Vladi i njenoj politici.
Nastavak sutra
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
