Zaštitnik građana Saša Janković iskazuje doslednu lojalnost Ustavu i zakonima, ali to smeta političarima najjače političke stranke, pa mu spočitavaju: da je „jeftin politikant koga skupo plaćaju“ i „koji sebe doživljava kao sveca“ (N. Stefanović), „da bi mogao biti smenjen za 24 sata“ (A. Vučić), da se „ne bavi zaštitom građana već politikom“ (V. Đukanović i B. Gašić)… samo zato što se usudio da od Ministarstva odbrane i Vojnobezbednosne agencije zatraži snimke, izjave i druge podatke o načinu ulaska premijerovog brata u rizičan prostor prošlogodišnje Parade ponosa. – Političarima je zasmetalo što se zaštitnik građana umešao u svoj posao. Da to nije učinio, ne bi bilo ni „Afere pištolj“ ni ovih izjava.
Pre izvesnog vremena predsednik Republike je upozorio javnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića „da razmisli šta kopa po Srbiji“ u traganju za dokazima o odgovornosti generala Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije, tvrdeći da on nema nikakve veze sa zločinima prema albanskom življu. Pošto je u javnosti ovo shvaćeno kao pritisak na organ gonjenja, predsednik Nikolić je izjavio da je javni tužilac samostalan ali ne i nezavisan organ, te da su njegove reči primerene funkciji koju obavlja. Po članu 5 Zakona o javnom tužilaštvu, samostalnost javnog tužioca podrazumeva i zabranu svakog uticaja na rad tužilaštva od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim se može ugroziti njegova samostalnost. Predsednik bi za ovu odredbu morao znati, jer je zakon o kojem je reč usvojen u vreme kada je bio narodni poslanik. A morao bi znati i to da predsednička funkcija spada u nomenklaturu izvršne vlasti.
Tužilaštvo je bilo meta političkog pritiska i od strane predsednika Vlade. Posle pada vojnog helikoptera u kojem je stradalo šestoro odraslih i jedna beba, predsednik Vučić je, ničim izazvan, izjavio „Ne dam ministre“, odajući svoju zebnju da bi ministri odbrane i zdravlja mogli biti obuhvaćeni sumnjom tužioca da su i oni odgovorni za udes. Doduše, možda je reagovao i refleksno kao čelnik Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, u čijem radu učestvuje i javni tužilac iako to može da smeta njegovoj samostalnosti.
U članu 50 Ustava i članu 4 Zakona o javnom informisanju i medijima piše da je javno informisanje slobodno i da ne podleže cenzuri. – Stvarnost je, međutim, drukčija: neki komercijalni mediji postali su Vladina ili stranačka glasila; neke gledane televizijske emisije su ugašene; neki urednici su zamenjeni; neki ugledni novinari su dobili otkaz; neki su promenili zanimanje a neki poslodavca. Cenzura i samocenzura uzimaju maha.
Ovakvo stanje zabrinjava, jer preti da se politika uzdigne iznad prava i stavi ga pod kontrolu, što bi vodilo konverziji vladavine prava vladavinom ljudi. A to bi bilo pogubno za demokratiju i za ljudska prava i slobode.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
