Ponavljači

Ovakva prepucavanja nisu ništa novo u državama koje su ispale iz komunističkog/socijalističkog šinjela i koje očito imaju problem sa pronalaženjem sopstvenog istorijskog identiteta i zahteva elita na vlasti da se prepravi istorija i uloga onih opcija koje podržavaju tokom Drugog svetskog rata. Tu prvenstveno mislim na Srbiju, gde je u toku potpuna rehabilitacija četničkog pokreta, koji se u javnosti predstavlja kao prvi pokret otpora u Evropi i čak antifašistički (?!), pokreta koji je blisko sarađivao sa nacistima, koji su okupirali Jugoslaviju tokom Drugog svetskog rata. Uz to ide i rehabilitacija ljudi koji su učestvovali u kolaboraciji, kao i prepravljanje istorije i istorijskih događaja. Odnosno, prilagođavanje (?!) istorijskih događaja trenutnim željama elite na vlasti. Za istinu i stvarni sled događaja kao da nikoga nije briga. Problem koji očito ne razumeju ili se prave da ne razumeju je da je saradnja sa okupatorima zemlje jedno, a komunistička osveta, osveta pobednika nad pobeđenima nakon završetka rata, nešto sasvim drugo. Ono što im je zajedničko je zločin. Dakle, krvavi su, što bi se reklo, „do lakata, pa od lakata“! I tu krv ništa ne može sprati. Uostalom, zađite malo po srpskim selima i popričajte sa seljacima, pa ćete videti kako se istorija Drugog svetskog rata u Srbiji ni danas nije završila. Tačno se zna ko je iz koje porodice koga ubio, ko se kome posle toga svetio i na koji način.

Koliko je revizija istorije u Srbiji uzela maha najbolje pokazuju dva događaja od protekle sedmice. Jedan je izložba koju su organizovali Karađorđevići o Dragoljubu Mihailoviću, za koju je Dušan Babac, član Krunskog veća, rekao da je „faktografska rehabilitacija generala Mihailovića“. Tvrdi se da je njegov Ravnogorski pokret bio prvi pokret otpora nacističkoj Nemačkoj, mada nigde nije zabeležen otpor okupatoru. Zaboravlja se Mihailovićev razgovor sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11. novembra 1941. kada je izjavio da mu „nije namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga“. Osim ako za Mihailovića okupatori nisu bili partizani, a ne nacisti?

Drugi događaj je premijera filma „Za kralja i otadžinu“, filmska verzija serije „Ravna gora“. Tu je zanimljivo, osim ordena koji su Karađorđevići dali reditelju Radošu Bajiću, i to što je film finansirao grad Kragujevac. Kragujevac u kojem su nacisti, baš uz pomoć četnika i nedićevaca, streljali 2.778 osoba, među kojima i đake kragujevačke gimnazije.

Evropa je u poslednjih 25 godina opasno prešla na ekstremnu, konzervativnu desnicu, odrekavši se levih ideja o socijalnoj pravdi i jednakosti. Mnogo je razloga zašto je do toga došlo. Recimo, hrvatski sociolog Srećko Horvat u svom eseju „Žive li nacisti na Mesecu“ objašnjava da je razlog uspona desnice i ekstremne desnice u Evropi zapravo finansijska kriza. Istovremeno, desnica, da bi preusmerila pažnju javnosti, pokreće nacionalno pitanje kao goruće. Rezultat toga, i to ne kaže Horvat da ne bude zabune, jeste povećanje netrpeljivosti i nasilja prema migrantima, doseljenicima, ali i stvaranje socijalne distance prema njima. To je zapravo i najopasnije, jer dovodi do raslojavanja društva i novog kruga nasilja. A Srbija žestoko grabi u tom pravcu.

* Evropa je u poslednjih 25 godina opasno prešla na ekstremnu, konzervativnu desnicu, odrekavši se levih ideja o socijalnoj pravdi i jednakosti