Sudsko-beležnički advokatluk

1. – Posetiše me pre desetak dana na fakultetu neki nesuđeni javni beležnici, jedan stidljivo priznade da je sudija. Donesoše zvaničan papir – koji nimalo ne liči na (u)pravni akt! – kažu, dobili su ga od resornog ministarstva. Na njemu behu ispisana imena lica koja su izabrana za javne beležnike na određenom području, a među njima nisu bila i imena onih koji su mi se obratili. To bi, valjda, trebalo generalno da znači da oni kojih nema na listi nisu izabrani. Ni traga od obrazloženja ni u pogledu onih koji su izabrani, ni spram onih koji nisu; nema ni uputstva o pravnom leku za one koji smatraju da su im povređena prava. Očekujem da svi koji su konkurisali za javne beležnike – bez obzira na ishod – u najkraćem roku dobiju od ministra pravde klasičan, individualiziran i potpun pisani upravni akt. U suprotnom, senka ozbiljne sumnje u objektivnost prvog talasa notarskih rođenja biće pojačana i proširena.

S druge strane, ovih dana u Srbiji traje generalna obustava rada advokata, tako da je pravosuđe u patu. Ili je ostavljeno u pacu. Žale se tako advokati na previsoke javne namete, još više na ugrožavanje njihove profesije od notarske branše u nastajanju, posebno usled supstitucije značajnog komada advokatske nadležnosti merodavnim zakonima za koje tvrde da su neustavni. Ima snažnih indicija da su ovoga puta dobrano u pravu.

Da li se to ponavlja galimatijas oko onog nedavnog kvazireformskog opšteg sudijskog i javno-tužilačkog (re)izbora – začinjen nedovršenošću, nerealnošću i neusklađenošću javno-beležničke zakonske regulative sa ostatkom pravosudnog mehanizma? Da li je na pomolu strazburška sudska uvertira i nova tragikomična balkanska burleska? Zebem da smo upravo suočeni sa još jednim narastajućim udarom na etiku pravničkog poziva, na pravničko umeće. Na redovno funkcionisanje pravnih tokova, na arsenal legitimnih pravničkih instrumenata. Na pravni red, mir, na pravnu sigurnost i pravdu.

2. – U nizu proteklih godina na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao jedan od predavača, držao sam kurs specijalizacije diplomiranih pravnika za buduće notare, tu novu kategoriju javnopravnih učesnika u domaćem pravnom saobraćaju. Naš zadatak je bio da objasnimo šta su uopšte notari, kako se organizuju i povezuju, koji im je delokrug poslova, u čemu je uloga, značaj i odgovornost te javne službe i njenih pripadnika u uporednom i domaćem pravnom poretku. Da upoznamo polaznike kursa sa postupkom izbora javnih beležnika, njihovim osnovnim pravima i obavezama, odnosom sa državom i građanima, relacijama i razgraničenjem od advokature, a i da analiziramo kako da se pred sudom bore protiv eventualnih nezakonitosti kako prilikom izbora, tako i prestanka notarske službe. Ta i druga stečena znanja iz evropskog i drugih zakonodavstava i prakse, dodata na jurističku karijeru pozvanih i prozvanih, trebalo je da budu pravilno primenjena i kod pisanja propisa posvećenih notarijatu i kod njihove primene. Danas, naročito – (i) kod pravne zaštite oštećenih na konkursu za javne beležnike u Srbiji.

3. – Katkad baš onaj pravnički poslenik koji treba da pruži profesionalnu uslugu građanima dođe u situaciju da mora sam da brani integritet sopstvene radnopravne situacije, od kolega i pred kolegama posebno. Podaci i iskustvo ukazuju da se mnogi od njih – na raznim, suprotstavljenim stranama – blago rečeno ne snalaze u opisanim (ne)prilikama. Iako bi morali. Za tako nešto, krivicu najpre snose oni sami, a zatim i gro pravnika iz sve tri grane vlasti, prema polju i vrsti delatnosti. U datom miljeu nisu nipošto nevini ni ovdašnji profesori prava koji tu množinu „silnih“ pravnika, uključujući i neke viđenije pojedince iz prošlih i sadašnje vladajuće garniture, nisu – pored ostalog – dovoljno naučili o načelima vladavine razumnog i moralnog prava, o slobodama i pravima građana, o njihovoj jednakopravnosti pred zakonom, o uravnoteženoj razdeljenosti državnopravnih funkcija, o nadležnosti organa i organizacija, o vrstama pravnih akata i pravne kontrole, kao i o postulatu delotvornih i sukcesivnih pravnih puteva, o proverenim evropskim jurističkim standardima, hijerarhiji pravnih akata i nasušnoj harmoniji pravnog sistema.

Takođe, da bi neko bio valjan pravnik u Srbiji savremenoga doba – osobito vrsni znalac na položaju sudije, javnog tužioca, visokog upravnog službenika, advokata, notara itd. – neophodno je da se, pored svestranog uvida u propise i sudsku praksu, savršeno zanatski razume u državno ustrojstvo i delanje, u strukturu i pisanje pravnih akata, u amalgamisanje životnih činjenica i pravne norme, u njeno (norme) jezičko, sistematsko i ciljno tumačenje, naročito u važenje, domašaj i efekte prihvaćenih pravnih solucija, u tačnu pravnu kvalifikaciju konkretnih slučajeva. Da shvati smisao, suštinu i spone pravnih instituta.

Ovo je moje upozorenje svima nama, ujedno hipotetičko izvinjenje zbog ličnog udela u relativnom pedagoškom i stručnom profesorskom neuspehu pravničkog vaspitanja i obrazovanja brojnih kadrova. Ali, „ništa nije tako zlo niti je tako dobro kao što mi mislimo. I ništa nije konačno“ (E.M. Remark, Nebo nema miljenike).