Torpedovanje Ustava

1. – Prošlo je znatno vremena od kada je zaključena prva serija tzv. briselskih sporazuma pod međunarodnim pokroviteljstvom a u pogledu Kosova i Metohije (KIM). Ustavni sud Srbije je odbio inicijativu za ocenu njihove ustavnosti, nalazeći da su oni po svojoj prirodi politički a ne pravni akti, te da kao takvi izmiču ustavno-sudskoj kontroli. A pre neki dan je sklopljen (umalo ne izustih, skrpljen!), na istom mestu, u pogledu istoga pravno-teritorijalnoga miljea, od strane istih aktera – i istovrsni sporazum o pravosuđu. Domaća javnost se opravdano nanovo pita da li je Ustav Srbije još na snazi ili je bar što se tiče KIM-a, apsolutno i tiho, u potaji – i politički i ustavno-sudski – već poduže totalno suspendovan, odnosno torpedovan. Jer, i laiku je belodano da odnosni sporazumi imaju ne samo politički, već i krucijalni nadzakonski, maltene međudržavni karakter. Sa dalekosežnim, krupnim pravnim dejstvima i posledicama. Bez sumnje, dotični paktovi „Beograda i Prištine“ su van okvira pravnog sistema Srbije, njemu uprkos. Rečju, tzv. Briselski sporazumi su u drastičnoj i neporecivoj suprotnosti sa slovom i duhom Ustava Srbije, i njegovom Preambulom i normativnim tekstom. Dok postoji u sadašnjem obliku i sadržini.2. – S druge strane, osećaj za promenjenu realnost „na terenu“, za produženi sudbinski delikatni politički „trenutak“ Srbije, nalaže pojačanu opreznost, državničku mudrost, političku zrelost i odgovornost, takt, planiranje više poteza unapred, kao i osvrtanje unazad. Kako onda po pitanju Briselskih sporazuma oko KiM-a makar delimično pomiriti pravo i politiku u vakatu ovdašnjem, sliti kako-tako politički fakt i pravni akt? Jedan mogući recept nekakvoga iole spašavanja ne samo naše globalne pravničke časti, bi bio: Prvo – pravovaljano utvrditi kardinalnu neustavnost Briselskih sporazuma, u ponovnom pravnom postupku; ostavljam po strani pitanje mogućnosti njihovog eventualnog kasnijeg, retroaktivnog (kvauzi)ustavnog osnaženja. Drugo – konstatovati da te i takve dogovore, pogotovo ne sve i ne u celini, naknadno nije moguće otkloniti, tj. poništiti bez nenadoknadive, neposredne i ogromne društvene štete. Odmeravanje da li bi tako pričinjena šteta bila veća od konsekvenci opstajanja neustavnih sporazuma na snazi, stvar je političke procene srbijanske vrhuške. Potencijalno neizvršavanje legitimne i legalne, za sada samo hipotetičke, nesuđene odluke Ustavnog suda o neustavnosti Briselskih sporazuma, moglo (bi) se „pravdati“ faktičkom nemogućnošću njenog sprovođenja u život u postojećim međunarodnim (ne)prilikama (recimo zbog ranije preuzetih drugih međunarodnih obaveza). Ili nekim lepo sročenim „višim državnim razlogom“, ili pak „krajnjom nuždom“. Možda čak i pozivanjem na kontekst tzv. izuzetnih okolnosti („circonstatnce exepcionnelles“). Ali, nikako ne time da je posredi čisto političko polje delovanja lišeno bilo kakve pravne, osobito najviše sudske kontrole i zaštite! Jer to vređa ne samo pravnu struku, već i zdrav razum.3. – „Jedanaesta zapovest“ (M. Kundera) nije iz reda i ranga onih deset božijih, Mojsijevih – nego ovozemaljaska, duboko prirodna, moralna: ne laži! Naime, „istina koja odgovara jedanaestoj zapovesti ne tiče se ni vere, ni mišljenja, to je istina onoga najnižeg ontološkog nivoa, čisto pozitivistička istina činjenica“. Postoji u startu i nezavisno od pravne regule ona građanska, ljudska obaveza odgovora na regularno postavljeno pitanje – i sudiji, i policajcu, i porezniku, i zaštitniku građana, i povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka, i poslaniku, matičaru, lekaru, nastavniku, svešteniku, osobito roditeljima, emotivnom i poslovnom partneru, ali posebno i novinaru, zatim anketaru, komšiji, nadređenom starešini, kolegi… I to upravo onog odgovara koji se podudara sa saznanjem upitanog o pravom stanju stvari. Postoji pravo na istinu, pre svega na javnom planu: o životu i smrti, o nacionalnoj ekonomskoj situaciji, o ključnim političkim odlukama, o ratu, o zločinu, o žrtvama, o svakom važnom javnom dešavanju, odnosno dokumentu, o nečijem javnom /ne/angažovanju, o značenju i domašaju određene pravne norme (…). Lažnost, ta kvalifikovana neistina podrazumeva da se neka neistinita tvrdnja svesno, namerno iznosi – falsifikuje, pronosi kao istina u odnosu na neku činjenicu koja je u biti drugačija ili uopšte ne postoji. Obično zarad nečije koristi, a u korist nečije štete.Već svekoliko dobrano i dugogodišnje potkopavanje integriteta ovdašnje ionako poljuljane pravničke profesije moralo bi se jedared zaustaviti, privesti kraju. Da prestanu da nas ponižavaju, još više da prestanemo da se samoponižavamo. „Bol i gubitak mogu otvoriti oči i učiniti čoveka svesnijim postojanja“ (E. D. Jalom, Gledanje u sunce). Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu