Zaboravljena prava žrtava na putu ka EU

 Uporedo sa tim, politika uslovljavanja i dalje igra ključnu ulogu u podsticanju reformi u državama koje su u procesu pristupanja EU. Međutim, iznenađujuće je da, uprkos centralnom mestu koje u politici uslovljavanja ima uspostavljanje vladavine prava, neophodnost da države bivše Jugoslavije odgovore na značajne potrebe i prava žrtava zločina koji su počinjeni tokom sukoba 1990-ih nije naglašena u dovoljnoj meri. Taj problem opstaje uprkos tome što je veoma jasno da je primeren odgovor na zločine iz prošlosti – sprečavanje nekažnjivosti počinilaca i ostvarivanje pravde za sve žrtve – jedan od najvažnijih preduslova za uspostavljanje vladavine prava u ovim zemljama.

U svim izveštajima EU o napretku za Kosovo, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, posebno je naglašen značaj saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u sprovođenju istraga o zločinima u njegovoj nadležnosti. Ne umanjujući značaj tog uslova, međunarodno pravo, uključujući i pravo EU, u sve većoj meri odražava stav da pravda ne bi trebalo da bude samo retributivna već istovremeno i reparativna. Usvajanje i sprovođenje pravne regulative EU (svih regulativa i sudskih odluka koje zajedno čine korpus prava EU) načelno je jedan od uslova za priključenje. Međutim, čini se da napredak međunarodnog prava u vezi sa pravima žrtava nije dospeo na dnevni red dijaloga između EU i država u procesu pristupanja.

To, međutim, nije posledica uverenja da ova pitanja nisu problematična, ili da su na neki način već rešena, te da im stoga ne treba posvećivati pažnju u okviru pristupnih pregovora sa EU. Naprotiv, zaštita žrtava i svedoka je i dalje veoma ozbiljan problem u svim državama bivše Jugoslavije koje teže da postanu deo EU i predstavlja ozbiljnu prepreku procesuiranju optuženih i ostvarivanju pravde za žrtve. Krivično gonjenje visokorangiranih počinilaca ratnih zločina je i dalje politizovano i u većini slučajeva potpuno neostvarivo; ni u jednoj od ovih zemalja nije ostvaren bitan napredak u obezbeđivanju reparacija za žrtve ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida. Ni Bosna i Hercegovina, ni Kosovo, ni Srbija nikada nisu ratifikovale Evropsku konvenciju o kompenzaciji žrtava nasilnih krivičnih dela koju je doneo Savet Evrope. Neuvođenje ovih pitanja u proces pregovora o pristupanju EU zapravo ostavlja pogrešan utisak, iako možda nenamerno, da za nju ovi nedostaci nisu važni, i da ne predstavljaju obavezu koju međunarodna zajednica smatra ključnom. Međutim, zakonodavstvo EU o pravima žrtava čini obilje pravnih akata, i zato države u procesu pristupanja ipak neće moći da izbegnu ta pitanja. U oktobru 2012, Evropski parlament i Savet EU su usvojili Direktivu 2012/29/EU o minimalnim standardima prava, podrške i zaštite žrtava krivičnih dela, koja je u državama članicama EU primenjiva na sve žrtve krivičnih dela. Direktiva priznaje pravo žrtava na dobijanje informacija, podršku, pravo na uvid u odluke o neprocesuiranju navodnih počinilaca, pravo na besplatnu pravnu pomoć, i pravo na delotvornu sudsku zaštitu i pravično suđenje. Ova direktiva je poslednji u nizu instrumenata EU koji štite žrtve krivičnih dela; prethodno doneti akti uključuju, između ostalog, i Okvirnu odluku o položaju žrtava u krivičnim postupcima iz 2001. i Direktivu o kompenzaciji za žrtve krivičnih dela iz 2004. godine. Direktiva iz 2012. godine je pravno obavezujuća za sve države članice, pri čemu je svakoj od njih prepušteno da sama odlučuje o načinu na koji će preneti sadržane norme i odredbe u svoj pravni sistem. Kao takva, Direktiva je deo celokupnog zakonodavstva EU, i njene članice su obavezne da donesu sve potrebne zakone, uredbe i administrativna uputstva za njeno sprovođenje najkasnije do 16. novembra 2015. godine. Nakon toga, Direktiva će se smatrati pravosnažnom „u potpunosti“, s obzirom da će od tog trenutka biti primenjiva i pred Evropskim sudom pravde. Uporedo sa tim, Evropska komisija će, na osnovu samog Ugovora o funkcionisanju EU, moći da pokrene procedure za utvrđivanje prekršaja protiv bilo koje države članice za koju smatra da, delimično ili u potpunosti, krši odredbe Direktive.

Zakonodavstvo EU ima uporište i u obimnoj jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava, čija praksa stalno potvrđuje pravo žrtve na pravdu, reparacije, slobodu od zastrašivanja i odmazde, ali i pravo da tokom čitavog postupka bude tretirana dostojanstveno i sa poštovanjem. To naglašavaju i regionalni i međunarodni sporazumi o ljudskim pravima, iskazani stavovi nadležnih tela za tumačenje pravnih akata, kao i brojni deklarativni dokumenti. Ono je odraženo i u međunarodnim sporazumima o humanitarnom pravu, pre svega u članu 3 Haške konvencije IV, čije su odredbe u najvećoj meri preslikane na član 91 Protokola I. Svi ti standardi imaju zajedničku centralnu ideju da sudska zaštita mora biti pravična i oslobođena bilo kog vida diskriminacije, da rokovi za podnošenje odštetnih zahteva ne smeju biti nerazumno kratki i, konačno, da reparacije moraju biti u srazmeri sa izazvanim povredama.

S tim u vezi, posebnu važnost imaju i Osnovni principi i smernice prava na pravni lek i reparacije za žrtve teških kršenja međunarodnih ljudskih prava i ozbiljnih povreda međunarodnog humanitarnog prava, dokument Ujedinjenih nacija koji naglašava nekoliko formi prava na reparaciju (uključujući restituciju, kompenzaciju, rehabilitaciju, satisfakciju i garancije neponavljanja), te ustanovljava da ono ne zavisi od toga da li je konkretan počinilac osuđen, da postoji nezavisno i odvojeno od samog krivičnog postupka, i da ni na koji način ne može biti ograničeno ili uskraćeno odlukom tužilaštva da obustavi ili ne pokrene krivični postupak za neko konkretno delo.

Preuzeto iz biltena Fonda za humanitarno pravo – Kroz pristupanje ka pravdi