Zašto je Ranković smetao Titu

Promocija knjige biće održana sutra, 23. oktobra, u 15 časova u Centralnom domu Vojske Srbije. Tim povodom Kovač za Danas govori o smeni Aleksandra Rankovića, „dvorskim igrama“, prisluškivanju Tita i Jovanke Broz, spornom belom telefonu u sobi Jovanke Broz…

Zašto ste se opredelili za ovakav naslov knjige?

– Aleksandar Ranković je događaje oko Brionskog plenuma, čiji je on bio glavna tema, jednostavno nazivao „moj slučaj“. Čak je i vreme merio rečima „pre mog slučaja“ i „posle mog slučaja“. Drugi deo naslova vezan je za činjenicu da je arhiv Vojne kontraobaveštajne službe (KOS) bio glavni izvor za pisanje ove knjige, ističe Kovač.

Da li ste imali neki konkretni cilj?

– Kada smo pisali monografiju Vojne službe bezbednosti, videli smo da u arhivu ove službe postoji veliki broj dokumenata koji se odnosi na događaje pre, u toku i posle Brionskog plenuma. Smatrali smo da i taj materijal treba da učinimo dostupnim javnosti kako bismo dali doprinos boljem razumevanju Brionskog plenuma i posebno razloga i načina smene Aleksandra Rankovića. Bavili smo se i istraživanjem da li je postojalo prisluškivanje i kako je stvorena afera prisluškivanja, a u centru pažnje je uvek bio Aleksandar Ranković.

Da li ste dali decidiran odgovor na ovo pitanje?

– Kroz celu knjigu smo navodili argumente i činjenice i prezentovali veliki broj dokumenata i fotografija na osnovu kojih čitalac može sam zaključiti da li je ili nije bilo prisluškivanja. U desetom poglavlju, koje praktično predstavlja zaključak, to smo vrlo jasno i nedvosmisleno rekli.

Koji su argumenti za optužbe da je bilo prisluškivanja?

– Kao argumenti su korišćene činjenice da su u službenim prostorijama nekih rezidencijalnih objekata pronađeni mikrofoni, ali je izostavljena činjenica da su ti mikrofoni postavljeni po zahtevu i u cilju tačnog reprodukovanja razgovora sa raznim sagovornicima. Zloupotrebljena je i činjenica da su mnogi objekti bili ozvučeni za vreme Beogradske konferencije. Međutim, kao najvažniji argument navodi se telefon koji je bio u spavaćoj sobi Jovanke Broz i koji je navodno bio pripremljen za prisluškivanje ne samo razgovora koji su preko njega vođeni nego i onih koji su vođeni u prostoriji u kojoj se nalazio. Neobično je da je komisija primetila oštećenja na tom telefonu i zbog toga upravo njega kontrolisala. Čak i da je neko nešto ugrađivao, ne verujem da bi ostavio takve tragove.

Kako je taj telefon dospeo u spavaću sobu Jovanke Broz?

– To je sledeći problem u vezi sa ovim telefonom. Zna se da ga je priključio tehničar iz Garde i tu nije ništa sigurno, ali se ne zna poreklo tog telefona – da li je kupljen i gde ili je dobijen i od koga. Ono što je takođe bitno jeste da je komisija konstatovala da u momentu vršenja kontrole telefon nije bio u funkciji. Ova činjenica je izostavljena u jednom od izveštaja kako bi se stvorila slika da je on zaista bio u funkciji prisluškivanja.

Neko misli da je komisija ili neko pre komisije ozvučio taj telefon?

– Istraživali smo i u tom pravcu, ali nismo došli do podatka da je to neko konkretno uradio. Posebno su nas interesovali podaci da je neka komisija radila i pre Vojnotehničke i Državno-partijske komisije, na čijem je čelu bio Krsta Crvenkovski, a koje su formirane 16. juna. Pronašli smo nekoliko dokumenata koji potvrđuju da je komisija koju su činili stručnjaci iz Hrvatske i Slovenije na Brionima vršili ispitivanja od 14. do 19. juna. A Božo Rašeta iz Hrvatske je čak i pre njih na Brionima radio određena istraživanja. Rašeta je to istraživanje obavljao pre 16. juna i u rezidenciji u Užičkoj 15, a kasnije je bio i član Vojnotehničke komisije.

Šta je bio cilj afere prisluškivanja?

– Cilj je bio da se skloni Ranković i da se kompromituje savezna i UDBA Republike Srbije, za koje je procenjeno da su njegove glavne poluge moći. Postojao je strah i od reakcije srpskih komunista, ali su u okviru dvogodišnjih priprema stvoreni uslovi da taj otpor bude simboličan.

Zašto je Ranković smetao?

– Objašnjenju ovog problema posvetili smo celo jedno poglavlje u knjizi i mislim da smo dali odgovore na mnoge dileme. Mislim da je suština u koncepcijskim razlikama u odnosu na unutrašnje uređenje tadašnje Jugoslavije, odnosno da li će ona ići u pravcu federacije ili konfederacije. Ovo pitanje je bilo postavljeno i na jednoj od najdramatičnijih sednica IK CK SKJ (Izvršnog komiteta CK SKJ) u martu 1962. Tada su Tito i Ranković bili na istoj strani. Tito je od tada do 1964, posle VIII Kongresa SKJ, a definitivno 1966. promenio odluku i u Rankoviću video glavnu pretnju.

Da li se Ranković zaista spremao da nasledi Tita?

– Mislim da nije. Ovo pitanje su posle rata pokretali neki strani mediji, a domaći šaputali po kuloarima. Ranković je o tome imao jasan stav i nije preduzimao nijedan korak u tom pravcu. Neki su namerno podgrevali Titovu sujetu da bi mogao izgubiti vlast i ukazivali na Rankovića kao naslednika. Posebno je značajna Jovankina uloga u tome, pogotovo ako se zna da skoro dve godine pre plenuma nije govorila sa Rankovićem.

Koje su bile najteže optužbe na račun Rankovića?

– Najteže i najneosnovanije optužbe iznela je Komisija SIV-a, koja je formirana u septembru 1966. godine. i predsednik te komisije Avdo Humo u ekspozeu na sednici Saveznog veća Savezne skupštine 9. decembra 1966, koji je rekao da je „pučistička zaverenička grupa okupljena oko Aleksandra Rankovića“ pokušala putem zavere da sruši ustavni poredak i uzme vlast u svoje ruke.

Da li je Vojnotehnička ili neka druga komisija SIV-a došla do tih podataka?

– Do ovakvih podataka nije došla ni Vojnotehnička ni Istražnotehnička komisija SSUP-a. Državno-partijska komisija je iznosila slične, ali mnogo blaže optužbe. Njen predsednik Krste Crvenkovski je odmah na početku rada rekao da je to pravi trenutak da se napravi istorijska prekretnica i da se paralelno sa razbijanjem centralizma i unitarističkih tendencija radi na punoj afirmaciji republika.

Zašto je to smetalo Rankoviću?

– Ranković je otvoreno tražio od Tita da se izjasni šta je veća pretnja očuvanju Jugoslavije, republički separatizam ili centralizam. Jasno je u čemu je Tito video veću opasnost, zajedno sa još nekim razlozima koje smo objasnili u knjizi.

Da li je neko od srpskih rukovodilaca podržavao Rankovića?

– Jedino je Dragi Stamenković ispoljavao velike rezerve prema iznetim optužbama. Petar Stambolić je imao kompleks Rankovića i vršio je pritisak da se Ranković uhapsi.

Jedna od čestih dilema bila je kako bi izgledao Brionski plenum da je bio živ Slobodan Penezić Krcun. To smo posebno objasnili u knjizi. Naveli smo primere i mišljenja mnogih da je Krcun bio jedan od retkih koji je smeo Titu da udari šakom po stolu i da mu se suprotstavi kada je mislio da su ugroženi interesi Srbije.

Može li se poverovati da je Ranković kao tako svemoćan čovek bio iznenađen onim što mu se dve godine spremalo?

– On je slepo verovao Titu u partiji i bio je siguran da Tito neće dozvoliti, kako sam kaže, „podvale i podmetanja“. Ranković kaže da je neke promene u odnosu Tita prema njemu uočio „veoma, veoma kasno“, a da nekim povremenim reagovanjima nije pridavao značaj, smatrajući ih „trenutnim i prolaznim“.

Da li je moguće da mu niko nije ukazao na to?

– U novembru 1965. Tito je pozvao Dobricu Ćosića i rekao mu da se plaši Rankovićeve i Kardeljeve frakcije, ali je srpski pisac shvatio da Tito u Rankoviću vidi najopasnijeg protivnika. Ne znajući za ovo, Ranković je 2. januara 1966. pozvao Ćosića u Dobanovce i nagovestio mu sukob sa Titom. Posle dva-tri meseca ponovo ga je pozvao i rekao da je sve u redu.

Tito je u februaru 1966. na Brionima rekao Stamboliću i Veselinovu da Ranković „zna da se prisluškuju Titovi telefoni. Stambolić je sugerisao Veselinovu da o ovom ne upoznaje Rankovića, ali je to Veselinov ipak uradio. Međutim, Ranković nije reagovao ni na ovo upozorenje. U knjizi smo naveli sve indikatore postojanja sukoba i Rankovićeve reakcije na njih, pošto je i on mnoge uočio, ali im je kasno pridavao značaj.

Uloga Moskve, CIA i MI6

Kakvu ulogu je imala Moskva u slučaju Ranković, a kakvu obaveštajne službe – CIA i MI6?

– Događaje u vezi sa Rankovićevom smenom pažljivo su pratile tadašnje obe supersile, Sovjetski Savez i Amerika. Naravno, to nije bilo neinteresantno ni za druge velike države, Englesku, Nemačku, Kinu i druge. Te događaje su pratili diplomatskim kanalima, ali i linijom obaveštajnih službi. Pozicija tadašnje Jugoslavije bila je vrlo značajna i najmanji interes jednih i drugih bio je da se Jugoslavija ne približi suprotnom paktu, a krajnji cilj bio je pokušaj njenog približavanja nekom od blokova. Ranković je uživao veliki ugled u socijalističkim zemljama i zato su neke od njih otvoreno iznosile svoje želje da Ranković nasledi Tita.