„Žive knjige“ protiv diskriminacije

Popularnu „Živu biblioteku“ već treću godinu zaredom organizuje poverenik za zaštitu ravnopravnosti.

„Živa biblioteka“ je specifična po tome što su knjige živi ljudi pažljivo odabrani iz društvenih grupa prema kojima često vladaju predrasude i negativni stereotipi. Upravo zbog svoje pozicije u društvu i pripadnosti određenoj društvenoj grupi ove osobe su stigmatizovane ili trpe diskriminaciju.

Protestantski biskup, Samuil Petrovski, već je učestvovao u „Živoj biblioteci“, a jedan od razloga zbog kojeg je izabrao ovakvu formu javnog nastupa je neinformisanost građana Srbije o protestantskoj crkvi i njihove predrasude o istoj.

– Ljudi kreiraju predrasude zbog neznanja. Naime, oni ne znaju da je protestantizam hrišćansko verovanje, slično katoličanstvu i pravoslavlju. Zbog toga želim da kroz „Živu biblioteku“ pričam sa građanima i objasnim im šta je protestantizam, ali i ispričam im svoju životnu priču – ukazuje Petrovski.

Kako dodaje, građani mu postavljaju razna pitanja – koje su razlike između pravoslavlja i protestantizma, šta njegova crkva misli o LGBT osobama, da li veruju u trojstvo, kako izgleda bogosluženje, seksualnim odnosima pre braka… Jedno od neobičnijih pitanja, kaže naš sagovornik, bilo je kada ga je jedna žena pitala šta protestantska crkva misli o vezama sa oženjenim muškarcima.

Snježana Jolić, osoba s invaliditetom, takođe će učestvovati na ovogodišnjem Sajmu knjiga.

– Skoro ceo svoj život se svesno i aktivno borim protiv predrasuda. Mogu slobodno reći da je to moja životna misija. Pokušavam da ljudima kažem, ali i pokažem sopstvenim primerom da osobe sa hendikepom nisu „tamo neki ljudi“ da nema MI i VI, već da smo svi mi ljudi s istim željama i potrebama, samo što ih na različite načine zadovoljavamo i ostvarujemo. Zašto ne javni nastup? Javnost i jeste mesto da se priča o „zabranjenim“ temama. Predrasude se i stvaraju iz neznanja, tj. neznanje stvara strah, a iz straha se rađaju predrasude. Zato sam pre nekog vremena počela da se bavim i motivacionim govorništvom – kaže Jolićeva za naš list.

Ona već treću godinu zaredom učestvuje u „Živoj biblioteci“. Kako ukazuje, to je sjajno iskustvo, „kako za nas „knjige“ tako i za čitaoce“.

– Na neki način ovo je jedinstvena prilika da se pogledamo oči u oči i pričamo o onome o čemu najčešće ćutimo. Na pitanje da li je imala neprijatnih iskustava, naša sagovornica odgovara da nije, dodajući da su je uglavnom „čitala“ deca. Što se tiče ljudskih prava u Srbiji, Jolić kaže da je to pitanje postalo problem dnevnopolitičkog raspoloženja vladajućih stranaka.

– Već duže vreme se jako malo pažnje posvećuje osobama sa hendikepom. Malo više se priča o ovoj temi u vreme predizbornih kampanja, ali obično sve ostane na priči. Iako su doneseni zakoni koji bi bar donekle trebalo da regulišu ovu oblast, malo toga se sprovodi u praksi, a skoro uvek je opravdanje besparica, čak i kada novac nije potreban, već samo malo dobre volje – ističe Danasova sagovornica.

Dugogodišnji LGBT aktivista i predsednik Upravnog odbora Asocijacije DUGA Aleksandar Prica smatra da je njegova obaveza da i kroz „Živu biblioteku“ radi na unapređenju ljudskih prava LGBT osoba i njihovih porodica, „jer nema mnogo gej osoba koje bi pristale da budu „žive knjige“, tako da smatram da je ovo i moja obaveza prema delu populacije koji zastupam“.

– Javni nastup u „Živoj biblioteci“ je put ka upoznavanju opšte zajednice sa problemima s kojima se LGBT osobe i njihove porodice svakodnevno susreću. Bavim se deset godina aktivizmom i mogu sa punim pravom reći da je iz mog iskustva ovo najbolja metoda u borbi protiv predrasuda prema marginalizovanim populacijama. Kao „živa knjiga“ čitan sam više od četiri godine, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori i BiH. „Čitali“ su me službenici državnih institucija, građani i građanke, deca u srednjim školama, a samo iz sistema socijalne zaštite u protekloj godini „čitalo“ me više od 800 stručnih radnica i radnika. Mislim da sam do sada imao više od 4.000 čitanja i nikada nijedan problem, jedino ako suze pojedinih čitalaca i čitateljki možemo nazvati „problemom“. Mislim da su njihove suze, uzdasi i zagrljaji posle čitanja, dovoljan znak da se na ovaj način dopre do onih koji nas čitaju – navodi Prica.

Upitan da prokomentariše trenutno stanje ljudskih prava u Srbiji, naš sagovornik smatra da se situacija svake godine popravlja, „naravno još nije na zadovoljavajućem nivou i ima još mnogo toga da se uradi ali i nije za očekivati da se sve preko noći desi“.

– Mi koji pripadamo marginalizovanim populacijama moramo se aktivno mobilisati kako bi svoja prava i ostvarili. Ali ja sam večiti optimista, još nisam izgubio veru u ljude, a u protekloj godini tu veru su mi potvrdili stručni radnici i radnice sistema socijalne zaštite. Ceo sistem socijalne zaštite je u sklopu programa Asocijacije DUGA koji vodi ka unapređenju usluga u ovoj oblasti za LGBT osobe i njihove porodice, dao primer svim ostalim sistemima, kako se pristupa radu na unapređenju ljudskih prava, profesionalno i sa empatijom – ističe Aleksandar Prica.

Iskustva feministkinje

– Predrasude i prateći stereotipi su jedna od najštetnijih pojava u društvu, a zbog njih su ugrožene najosetljivije populacije i članovi društva s (naj)manje moći. Zato smatram važnim da se, kad god je to moguće, ukazuje na njihove štetne posledice. Kontakt sa osobama koje zbog ličnog svojstva postaju mete predrasuda najbolji je način da se one dovedu u pitanje: upoznavanjem osobe kao celovite ličnosti, osoba dobija identitet, lice, ime – ona nije više anonimna osoba i ne može se lako dehumanizovati. S druge strane, „Živa knjiga“ je i mogućnosti da se opovrgne ili da se razjasni mišljenje sagovornika o njoj ili njemu kao osobi sa svojstvom koje izaziva predrasude – kaže za Danas Danka Spasovski, feministkinja, koja ipak ove godine neće učestvovati na Sajmu knjiga jer čeka bebu. Kako dodaje, njena iskustva „žive knjige“ su bila pozitivna.

– Međutim, budući da je „čitanje“ „živih knjiga“ bazirano na dobrovoljnosti, posledica toga je uzorak „čitalaca“ koji je nereprezentativan za opštu populaciju. Moji čitaoci su u najvećem broju bili mladi – srednjoškolci i studenti. Preostali deo bile su žene u srednjim i starijim godinama. Sa svojim sagovornicima sam ostvarila dobar kontakt i razumevanje – ukazuje Spasovski. Prema njenom mišljenju, feministički pokret u Srbiji postoji već dugo vremena, ima dobre i stabilne temelje.

– Ali, što se tiče šire zajednice, tradicionalizacija društva, jačanje i povratak nekih prevaziđenih patrijarhalnih vrednosti sigurno su uticali da se rodne uloge često pokušavaju vratiti u neke stare kalupe. Verovatno je da će u budućnosti zbog veće senzibilizacije putem delovanja organizacija i raznih kampanja rodna ravnopravnost biti unapređena, ali je neophodan sistematski i pažljiviji nadzor od strane institucija u slučajevima kršenja prava žena, kao i umanjivanje predrasuda i stigmatizacije žena koje su posebno ugrožene samim tim što su žene, na primer, žene koje su preživele nasilje – zaključuje naša sagovornica.