Život pod pretnjama i u strahu

U Maroku mnoge zatočenice su bile grupno silovane, u Južnoj Africi su pretrpele ponižavanje i zlostavljanje zbog svojih bioloških funkcija, kao što su menstrualni ciklus i porođaj, u Argentini trudnice su bile ubijene ubrzo nakon porođaja, a vojne porodice odgajale su njihovu decu bez znanja o svom poreklu. Otkrivanje ovih rodno zasnovanih zlostavljanja je ključni korak ka rešenjima za kompenzaciju štete koje su žrtve pretrpele. U nekoliko zemalja nestanak muškog člana porodice koji izdržava porodicu primorava ženske rođake da postanu radna snaga, često po prvi put.

Kako im nedostaje iskustvo i veštine, većina žena radi slabo plaćene i nesigurne poslove, često daleko od svoje porodice; ovo povećava njihov rizik od toga da budu eksploatisane i pribegnu prostituciji, ugrožavajući dobrobit, zdravlje i obrazovanje svoje dece. Dečacima se često daje prednost u porodici kada se radi o ograničenim prilikama za obrazovanje, starije sestre mogu biti prisiljene da napuste školu kako bi brinule o braći i sestrama, a u Ugandi neke devojčice su udate zarad ekonomskog opstanka. Nesiguran pravni status supruga nestalih stvara porodicama značajne teškoće kada supruge ne mogu da pristupe porodičnom vlasništvu, bankovnim računima i imovini koja se vodi na ime njihovog supruga. Jedina opcija može biti da proglase svog supruga mrtvim, što su mnoge nevoljne da učine, a čak i kada to urade, umrlice mogu da postanu dostupne tek kad prođe dosta vremena od nestanka. Dodatno, u nekoliko zemalja, uključujući Liban, diskriminatorski zakoni otežavaju ženama da poseduju zemlju, kuće, drugu imovinu, ili da prebace imovinu na svoja imena. Nakon nestanka supruga, žene i njihova deca su stoga mnogo više podložni siromaštvu, oduzimanju imovine, i ostalim kršenjima ljudskih prava.

Kako je jedna Nepalka ispričala: „…. naša neposredna briga je bila život pod pretnjama i u strahu, onda, posle nekog vremena počeli smo da trošimo novac na potragu. Ali novac je bio potrošen uzalud, i od tada smo se suočavali sa potrebom za hranom i odećom. Izgubili smo osobu koja je izdržavala porodicu.“

U okviru privatne sfere, žene su takođe više podložne viktimizaciji i međuporodičnim uznemiravanjima zato što mogu biti posmatrane kao finansijsko breme ili zato što resurse preusmeravaju s porodičnih dužnosti ka potrazi za nestalim. Izvan kuće, želja za potragom izlaže žene iznudama i eksploataciji. Članice čuvenih Majki Plaza de Majo u Argentini bile su i same mete nasilja i nestanka.

Društvene implikacije nestanka supruga liče na situacije u kojima su žene udovice: jedna Kašmirka koristi termin poluudovice da opiše gubitak društvenog statusa žena nakon nestanka supruga, dok u nekoliko patrijarhalnih kultura, uključujući Kašmir i Šri Lanku, ponovna udaja nosi stigmu. Posledično, supruge nestalih mogu ostati sa porodicama, koje su ogorčene zbog njihovog prisustva, zato što rizikuju da izgube starateljstvo nad decom ako odu. Psihološki, rana dijagnoza posttraumatskog stresa rođaka nestalih zamenjena je terminom „ambivalentan gubitak“, koji prepoznaje izvor stresa kao spoljašnji i trajni pre nego ranije traumatično iskustvo.

… Rešavanje ambivalentnog pravnog statusa supruga nestalih je ključni lek… Argentina je prva primenila alternativni pristup stvarajući poseban pravni status „odsustvo zbog prisilnog nestanka“, koji od rođaka traži samo da ustanove datum nestanka i kada je poslednji put postojala vest o nestalom. Status je doneo višestruke dobiti za supruge, uključujući pristup zamrznutim bankovnim računima, pravnu dozvolu da transferuju i poseduju imovinu, i mogućnost da ponište brak bez papira za razvod. Uspeh argentinskog pristupa se vidi u tome što je primenjen u Peruu, Bosni i Hercegovini, i 2009. u Čileu.

Ekshumacija i sahranjivanje posmrtnih ostataka mogu biti snažni vidovi istine i reparacije jer otkrivaju sudbinu nestalih, uklanjaju teret potrage i dozvoljavaju zajednicama da sahrane i ožale preminule. Međutim, postoji malo dokaza koji pokazuju da je usvojen rodno osetljivi pristup u ovim merama. Na primer, u većini slučajevi ne traže se dokazi rodno zasnovanog nasilja na posmrtnim ostacima…

Žrtvama je ponuđeno i primile su različite oblike reparacije, najčešće u vidu finansijske ili materijalne, pravne, administrativne i simboličke reparacije. Bez priznavanja okolnosti i uzroka prisilnog nestanka, uključujući prateći proces potrage za istinom, žrtve mogu da posmatraju reparaciju kao „krvavi novac“ – pokušaj države da kupi njihovo ćutanje. Žene u Argentini, Brazilu i Nepalu često vide reparacije kao pokušaj vlade da „zatvori knjigu prošlosti bez otkrivanja činjenica o onome što se desilo“…

Problematično, neki reparacijski programi su finansijski kompenzovali rođake onih za koje je potvrđeno da su ubijeni (kao u Maroku), ili su dali veću kompenzaciju rođacima onih koji su proglašeni mrtvim nego rođacima ljudi koji se i dalje vode kao nestali (kao što je u početku bio slučaj u Nepalu)…

Žene verovatno neće imati koristi ako je pristup reparaciji skup, komplikovan ili su potrebni veliki resursi. U Gvatemali neke žene su zapale u dug prijavljujući se za reparaciju, zbog troškova prevodioca, prikupljanja i kopiranja dokumenata, putovanja… Kao što je bio slučaj u Nepalu, ako je novac uplaćen na račune u banci u velikim sumama ili porodicama, žene obično gube kontrolu nad načinom na koji se novac koristi…

Prisilan nestanak nastavlja da bude korišćen širom sveta kao sredstvo terora i represije, uključujući Keniju i Siriju. Lekcije naučene o tome kako da se preduzme rodno osetljivi pristup istini, ekshumaciji, sahranjivanju, reparaciji, pravdi i reformi jesu ključne za nadoknadu štete koje su žrtve i šira zajednica pretrpele. Na kraju, efikasnost programa i mera u bavljenju nasleđem prisilnih nestanaka zavisi od toga da li odgovaraju ženama i njihovim iskustvima.

Preuzeto sa International Center for Transitional Justice