„Ja Veljko Guberina, počinjem da pišem ovaj dnevnik, da buduće generacije znadu i pokušaju da budu radni i ambiciozni kao ja…“, reči su kojima je jedan četrnaestogodišnjak otpočeo pisanje dnevnika. Više od sedam decenija kasnije, svako ko je imao ikakve veze sa pravničkom profesijom, od brucoša Pravnog fakulteta do ministara pravde, izgovara njegovo ime sa dubokim poštovanjem. Veljko Guberina, izbeglica, politički zatvorenik i verovatno najveći advokat u istoriji Srbije, zadržao je naviku pisanja dnevnika čitav svoj život. I stoga ne treba da čudi što će uskoro biti objavljen deseti tom njegove autobiografije „Svedok istorije“.
„Ovaj tom se razlikuje od ostalih po tome što Guberina u njemu direktno iznosi svoja najintimnija razmišljanja i trenutna zapažanja koja je unosio u svoj dnevnik tokom celog svog života sa tom razlikom što ovde daje komentare iz dnevnika onako kako idu iz dana u dan: negde se ljuti na političare, negde komentariše fudbalske utakmice okom fudbalskog znalca, negde se obračunava sa svetskim liderima, ponekad direktno, bez dlake na jeziku, a ponekad zavijeno i u rukavicama, ponekad se žali na svoje zdravlje, godine, pominje lekare koji ga leče i one koji vode računa o njemu, jer je on već gospodin od blizu devedeset godina i što je najvažnije – nikada se ne predaje“, navodi u predgovoru knjige advokatica Slavica Grahovac. Ona dodaje da je „njegov dnevnik odraz njegove ličnosti: emotivne, plahovite, poštene i pravične iznad svega. I nadasve snažne, uzimajući u obzir sve kroz šta je prošao, a da pritom nije izgubio veru u čoveka i blagost karakterističnu za velike ljude“.
U vremenu u kojem najveći broj nas optimizam posmatra kao privilegiju lakomislenih, upornost i predanost radu kao naivnost, a ambiciju poistovećujemo sa beskrupuloznošću i potpunim odsustvom empatije, dnevni zapisi nekoga ko je imao znatno težu startnu poziciju, deluju inspirativno.
„Sudbina je, uoči Drugog svetskog rata, Veljka bacila iz blagostanja bogatog dečaka sa Korduna, iz pitomine Karlovca, u Jagodinu gde su ga primili ovdašnji Srbi i gde se sa porodicom obreo bežeći od ustaškog noža. To Guberina nikada nije zaboravio. Veština preživljavanja i veština života je karakteristika srpskog maga sudnice, neponovljivog Veljka Guberine, a slava je za odabrane i ostavlja svojstven žig“, piše Slavica Grahovac.
Kao poseban kuriozitet se navodi da Guberina, legenda srpske advokature, nije mogao da upiše Pravni fakultet u Beogradu. Naime, za upis je pedesetih godina prošlog veka, umesto uplate pozamašne svote, bila potrebna potvrda prisustva na radnoj akciji, a Guberina to nije imao. Stoga je Pravni fakultet završio u Ljubljani. To ga nije sprečilo da još kao mlad advokat upiše svoje ime u antologiju domaće advokature. A slučaj kojim je to izveo bio je „Voz br. 116“.
„Početkom 1959. godine primio sam predmet koji je ušao u sudske anale pod nazivom „Slučaj u vozu 116″. Naime, 19-godišnji Rom bio je optužen da je u vozu izvršio tešku krađu, pokušaj ubistva službenog lica – milicionera i ubistvo putnika na podmukao način. Tri osuđujuće presude je ukinuo Vrhovni sud Srbije, da bi na četvrtom suđenju posle pet godina teške i uporne borbe, o čemu je štampa mnogo pisala, optuženi bio oslobođen marta 1964. godine. U jednom trenutku, tokom ovog suđenja, rekao sam: Od ovog momenta branim Mirkovića gratis, jer branim nevinog čoveka, a još više branim zakonitost i pravnu stabilnost ovog društva. Bio je ogroman aplauz. Sud je tada izrekao 12 godina zatvora, a Vrhovni sud je opet ukinuo presudu“, opisao je Guberina svoj veliki slučaj za specijalizovani časopis Advokat, koji je prvi broj otvorio opširnim intervjuom sa njim, a koji se nalazi u „Svedoku istorije“.
Iako je svaki slučaj priča za sebe, kada se radni vek Veljka Guberine prikaže kroz brojeve dobije se približna slika o njegovoj karijeri. „Branio je 618 ljudi optuženih za ubistvo. Od toga, izrečene su 42 smrtne kazne, od kojih je devet branjenika streljano, a njih trideset dvoje ostalo je živo“ navodi se u istom intervjuu.
O Tadiću, Koštunici, SAD, Rusiji…
Izuzimajući kratak izlet u politiku krajem osamdesetih, Veljko Guberina je shvatio da društvu može više da ponudi svojim radom u sudnici. Ipak, to ne znači da nije imao stav o političkim dešavanjima, što pokazuje i zapis iz njegovog dnevnika od 20.1.2009. godine.
„Predsednik Boris Tadić koji je zahvaljujući Koštunici, izabran za predsednika Srbije, učinio je ono što je odgovaralo Americi – nije tražio od Rusije da energično istupi u vezi sa Tačijem, koji je prekršio Rezoluciju 1244, koja je garantovala suverenitet i teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji. U protivnom Buš ne bi mogao da dozvoli da Tači proglasi nezavisnost Kosova. Koštunica, koji je energično istupao protiv takvog Tačijevog stava, koji je bio u skladu sa istupanjem Amerike, odgovaraće takođe, pred istorijom, zbog podrške Tadiću koji je izvršio izdaju Ustava Srbije“, pisao je Guberina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
