Časna pionirska nije izdržala

Cilj diskusije o dečjoj socijalističkoj svakodnevici u Jugoslaviji i odrastanju između dva politički i životno suprotstavljena tabora, kako su je postavili organizatori, bio je otvaranje prostora za razmenu mišljenja, uz suprotstavljanje tendencijama pristrasnog i jednostranog sagledavanja i tumačenja istorije jugoslovenskih prostora u drugoj polovini dvadesetog veka.

Takvom pristupu su se priklonili organizatori, pomenuti Muzej istorije Jugoslavije i Kiosk – platforma za savremenu umetnost u okviru pratećih programa aktuelne izložbe „Nikad im bolje nije bilo“. Tu je predstavljena modernizacija svakodnevnog života u Jugoslaviji i kao svojevrsna najava naredne izložbe „Plameni pozdravi – reprezentativna slika detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji“. Ovaj projekat, koji će Kiosk realizovati u saradnji sa Muzejom, podržali su organizacija Balkan Trust for Democracy i ZFD forum, a za cilj ima da preko umetničkog istraživanja arhivskih materijala vezanih za reprezentativnu sliku detinjstva koji se čuvaju u Muzeju istorije Jugoslavije, doprinese dijalogu o strukturi, karakteru i nasleđu socijalističke države.

Učesnici su bili dr Igor Duda sa Sveučilišta Jurja Dobrile u Puli, dr Olga Manojlović Pintar iz Instituta za noviju istoriju Srbije, mr Sanja Petrović Todosijević iz Instituta za noviju istoriju Srbije i dr Marko Zubak iz Hrvatskog instituta za povijest u Zagrebu, a moderatorka je bila Ana Panić, kustoskinja Muzeja istorije Jugoslavije.

Sanja Petrović Todosijević je govorila o modernizaciji detinjstva kroz zdravstvene prilike, delatnosti UNICEF-a u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, borbi protiv tuberkuloze i drugih zaraznih bolesti u kontekstu promenjenog odnosa prema vaspitanju dece i odnosa prema deci i detinjstvu u Jugoslaviji. Dr Olga Manojlović Pintar je imala izlaganje o spomenicima i komemoracijama iz percepcije detinjstva, vaspitavanja mladih u duhu socijalizma i negovanju tradicija NOB-a, o ekskurzijama sa jakim ideološkim pečatom, pohodima Titovim rodnim krajem, stazama bratstva i jedinstva i stazama revolucije, obilascima Sutjeske, Kozare, Kadinjače, ali i Jasenovca, Jajca itd. Dr Igor Duda je govorio o izgrađivanju pionirske tradicije i transformacijama kroz koje je Savez pionira Jugoslavije prolazio, kao i o deci, te potrošačkoj kulturi jugoslovenskog socijalizma. O prelazu od pionira do potrošača kroz disko muziku i socijalističku disko kulturu kao fantastičan primer konzumerizacije u kasnom socijalizmu govorio je dr Marko Zubak.

Manojlović Pintar, govoreći na temu „Pionirke, pioniri, nekad slavni partizani i kuriri“, najpre je podelila svoju dilemu sa auditorijumom, „žaleći se“ da se borila sa osećajem da je uhvaćena u zamku, te da je sama postala predmet sopstvenog istraživanja. Pa se tako podsetila decembra 1973. godine kada je ona postajala pionirka i zajedno sa ostalim vršnjacima uzbuđena izgovarala Pionirsku zakletvu, koju je izdeklamovala: Danas, kada postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč: Da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, i biti veran i iskren drug, koji drži datu reč; da ću voleti našu domovinu samoupravnu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, čuvati bratstvo i jedinstvo svih njenih naroda i narodnosti, i ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir!

Savez pionira Jugoslavije je pionirska organizacija koja je obuhvatale osnovno-školsku decu iz prvih sedam razreda u SFRJ. Savez je osnovan 27. decembra 1942. godine u toku NOB-a, od strane Komunističke partije Jugoslavije, a po ugledu na sovjetske pionirske organizacije. Organizacija se nalazila u strukturi USAOJ-a, odnosno SKOJ-a, NOJ-a i SSOJ-a, kasnije. Izdavali su „Male novine“. Čest sinonim za ovu organizaciju bio je „Titovi pioniri“. Savez je bio podeljena u dve grupe, mlađe pionire (7 do 11 godina) i starije pionire (11 do 15 godina). Sam prijem novih članova obavljan je u prvom razredu, tokom svečanosti za Dan republike. Tog dana đaci su davali pomenutu zakletvu, a škola i roditelji su im kompletirali uniformu: plavu kapu „titovku“ sa crvenom petokrakom, belu košulju sa crvenom maramom i plavi šorc. Poslednja generacija pionira rođena je 1982. godine.

Dok se u sali čuje žamor i smeh, a kod nekih i razdraganost, Manojlović Pintar nastavlja:

– Još 24. decembra 1944, dok rat još traje, odlučeno je da biračko pravo dobiju svi borci, bez obzira na starost, pa tako i deca-borci, dakle pioniri… Bila je procena da je 1.358.500 dece socijalno ugroženo pa je država za njih izdvojila 300 do 500 dinara mesečno, a onda je odlučeno da im se dva puta godišnje, u leto i zimu, odvoji da se obuku, za odela. Zatim se pazilo da se deca palih boraca daju u porodice koje će ih podizati u duhu NOB-a. „Na Kozari djete puže, ti ne tuguj druže, od sad će se druga četa tvojom majkom zvati…“, bili su popularni i aktuelni stihovi. Tamo gde su izvršena velika razaranja i etničko čišćenje trebalo je zbrinuti decu – rekla je ona.

Igor Duda napravio je paralelu između pionira i smogovaca, govoreći već o dobu konzumerizma koji je osnovnu ideju podizanja pionira u doba poznog socijalizma prilagodio novim vremenima. To je period kada su se pojavili računar ZX Spectrum, pa osamdesetih dečija serija „Smogovci“ sa svojevrsnim valom „proze u trapericama“, kada se sukobljavaju civilizacija naselaka i nebodera, kada se kao kakva subverzija pojavljuje nešto što bi se moglo nazvati Yu-disco, pa onda i novi val, ma šta on sa sobom nosio. O tom vremenu je govorio Marko Tubak, dakle, o vremenima „vladavine“ Čole, Mirzinog jata, Tereze, Nede Ukraden, pa uskoro i Lepe Brene i Brege.

– Orilo se Brenino „Mile voli disko“, a džez Sedmorice mladih postaje popularan. U Beogradu to je doba „Zeppelina“ i pojave Hamida Đoganija i izvesnog Travolte iz Borčine grede.

Đogani nastupa kao plesač na evropskom takmičenju pod jugoslovenskom zastavom i postaje jedan od velikih densera. Lokice se pojavljuju, pa za njima i Cica-mace, autorsko delo i vlasništvo Dragomira Timotijevića Belmonda… Dolazi vreme Alma Ekmečić i Maje Odžaklijevske. Pravi džumbus pravi emisija „Beograd noću“, kada se pojavljuje našminkani, stilizovani Oliver Mandić na državnoj TV, zaključuje Tubak.

Publika je imala mnogo pitanja, pa se pokazalo da su neke teme ostale nedirnute. Pa tako i obred dolaska Deda Mraza, koji je kod nas došao preko SSSR-a, a bio je neka vrsta mešavine Sv. Nikole, Božić Bate i dobroćudnog čike, za kojega su postojali predlozi da se maskira u partizana. Pa onda obredi bušenja ušiju kod devojčica i nošenje dugih pantalona kod dečaka… A da ne govorimo o Danu cveća 24. maja i Danu mladosti (Titov navodni rođendan) 25. maja, kada se nosila štafeta i kada su se spremali sletovi širom Jugoslavije, a najbolji iz svih republika dolazili u Beograd, na stadion Jugoslovenske narodne armije. Za priče iz JNA takođe nije bilo vremena. Možda to zahteva neku posebnu priču.