Čija li je svojina Mesec?

Podjednako ozbiljno pokrenuo je pitanje koje običnom smrtniku na zagušljivoj planeti na ivici nervnog sloma (koja uz to krizira ekonomski toliko dugo da to postaje hronično) izgleda udaljeno hiljadama svetlosnih godina. To je pitanje svemirske svojine. Tako je zaboravljeni vic iz vremena Hladnog rata neočekivano dobio na aktuelnosti. U vicu Bela kuća biva obaveštena da Rusi farbaju Mesec u crveno i da su stigli do pola. Panika je brzometno pretvorena u prednost: „Pustite ih da ofarbaju ceo i ispisaćemo ‘Koka-Kola!“

Budućnost lunarnih istraživanja više nije prepuštena samo pionirskim nacijama već i novim zainteresovanim stranama, a to su svemirski preduzetnici koji traže zalihe retkih metala, minerala i vode (leda), iz koje se mogu izdvojiti kiseonik i vodonik za raketno gorivo. Bez atmosfere i sa samo jednom šestinom Zemljine gravitacije, Mesec je idealno mesto za velike, teške svemirske brodove sa posadom i dalje misije ka Marsu ili izvan sunčevog sistema.

Preduzetnički duh kapitalizma vinuo se i bukvalno do vasionskih visina i intenzivno se bavi mogućnostima eksploatacije Meseca i drugih nebeskih tela.

Ipak, svemirski kapitalizam nije bez etičkih dilema vezanih za vlasništvo nad mineralnim i drugim resursima. Svemirsko zakonodavstvo rođeno je još 1967. sa Ugovorom spoljašnjem prostoru koji su inicirale SAD, SSSR i Velika Britanija (ratifikovale 102 zemlje, još 27 potpisale, ali još nisu ratifikovale). Ugovor ograničava korišćenje nebeskih tela isključivo u mirnodopske svrhe i zabranjuje smeštanje vojnih baza, instalacija ili utvrđenja( !), vojne manevre i testiranje oružja u bilo kom obliku, ali pitanja prava nad resursima ne tretira. U novije vreme, pokušaj da se probudi svest o svemirskoj svojini (incident serviran u SAD kada je direktor za svemirski razvoj u Ajdahu Gregori Nemic tužio Nasu i vladu zbog vlasničkih prava nad asteroidom 233 Eros), neslavno se završio – otužbe su odbačene zbog tehnikalija.

„Paklena zloupotreba“

„Iako Ugovor kaže da Mesec nije svojina nijedne zemlje ni pojedinca, ne možemo čekati decenijama. Možemo odgovorno da iskoristimo lunarne resurse i pripremimo pametan i održiv put ka izvorima van Zemlje“, rekao je na ESOF-u Bernard Foing, direktor Međunarodne radne grupe za istraživanje Meseca, vođa projekta SMART 1 (prve evropske misije na Mesec). Džaba što je članica Evropskog parlamenta Brita Tomsen, zabrinuta zbog nepostojanja pravne regulative vezane za privatni sektor lunarnih istraživanja, postavila etičko pitanje kako globalna zajednica može da podeli ta otkrića i resurse kad projekat Google Lunar XPRIZE i druga privatno-javna partnerstva već imaju biznis planove za pristup Mesecu do kraja dekade. Robert Bom vođa je austrijsko-nemačkog tima koji priprema infrastrukturu – mrežu malih robota koji bi obezbedili energiju i komunikacije na Mesečevom tlu; 50 institucija razvija lake lunarne robot-rovere koje će, nada se, pokrenuti iduće godine.

Ako temperatura poraste za 3,5°C, EU će pretrpeti štetu od najmanje 190 milijardi evra (1,8 odsto sadašnjeg BDP-a); troškovi izazvani poplavama preći će 10 milijardi, gubici poljoprivrede 18 milijardi evra, a 8.000 km2 južnoevropskih šuma nestaće u požarima. Geografski disbalans u težini posledica je očit. Južna Evropa će izvući deblji kraj i poneti teret od čak 70 odsto ukupne štete (centralna Evropa 24 odsto, region Velike Britanije i Irske 5 odsto, severna Evropa 1 odsto). „Odsustvo akcije je ubedljivo najskuplja solucija! Zašto da plaćamo štetu umesto da ulažemo u smanjenje uticaja na klimu“, reagovala je evropska komesarka za klimatsku akciju Koni Hedergared. (Redukcijom gasova staklene bašte porast temperature zadržao se na manje od 2°C, šteta bi se smanjila za 30 odsto).

Dobitnik Nobelove nagrade za mir 2013. i generalni direktor Organizacije za zabranu hemijskog oružja Ahmet Uzumku govorio je na ESOF-u o „paklenoj zloupotrebi“ kojoj se još nije stalo na put: „Primena hemijskog oružja u Siriji tragični je podsetnik da ima još mnogo posla da se uradi, iako je 83 odsto ovog naoružanja na planeti uništeno“ (bar zvanično). Izvinite, a šta je, otprilike, sa onih 17 odsto? U čijim je, otprilike, rukama i koliko je, otprilike, ta hemija opasna, da pitamo onako kako bi taoci, u genijalnoj „Istoriji sveta u u 10 1/5 poglavlja“ Džulijana Barnsa, izokola upitali teroriste, da ih ne iznerviraju.

Bozon

Bilo je tu i manje usijanih, ali ipak neizvesnih pitanja kao što je ishod CERN-ovog eksperimenta sa Higsovim bozonom, subatomskom česticom odgovornom za postojanje mase, „Božjom česticom“ („God Particle“, među cinicima i katastrofičarima poznatom kao „God damn Particle“), čija je druga faza rada, na skoro dvostrukom energetskom nivou, najavljena za početak 2015. godine. I dok Guliver, najmoćniji akcelerator čestica na svetu „spava“ da bi se tokom dvogodišnjeg hlađenja pripremio za nove sudare snopova, generalni direktor CERN-a Rolf Hojer morao je da skokne i do pape na raport. Razgovor, koji je trajao puna dva sata, bio je „prijateljski“, kaže g. Hojer; papa se interesovao za mnoga pitanja fizike, a „zajedno su otkrivali analogije između nauke, filozofije i teologije“. Ne zna se koliko je fizičar tom prilikom bio sklon pošalicama, ali na ESOF-u jeste – izvinio se novinarima što „je zaboravio kristalnu kuglu da bi predvideo krajnji ishod eksperimenta stoleća …“

„Otkriće Higsovog bozona bilo je samo početak i lakši deo putovanja, jer se dogodilo svega 1 odsto planiranih sudara“, rekla je koordinatorka Atlas eksperimenta i bivša portparolka CERN-a, fizičarka (i pijanistkinja sa diplomom Milanskog konzervatorijuma!) Fabiola Đanoti. „Svi se radujemo novim saznanjima kada se LHC ponovo pokrene“, rekla je Đanotijeva, izražavajući nade i uzbuđenje unutar jednog paralelnog sveta koji bi da, u kontrolisanim uslovima, dokuči suštinu onoga što je oblikovalo materiju, kosmos i nas u njemu.

Veliki prasak

U iščekivanju reprize Velikog praska in vitro, in vivo se desio stvarni prasak u Gazi generisan u tamnim dubinama mnogo opasnijeg, nekontrolisanog akceleratora – višećelijskog organizma znanog kao homo sapiens, vrste koja je u stanju da razumom dokuči bozon, ma koji to deo subatoma ili čega već bio, a nije u stanju da razlikuje dvogodišnje dete od neprijateljskog oklopnog vozila u trenutku obuzetosti strašću za „neutralisanjem“ svega što mrda, čiji pojavni oblici i dimenzije nisu naučno predvidivi.

Ali kako nauku pokreće racio (bar do faze dok se njegova analitička oruđa ne iscrpe pa fizičari po nešto obuhvatnije odgovore krenu u tao fizike, filozofiju ili religiju), ovaj skup se sasvim legitimno (imajući u vidu aktuelne tehnološke mogućnosti) pozabavio i debatom od koje se diže kosa na glavi: „Ratne mašine: Da li će roboti biti etičniji vojnici?“. Jasno je da će mašine biti sveprisutne na bojnim poljima budućnosti, koja će sve više ličiti na 3D animacije iz blokbastera, samo uživo. Ima da vrvi od transformersa, čije začetke već vidimo u današnjim bojnim vozilima, letelicama i drugim bojevim napravama sa pogonom na matičnu ploču. Jeste da mašine ne znaju za saosećanje, obzire i milost, ali takođe ne poznaju ni mržnju, strah ili konfuziju. Što jes jes. I eto dileme koju treba blagovremeno rešiti, da ne bude posle nismo rekli. Da li će učešćem autonomnih „mašina ubica“ (ka autonomnosti pouzdano vodi enormna i sve veća količina podataka koje generišu), ratovi postati još strašniji i smrtonosniji ili pak mogu biti „humaniji“ od ratovanja među „humanim bićima“? Da li su „inteligentne mašine“ sposobne da donose odluke o „etičnom ubijanju“ i da li će jednog dana bespilotni sistemi na zemlji, moru i vazduhu na osnovu logaritama odlučivati o životu i smrti? Teška dilema, a kako god okreneš pogibija ti ne gine, manje ili više sofisticirana ili, što bi rekao jedan ovdašnji bolničar šeret da obodri bolesnike, „nemoj ništa da se brineš, sigurno će da pogineš“.

Pošto plac na Mesecu?

Kako „podeliti“ kosmos

Pre nego što se sporazumemo čije je šta u kosmosu, dosta je važno da vidimo da li će nam išta ostati na ovoj planeti. Veliku pažnju izazvali su šokantni rezultati najnovije studije o socioekonomskim i biofizičkim posledicama klimatskih promena u Evropi, koje je na ESOF-u zvanično objavio JRC (Joint Research Centre) Evropske komisije.