Danas bi ubili svakog ko snimi „Žitije Brajanovo“

Kliz je na samom početku razgovora uplovio u vode najcrnjeg humora intenzivno pričajući o odnosu prema svojoj trećoj ženi kojoj je nakon razvoda morao da isplati 20 miliona dolara. Sa ciničnim osmehom je obznanjivao planove koje je kovao sa prijateljima kako da je se reše i podele preostalih 400.000 dolara koje joj duguje, a uštedeo bi ih njenom smrću. „Problem nastaje onog trenutka kada bi je neko našao u Hajd parku sa nožem u leđima, policija bi imala samo jednog osumnjičenog.“ Sprdajući se na sopstveni račun ispričao je da je čak kreirao stand-up turu pod nazivom Alimentacijska tura, kako bi isplatio taj razvod.

Majka kao izvor crnog humora

Crni humor na račun bliskih osoba nastavio je u osvrtu na svoju majku. Pročitao je odlomak iz autobiografije u kojem je opisuje kao ženu koja je pati od omnifobije (straha od svega mogućeg) i koja je u svakoj beznačajnoj stvari prepoznavala zamku koju svet sprema za nju. Ipak, tvrdi da svoj smisao za crni humor duguje upravo majci.

„Kad bih je pozvao telefonom, na pitanje kako je, uvek je isto odgovarala, uz neku dozu iznenađenosti: ‘Malo sam neraspoložena ove nedelje.’ Ne znam što ju je to uvek toliko čudilo, pošto je bila ‘malo neraspoložena’ čitavih 50 godina.“

Nakon što je godinama slušao njene priče o tome zašto ne želi više da živi, jednom prilikom joj je izneo svoju ideju: „Majko, ako se i sledeće nedelje osećaš isto ovako depresivno, poznajem čoveka iz Fulhama. Ako se slažeš, mogu ga pozvati, da dođe i da te ubije.“ Majka je na taj predlog najpre zanemela, da bi se zatim zacenila od smeha. I tako ju je godinama, pri svakom pomenu depresije, pitao da li je vreme da pozove čoveka iz Fulhama. To se ispostavilo kao najbolji recept da je oraspoloži, jer bi u napadu smeha odgovarala: „O, ne, planirala sam da ispijam šeri sa prijateljicama u petak.“ Uprkos depresiji i konstantnim strahovima, Klizova majka je živela 101 godinu.

Religijske i političke polarizacije

Osvrćući se na film „Žitije Brajanovo“, Kliz smatra da bi danas bilo opasno snimati taj film zbog religijske i političke polarizacije u Americi, gde se, posebno na jugu, hrišćanstvo skoro poistovećuje sa kapitalizmom, iako se radi o potpunim suprotnostima. „Nisam siguran da nas neki ludak ne bi upucao.“

Još odlučniji je bio po pitanju ideje da napravi sličan film na račun islama. „Mislim da nema ni trunke sumnje u to da bi onaj ko napravi taj film bio ubijen. Svaki put kad mislimo da su ekstremisti dostigli svoj maksimum, naiđemo na priče o ISIS-u. Nemam pojma šta je to što bi neko mogao da uradi da se suprotstavi takvim ljudima koji jednostavno ubijaju svakog ko se ne slaže sa njima. To je kao kad bi Isus došao na trg na kojem u vreme inkvizicije spaljuju ljude i pitao ih zašto to rade, rekli bi mu: ‘Spaljujemo ove ljude pošto drugačije tumače tvoje učenje o milostivosti.’ To je izvan granica besmislenog.“

Ponovno okupljanje

Kliz je objasnio kako je jedan bizaran sudski slučaj doveo do toga da se Pajtonovci prošle godine ponovo okupe i održe nekoliko predstava pred prepunom arenom O2 u Londonu. Naime, jedan od producenata filma „Sveti gral“ je, kako kaže, „ubedio sudije“ da je njemu obećano isto novca kao i svim ostalim članovima trupe, uprkos tome što su Pajtonovci pisali scenario, režirali film i glumili u njemu. Ipak, sudije su odlučile da su dužni producentu da isplate 800.000 funti. „Morali smo da se okupimo posle toliko godina i organizujemo poslovni sastanak. Toliko nam je sve to bilo besmisleno da smo umirali od smeha kad smo se sreli.“ Prijatelj je predložio da nastupe u londonskoj O2 areni, a prva predstava od 16.000 karata prodata je za 43 sekunde. „Bili smo istinski oduševljeni jer smo mislili da su nas ljudi potpuno zaboravili. Tokom svih izvođenja uživali smo beskrajno i nazvali smo ih ‘slatkim rastankom’.“

London je za Kliza izgubio svoj šarm zbog priliva novopečenih bogataša iz Rusije, Bliskog i Dalekog istoka. „Priroda grada je izmenjena jer su ljudi sa mnogo novca ti koji sada diktiraju stil, a oni nisu poznati kao umetničke ili liberalno orijentisane kulture. Nekada su „bentliji“ i „rols rojsevi“ izgledali elegantno, a sada izgledaju kao vojna vozila, pošto se njihovi vlasnici trude da izgledaju kao ‘opasni momci’. A to je prilično dosadno.“

Došla sam da se svađam

Jedan od najpoznatijih holandskih specijalista za intervjue, novinar Tvan Haus (Twan Huys) pokrenuo je pre sedam godina televizijski program Koleže tur (College tour). U saradnji sa bar 200, a nekad i 900 studenta, on u velikim prostorima redovno razgovara sa uspešnim ljudima ili onima koji pune novinske stupce. Među njegovim gostima bili su dalaj-lama, Bil Gejts, fudbaler Arjen Roben, pisac Den Braun, ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za mir Malala Jusafzai, Bernardo Bertoluči, holandski premijer Mark Rute, i mnogi drugi, uključujući i jednog od najpoznatijih holandskih kriminalaca Wilem Holeder.

Koncept podrazumeva da voditelj i studenti naizmenično ispituju gosta. Tako je Kliz odgovarao na pitanja o tome zašto je sve manje britanskog humora u filmovima, preko zahteva da navede sastojke valdorf salate, pa do izuzetno duhovite razmene sa jednom studentkinjom, koju je inspirisao pajtonovski skeč o svađi.

„Došla sam ovde da se svađam!“, bilo je sve što je izgovorila simpatična studentkinja kada je dobila mogućnost da postavi pitanje Klizu. On je, naravno, odmah prepoznao sopstveni skeč. „Ne, nisi!“, rekao je. „Da, jesam!“, odgovorila je odlučno. „Ne, nisi“, insistirao je. „Oh, jesam li u pogrešnoj sobi?“, zaključila je zadržavajući ozbiljan izraz na licu. „Jako dobro! Jako dobro!“, rekao je Kliz dok je oduševljeno pljeskao kroz smeh.