Dodela nagrade „Dobar primer Novog optimizma“

ZLATKO PAKOVIć: Mirko Đorđević, laureat Novog optimizma

Mirko Đorđević zaslužio je najbolje nagrade ove zemlje, ali ih nije dobio. I tu ima pravde. Te nagrade, posle onih kojima su dodeljene, nisu zaslužile Mirka Đorđevića. Onim nagradama i priznanjima koja su mu, iako posno, ipak, odata, Mirko Đorđević je podario nesumnjivo dostojanstvo.

Među nama donedavno živeo je, radio i umirao čovek nepokolebljive vrline. I ja sam danas radostan da sam taj koji će reći reč-dve o toj ličnosti, čiju sam sudbinu voleo, jer je u naše pomračene živote unosila svetlost i jasnoću.

Ovu nagradu koja mu se posthumno dodeljuje, Mirko Đorđević nije mogao da dobije pre svoje smrti, jer je bio njen doživotni senator, a utemeljivačima i negovateljima Novog optimizma – „starik“, mudrac koji dolazi iz budućnosti.

Okupili smo se da u sebi i među sobom oživimo sećanje na Mirka Đorđevića i pokušamo da ga pretvorimo u vino i hleb svojih života. To je smisao optimizma.

Pokret „Novi optimizam“, čiji je spiritus movens Branislav Grubački, urbi već omogućuje svet kakav bi orbi trebalo da bude, pokušavajući da, a to su reči Đordana Bruna, mislioca optimizma, „otvori oči onima što su robovi u slobodi, kažnjeni u zadovoljstvima, siromašni u bogatstvu i mrtvi u životu, jer su im u telu okovi koji ih stežu, u duhu pakao koji ih stišće, u duši zabluda koja ih čini bolesnima, u umu obamrlost koja ih ubija“.

Samo veliki mali čovek odista je velik i veličanstven. Jer je mera veličine ili veličanstvenosti, koju zovemo još i dostojanstvo i božanstvenost, isključivo istina. U velikaša, nje nema. Velikaštvo je, naime, izgrađeno na opseni u zaključivanju i prevari u društvu. Ovde i sada, boljeg i prečeg dokaza za to da je samo veliki mali čovek uistinu velik, nema od Mirka Đorđevića.

Njegova ličnost i njegovo delo, u relaciji su identiteta. Ova logička relacija (iako u početku bejaše logos), najređe je vrste među ljudima. Frapantna je, kroz istoriju, do dana današnjeg, neusaglašenost između ličnosti i postignuća. Za to nam primere daju na buljuke i najumniji filozofi koji su svet zadužili dubokim uvidima.

Mirko Đorđević bio je mudrac, a taj, ne slučajno kod nas iščezavajući naziv, obeležava onog kod kojeg nema provalije između reči i dela, između mišljenja i pevanja, između imati i biti. Mirko Đorđević imao je samo ono što je sam on. Rečeno supstancijalno filozofski: imao je samo ono što jeste. Tako je i kod Bude i kod Sokrata i kod Isusa. A Isus je prvi učitelj i najbliži saborac Mirka Đorđevića.

Ničim drugim osim svojim rečima i delima, Đorđević nije izazivao pažnju u društvu. Dakle, pažnju je izazivao samo mišljenjem i delanjem, a ne posedom, zvanjem, statusom, funkcijom ili izgledom. Prvi među poslednjima, poslednji među prvima. Ta neugodna i neugledna vrlina, uobičajeno se naziva skromnost. Međutim, pravo ime za nju jeste podvig – podvig odricanja od onog suvišnog, koje se uvek uzima na uštrb drugog. Smisao tog podviga, istorija hrišćanstva zaveštala je u pripovesti o đavolskim kušanjima Isusa iz Nazareta.

Mirko Đorđević ne samo što je, uprkos skromnosti, uspeo da utiče na javnost, nego je, više od toga, uspeo ono što je najređe i najvrsnije – da deluje bez harizmatičnosti. Harizmatičnost je, rečeno u duhu hrišćanske demonologije, najtvrđe uporište sotone, koje varalici omogućuje da na mase deluje privlačno i ubedljivo čak i iz skromnosti. Imati harizmu, to znači dopadljivo, štaviše, halucinantno, uticati na ljude gestovima, intonacijom i izgledom, a ne istinitošću misli, opravdanošću dela i iskrenošću želje.

Kad govorimo o potpunom odsustvu harizme, opet se moramo vratiti Isusovom primeru. On ni najmanje nije bio harizmatičan. Stoga je ime tog čoveka iz Nazareta personifikacija za istinu. A to nije pitanje teizma ili ateizma, nego ljubavi, vere i nade. U tome su se Mirkova i moja malenkost usaglašavale, iako je, pri tom, on sebe mogao smatrati vernikom, a ja sebe ateistom.

Kad govorimo o odsustvu harizme kod Isusa – a crkve su od njega napravile harizmatičnu ličnost par excellence (i to je bit klerikalizma, protiv kojeg je Mirko puno govorio i činio) – trebalo bi u vidu da imamo ono što je zaboravljeno: groteskni prizor Isusovog kretanja ka Golgoti, dok je, šiban i popljuvan, sa svih strana praćen grohotnim smehom. Zaboravljamo, naime, da je Put plača bio put podsmevanja – komedija koju su za puk inscenirale harizmatične verske i političke vođe. (Skrivena istina ove komedije kao tragedije, jeste Pijeta.)

Odbojnost prema harizmi, tom ničim zasluženom daru koji čoveku služi za zavaravanje i sebe i drugih, prema toj odabranosti koja, padajući s neba, isključuje druge na zemlji, kod Mirka Đorđevića ispunjava, u duhu gnoze Isusa iz Nazareta, i njegov odnos prema Vaskrsenju.

Vaskrsenje Isusa Hrista metafora je mogućeg saveza među ljudima, mogućeg društva jednakosti, bratstva i slobode. Jer, Vaskrsenje se često ukazuje kao još jedan vid pohlepe – pohlepe za komadom Carstva nebeskog ili Carstva večnosti za sebe. To je sujeta nad sujetama, perverzija nad perverzijama.

Na Veliki petak, na koji je umro i Mirko Đorđević, Bog je čovečanstvu podario najveći dar. Umirući u mukama na krstu, ukazao je čoveku najviše moguće poverenje i najvišu moguću odgovornost – da živi bez Boga ne samo kao da Bog jeste nego i da ga u svom životu s drugima uskrsava iz mrtvih.

Prepušteni samima sebi, mi smo, dakle, odgovorni za Boga. Jer Bog je dete. On pati u svakoj pojedinačnoj patnji nevinog, kao zajedničko biće ove patnje, i raduje se u svakoj radosti. Nije, dakle, bitno da li se čovek izjašnjava kao teista ili ateista, kao hrišćanin, Jevrejin, musliman ili budista, bitno je da svoj život gradi na ljubavi, nadi i veri u sebe i druge, s kojima stvara ono zajedništvo u kojem uskrsava ono što možemo a ne moramo nazivati bogom ili Svetim duhom, ili nekom drugom rečju, pisanom malim ili velikim slovom.

Nasuprot niskosti velikaštva stoji uzvišenost malenkosti. Dokaz tome bio je i ostao najveći mali čovek među nama, naš drug Mirko Đorđević. Donedavo s nama, sada – u nama. A to je najviši dar smrti, ta mogućnost vaskrsavanja u drugome. Tamo gde ste vi, biću i ja, ali samo tamo gde doista jeste, veliki mali ljudi. To nije puka sabornost, nego delatno naše savezništvo.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Bez besa, ljutnje i mržnje

Pokretačka energija Mirka Đorđevića bila je njegova svest o ulozi intelektualca u društvu onako kako ju je video, recimo, Alber Kami. Kami je tvrdio da intelektualac ne sme da bude u službi onih koji pišu istoriju već onih koji je podnose, koji je nose na svojim leđima. Intelektualci se ne ograničavaju na poznavanje stvari, već u nama bude uspavana čula za otkrivanje sveta, dovodeći u pitanju navike, uobičajenost, učmalost i bezličnost. To možda nekome deluje kao starinsko viđenje intelektualca u društvu, ali je ono univerzalno i važi i u doba novih medijskih stvarnosti.

Mirko je znao da je suprotnost društvenoj angažovanosti – pozicija tzv. organskih intelektualaca, kako je Antonio Gramši nazivao intelektualce koji služe da bi se zadržala trenutna raspodela moći u društvu, trenutna dominacija moći koja podrazumeva i zadržavanje relativno udobne pozicije intelektualca sa sinekurom i mogućnošću trgovine akademskim znanjima i zvanjima.

Razumevanje uloge intelektualca, koja podrazumeva bezuslovnu društvenu angažovanost, može zaista da bude jak motiv za delovanje, ali u sebi se mora imati i doza mladalačke iskrenosti, energije i poštenja. A Mirko je to posedovao, i te kako. Uvek sam ga doživljavao kao mladića u telu starijeg gospodina.

Svakako da Mirkove stručne, društvenoteorijske knjige, sa religijskim i društvenim temama, imaju veliki, dragoceni značaj za našu i ne samo našu kulturu, ali takođe smatram da sa velikom pažnjom treba čitati i knjige njegovih novinskih ogleda, pogotovo što ukoričeni, čitani u kontinuitetu, dobijaju dimenziju i intenciju koju možda nije moguće prepoznati čitajući ove tekstove kroz duži vremenski period. A siguran sam da ćemo Mirkove znake vremena još dugo moći čitati, otkrivajući u njima vitalnost misli. Neki možda budući čitaoci će kroz ove Mirkove tekstove dobro razumevati naše vreme i pritom uživati u samom tekstu. Možda će od njega moći naučiti kako je moguće oštro kritikovati jedno društvo i njegove fenomene, a nikada ne pokazati bes, ljutnju i mržnju. Njegove rečenice nisu jednoznačne i vremenom će uslediti drugačija čitanja.

Flober je rekao da je najveća greška nešto zaključiti. Mirko je prepuštao čitaocima da zaključe ako im je volja, nikada nije docirao i strašno ja zazirao od banalnosti. Nije nudio rešenja, jer je znao da ona, pogotovo ona jednostavna i lako objašnjiva – ne postoje. Nikada nije, međutim, gubio strast, nadu i znatiželju.

Autor je glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Cenzura“, koja je objavila dve knjige Mirka Đorđevića: zbirku religijsko-političkih eseja „Balkanska lađa u oluji“ (2010) i zbirku novinskih ogleda „Pendrek i prašina“ (2013)

Dragan Todorović: Suprotstavljen nemani bašibozuka

Jedna od većih nesreća, i ove naše otužne države, jesu loši i pogrešni primeri: ovde su na svome samo oni iz redova budibogsnama i božemesakloni takvih!

Mirko Đorđević se istrajno i dostojanstveno suprotstavljao nemani bašibozluka među nama. Najbolja uspomena na njega bi bila da svaki mirko, svaki čovek, postane nemirko, bude bar malo, bar mali, Mirko Đorđević, koji se ne miri sa „napretkom“ koji se svima nameće kao jedini izbor!

Svetlana Lukić: Stepenice ka putu ka bogu

Mirko Đorđević je blistav primer hrišćanskog personaliste. Drugoga nije posmatrao kao deo nacije, klase, porodice, već samo kao drugog čoveka. Tokom ovih decenija zasićenih govorom o grupi, kolektivu, Drugome kao neprijatelju, on je govorio o vrednosti ljudske jedinke, njenoj autonomiji, o prijateljstvu i ljubavi, trpeljivosti, milosrđu. To su za njega bile stepenice na putu ka bogu. Zbog toga su ga podjednako dobro razumeli i voleli i ateisti i pripadnici svih veroispovesti.

Mirko je do kraja verovao u društveni angažman, u to da se čovek mora boriti za svoje etičke i vrednosne stavove, čak i u životu bez nade. Tokom godina je u svojoj publici stvorio mnoštvo sledbenika ove filozofije tragičnog optimizma. To je smisao izreke koju je često citirao u intervjuima i na tribinama Peščanika, po kojoj će ostati upamćen: Ako neš ti – ko će, ako ne sada – kada?

Nebojša Popov: Verodostojna reč

O Mirku Đorđeviću mogu da govorim na osnovu iskustva više od dvadeset godina saradnje u listu „Republika“. Nastupali smo zajedno, vrlo često, i na javnim tribinama. Primetio sam da on ima pažljive i čitaoce i slušaoce. Pokušavao sam da odgonetnem u čemu je tajna. Rekao bih da su oni koji poštuju njegovu reč smatrali da je to verodostojna reč, reč kojoj se može pokloniti pažnja, reč koja nije deo manipulacije, reč koja ne traži sledbeništvo nego razmišljanje. Mirko je uvek, kako se to kaže, govorio iz glave, a ne čitajući s papira. No, on nije govorio samo iz glave već i iz duše, što ljudi posebno cene. Nije bila tajna da je on vernik, nikada to nije krio. Bio je pravoslavni hrišćanin, vernik, izuzetan poznavalac ne samo jedne religije. Bio je temeljit, oštar kritičar onoga što se naziva klerikalizmom, kao i manipulacije običnim vernicima kakva je postojala u međuratnoj Srbiji. Verovatno se može razumeti jedna neobična okolnost, da uprkos oštroj kritici, nije ozloglašen kao neposlušni vernik, jer je bilo očigledno da je on iskren u svojoj veri, da je veliki znalac i rečit, te su izbegavali napade na njega. U svakom slučaju, Mirko Đorđević je sinonim za verodostojnost reči što je izuzetna vrednost u ovoj sveopštoj kakofoniji u Srbiji.

MIRKO ĐORĐEVIĆ

Esejista i prevodilac, rođen je u mahali Balčine u selu Brodu na Vlasini 1938. godine. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba i dobitnik nagrada – „Konstantin Obradović“ 2007. za unapređenje i širenje kulture ljudskih prava; „Dušan Bogavac“ 2008. za etiku i hrabrost; „Vukove povelje“ 2008. za vrhunska ostvarenja u istraživanju nacionalne kulture i pedagoške baštine i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009. Bio je član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i potpredsednik Pokreta „Novi optimizam“. Preminuo je u Šimanovcima, gde je i živeo, 18. aprila 2014. godine.

Objavio je knjige: „Osmeh boginje Klio“ 1986; „Znaci vremena“ 1998; „Sloboda i spas – hrišćanski personalizam“ 1999; „La voix d’une autre Serbia“, Pariz 1999; „Legenda o trulom Zapadu“ 2001; „Sjaj i beda utopije“ 2006; „Kišobran patrijarha Pavla“ 2010; „Balkanska lađa u oluji“ 2010; „Oslobođenje i spasenje“ 2012; „Pendrek i prašina“ 2013; „Jevanđelje po Mariji“ 2014.

Sarađivao je u brojnim uglednim domaćim i stranim listovima i naučnim časopisima.

Laureati

Od ideje o osnivanju pokreta, 10. decembra 2004. godine, do danas nagradu za „Dobar primer Novog optimizma“ svojim delovanjem su zaslužili:

1. Goran Pruginić, heroj koji je 2005. godine prilikom pada autobusa sa Žabaljskog mosta u Tisu jedini priskočio u pomoć stradalima; kikindska VK Televizija, koja predstavlja simbol hrabrosti i nekompromisne opozicije tokom devedesetih godina;

2. Pokret „Kapiraj-Kopiraj“, koji je sa ciljem „da što više ljudi čuje Ðindićevu poruku, poziv da se ne beži od odgovornosti i učini maksimum za sebe kako Srbija ne bi stala“, pokrenuo akciju podele diskova sa govorima ubijenog premijera Srbije, dr Zorana Đinđića;

3. Laslo Horvat, osnivač optimističnog poduhvata – „Domboš Festa“ u Malom Iđošu;

4. Ivana Dulić Marković, Novooptimistkinja iz Subotice; Željko Babić, medicinski tehničar i pravnik iz Zrenjanina;

5. Zrenjaninska Muzička škola „Josif Marinković“;

6. Mirjana Karanović, glumica i borkinja za ljudska prava;

7. Članovi beogradskog rege sastava „Del Arno Band“;

8. Autori i glumci serijala „Državni posao“ – Nikola Škorić, Dimitrije Banjac i Dejan Ćirjaković i režiser serijala Stojče Stoleski Pile;

9. Dragan Todorović, novinar nedeljnika „VREME“ i pisac;

10. Mirko Đorđević – posthumno