Dom pod beogradskim nebom

U situaciji kada već mesecima na televizijama gledamo i po novinama čitamo o hiljadama onih koji su bežeći od rata morali da izbegnu iz svojih kuća i zemalja, malo ko od nas zna tačno gde i kako može da im pomogne. Nema, ili ih je malo, organizovanih akcija stranaka čiji su se akcijaši utrkivali u maju prošle godine ko će više da „povuče“ i džakova da napuni, nevladinih organizacija, opština, opozicionih i vladajućih funkcionera koji na sav glas pozivaju građane da pomognu. Valjda je naša muka najveća, a za tuđu će se naći neko ko će da je reši i pomogne.

Oni koji iz raznih razloga moraju da putuju, a samim tim i prolaze pored autobuske i železničke stanice mogu da vide migrante i svu njihovu muku. Iako je to gotovo centar Beograda, čak ni mnogobrojni Beograđani „mekog srca“ koji uzdišu nad zlom sudbinom izbeglih nisu učinili toliki napor da te ljude obiđu i daju im bar flašu vode. Oni koji tuda prolaze svakodnevno, svedoci su da je tih ljudi, žena i dece, pre nekoliko meseci bilo tek stotinak. Sedeli su sa svojim rancima u parku između dve autobuske, ili ispred železničke, stanice umorni i vedrog pogleda jer su nadomak granice sa EU, odnosno Mađarskom.

Sada u avgustu, situacija je znatno drugačija. Park je postao njihov dom, bar na dva ili tri dana, koliko se, najkraće, zadržavaju u Beogradu, na putu ka tako željenim zemljama Zapadne Evrope. Na desetine šatora je podignuto u parku, pere se i suši veš na improvizovanim žicama ili ogradama oko velikog krsta usred parka. Mnogo je više žena sa decom i celih porodica. Nadležni su doneli i plastične toalete i život deluje, koliko-toliko, organizovano. Autobusi iz južnih krajeva Srbije stižu, ljudi iz njih izlaze, pogledaju levo i desno i uđu u park da nađu mesto za predah. Dočekuju ih sunarodnici, mlađi i stariji, uglavnom muškarci, čini se zalepljeni u čučnju za ogradu od parka. I svi sa mobilnim telefonima s kojima neprestano nešto rade ili razgovaraju. Neki u Beogradu ostaju dva dana, a neki čak i nedelju dana. Sve zavisi od novca koji imaju, da li čekaju pripadnike porodice da stignu za njima, prijatelje ili organizovan odlazak do granice sa Mađarskom.

U međuvremenu, bar je takvo naše iskustvo, vedar pogled i otvorenost prema onima koji žele sa njima da porazgovaraju je nestao. Ne žele da govore svoja imena u, kako kažu, strahu da će njihove priče biti pogrešno interpretirane. Većina njih, i ne govori engleski i s podozrenjem gledaju na fotoaparate i kamere. Samo dečica nisu izgubila radost života. Igraju se uz svoje roditelje samo njima znanim igrama ili pokušavaju da se odmore izležavajući se na improvizovanim krevetima i dušecima. Otac i majka, već umorni od puta, ili nehajno gledaju prolaznike, spavaju, ili su u potrazi za vodom i hranom. Tinejdžere, kao i svuda u svetu, izgleda da je blam ovog životnog dna u izgnanstvu, pa malo dalje oko hotela Bristol, sede u hladovini i naravno „drndaju“ telefone. Nisu raspoloženi za razgovor i trude se da i odećom i izgledom zadrže dostojanstvo.

Iako ne u toj meri, kao tokom poplava, pomoć pristiže. Nedaleko, iako potpuno neobeleženo, što će se narednih dana nadamo se ispraviti, u Miksalištu, svi koji žele mogu da dobiju odeću, obuću, hranu i piće. Tu im se pruža sva vrsta pomoći i uputstava. Tu smo sreli i devojku od 27 godina iz Sirije. Kaže, morala je da ode, a za sobom ostavila muža i dvoje dece, koji će doći za njom. Međutim, prvo ona mora da stigne do Nemačke gde joj je brat. Na putu je već nekoliko nedelja i sada ne zna tačno kada će iz Beograda krenuti ka Mađarskoj jer nema dovoljno keša. U srpsku prestonicu je stigla u nedelju i smestila se u šator s jednom porodicom.

Uz nju u redu za vodu stoji mlađi čovek iz Iraka. Izbegao, kaže, jer su hteli da ga ubiju. Putuje sa suprugom i dva sina od po tri i pet godina. Ako padne kiša, snaći će se. Ne strahuje ni od čega, kada je sačuvao živu glavu. Iz Iraka, navodi, domogao se Istanbula, zatim Grčke a odatle pešaka. Pokazuje žuljeve na nogama od hoda. I sve vreme je nasmejan, što deluje potpuno nestvarno s obzirom na to o čemu priča. Teško je, ali mora se, zaključuje.

Nema cilj. Zna da u Srbiji neće ostati, ali gde će se zaustaviti ni on sam ne zna. Možda Austrija, možda Švajcarska, a možda i Nemačka, kaže. Iako je u Beogradu samo dan, s osmehom i iskreno priča da mu se dopada ovde. Hvali srpsku policiju na granici. Kaže, ostali policajci znaju da budu nezgodni, ali su srpski super.

U organizaciji Refugee aid Serbia, koja koordinira i pomaže migrante i upućuje ih u ono što treba da znaju, kažu da je situacija prilično ozbiljna jer u parku ima dosta ljudi koji svakodnevno pristižu. Uglavnom su to porodice sa decom kojima je posle dugog puta neophodna sva moguća pomoć. Novopridošli su uglavnom ćutljivi i podozrivi, ne žele puno da pričaju niti da pitaju, ali im aktivisti objasne da u Miksalištu mogu da prime prvu neophodnu pomoć.

I princeza Katarina juče je obišla migrante u parku na stanici. Deci je donela plišane lutke, porodicama sa bebama opremu i hranu za bebe, ćebad, posteljinu, hranu i piće…. Dočekana je otvorenih dečijih ruku i osmesima starijih.

Dok ne poradi prihvatni centar u Beogradu za migrante, njihov broj se u glavnom gradu Srbije iz dana u dan povećava. Kako prenosi RTS, formirana je kolona migranata ispred prihvatnog centra u Preševu. A tokom noći u Beograd je pristiglo 70 autobusa sa izbeglicama. Zalihe u prihvatnim centrima su pri kraju, očekuje se pomoć međunarodnih organizacija. Beogradski parkovi uskoro bi mogli da postanu premali za sve migrante koji dolaze, upozoravaju u Centru za pomoć tražiocima azila.

Više od 7.000 izbeglica stiglo je u Srbiju u noći između subote i nedelje, posle prolaska kroz Makedoniju, pokazuju podaci Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice, dok Međunarodna federacija Crvenog krsta narednih dana očekuje drastičan porast broja izbeglica. U prihvatnom centru u Preševu jutros nije bilo migranata, ali se tokom prepodneva formirala kolona onih koji čekaju da se registruju. Prednost prilikom dobijanja papira imaju žene, deca, stari i iznemogli. Ekipe Crvenog krsta, Komesarijata za izbeglice, Organizacije za migracije, lekari i policija dežuraju 24 sata. Zaliha hrane, vode, sredstava za higijenu ima za još svega jedan dan. Crvenom krstu nedostaju i vozila za prevoz pomoći.

Spisak pomoći

Centar za evroatlantske studije (CEAS) predložio je spisak najneophodnijih stvari za izbeglice koje se trenutno nalaze u Beogradu – WiFi, SIM kartice, punjači za mobilne telefone, rančevi/lagane torbe, voda/čokoladno mleko, vlažne maramice, hanzaplast, analgetici/probiotici/paracetamol za decu, higijenski ulošci, tečno sredstvo za dezinfekciju ruku, pelene, hrana za bebe, čarape/veš (za decu i odrasle), obuća, topla hrana (roštilj, pasulj, isl.), cigarete/upaljači. „Sve dodatne informacije možete dobiti u Miksalištu na Savamali i novootvorenom Info centru za azil u Nemanjinoj 3 u Beogradu. Većina navedene pomoći može se kupiti u prodavnicama DM, Maxi, kineskim radnjama i okolnim fast food radnjama. Predlažemo da pomoć odnesete lično izbeglicama (autobuska stanica Beograd), jer smo, iz našeg iskustva videli da im sam humani gest – mnogo znači za osećaj dostojanstva koji, s obzirom na okolnosti u kojima se nalaze, gube“, navode iz CEAS-a.

Otvoren Info-centar

Šef predstavništva UNHCR-a u Srbiji Hans Fridrih Šoder i predsednik Skupštine opštine Savski venac Nenad Konstantinović otvorili su juče u Beogradu Info-centar za azil koji izbeglicama sa Bliskog istoka treba da pruži usluge prevodioca, osnovne servisne informacije, pravnu i psiho-socijalnu podršku, informacije o zdravstvenoj zaštiti ali i o tome da postoje centri za tražioce azila u kojima mogu da dobiju hranu i prenoćište. Obraćajući se novinarima u prostorijama Info centra, Hans Fridrih Šoder je istakao da je on nastao inicijativom lokalnih vlasti, a ne UNHCR-a. On je dodao da će u centru raditi puno prevodilaca i volontera koji će izbeglice, raspoređene po celom Beogradu, upućivati na Info-centar u Nemanjinoj ulici.

Centar će raditi svakog radnog dana od 9 do 17 sati u Nemanjinoj 3, a prema rečima menadžera centra Vladimira Sjekloće, radno vreme centra će biti prilagođavano stanju na terenu.