Država vlasnik 80 odsto akcija u Simpu

Istovremeno, poslovodstvo vodi razgovore sa dve ozbiljne strane kompanije koje bi do 15. septembra trebalo da dostave svoju ponudu za državni paket akcija. Jedna od njih, ruska, već se izjasnila da želi da otkupi ne samo većinski nego ukupan udeo države, a sličan stav očekuje se i od italijanskog proizvođača. U međuvremenu, Simpo je juče uspeo da izađe iz blokade računa koju je pre više od godinu dana stavila Poreska uprava, nakon čega su stvoreni uslovi da se ponovo pokrene proizvodnja.

– Simpo je bio najkvalitetniji i najveći proizvođač nameštaja na tržištu od 300 miliona ljudi. Obezbedi li se pametnom privatizacijom strateški partner koji će ga vratiti na tržište bivšeg Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, Simpo će ostati lider i veliki evropski brend u svojoj branši. To će obezbediti punu produktivnost i zaposlenost za 5.000 ljudi na jugu Srbije uz realne osnove da se taj broj značajno uveća. Svaka druga opcija vezana za rasparčavanje kompanije i otpuštanje radnika nije u skladu sa mojim poslovnim i životnim principima i ja je neću podržati, jer bi bila pogubna ne samo za Simpove radnike, nego i za Vranje i čitav jug Srbije – kaže Tomić koji je već pet decenija prvi čovek te kompanije.

Odugovlačenje oborilo vrednost

Simpo je za konverziju duga bio spreman pre gotovo dve godine i da je država tada uradila svoj deo posla, fabrike na jugu ne bi zaustavile proizvodnju a portraživanja Poreske uprave bila bi manja.

– Mi smo u avgustu 2012. napravili protokol u vladi da u roku od 21 dan sazovemo skupštinu, donesemo odluku o konverziji i druge mere koje su bile predviđene. To smo završili tačno u momentu kada je Dinkić odlazio sa ministarske funkcije, a novoimenovani Saša Radulović nije hteo da prizna donete odluke. Tražio je da ponovimo Skupštinu, da uradimo novu procenu kapitala. Nije bilo lako da akcionarima kažemo – lepo smo završili, na vreme iako je bio kratak rok, ali ministar to ne priznaje, moramo opet. I uradili smo. Ponovo smo platili izradu procene, sazvali Skupštinu, doneli jednoglasnu odluku sa nižom vrednošću, jer je u tom periodu proizvodnja već bila zaustavljena, a gubici počeli da gutaju kapital. Papire smo predali u danu kada je Radulović podneo ostavku. On je napisao da nije stigao da pregleda dokumentaciju i da ne stoji iza toga, i otišao – govori Tomić.

On kaže da je dobro sarađivao sa ministrom koji je bio privremeno imenovan do izbora, ali da u tom periodu promena strukture vlasništva nije mogla da se sprovede, pa je čitava procedura odlučivanja ponovljena, vrednost je još jednom korigovana jer su pogoni bili zaustavljeni a gubici se uvećavali.

– Neprijatno je to, smatramo se ozbiljnim ljudima, a trebalo je da akcionarima objasnimo zbog čega tri puta glasaju o istoj stvari i svaki put imaju sve manju vrednost akcija. Ali, završili smo i to. Sada čekamo da se potpiše ugovor sa Agencijom za privatizaciju, sa državom koja preuzima većinsko vlasništvo i odmah ga iznosi na prodaju. A ja verujem da će ta prodaja biti uspešna, iako Simpo posle blokiranog računa već više od godinu dana ne radi. Tačno je da smo izgubili partnere, tržišta, ne isporučujemo robu, ali kada smo nedavno pozvali predstavnike Ikee iz Zagreba, ispostavilo se da su spremni da nastave saradnju koja je trajala 40 godina – kaže naš sagovornik.

Simpo gradio, država prodala

Tomić ističe da osim dve svetske kompanije koje su detaljno upoznate sa situacijom u Simpu i spremne da uđu u nadmetanje za državni paket, očekuje da će se do sredine ovog meseca prijaviti i neke druge, možda manje atraktivne kompanije zainteresovane verovatno za neke delove Simpa, jer za čitav kompleks nemaju dovoljno ekonomske snage. Naime, potrebno je veliko investiranje, oprema je posle svih ratova i sankcija zastarela.

– Embargo je na Simpu ostavio teške posledice, daleko veće nego kod drugih fabrika nameštaja. To i nije teško razumeti, jer niko osim nas nije imao svoje firme u inostranstvu, svoje robne kuće. Mi smo sve to imali i izgubili – punktove u Americi, Kanadi, širom Evrope, u Italiji, Francuskoj, Poljskoj bile su Simpove elipse na zgradama… sve smo to mi izgradili a država prodala, dala drugima. Samo u Hrvatskoj smo imali četiri robne kuće, u tu imovinu smo ulagali po sistemu Ikee. U Poljskoj je poslovalo sedam robnih kuća i mnogo smo nameštaja prodavali, po deset miliona dolara, redovi su bili pred otvaranje salona. Eto, to je lepo za sećanje – priča Tomić.

Zato je, kaže, Simpo veliki gubitnik, jer je krenuo sa vizijom da zauzme evropsko tržište i da na njemu razvija i svoju i srpsku proizvodnju, a na tom putu je zaustavljen. Ipak, on šansu vidi u traganju za strateškim partnerom koji bi omogućio da kompanija što pre vrati stari sjaj.

– Mi samo želimo da se vrlo brzo završi procedura određivanja pozicije većinskog vlasnika – države, da potpišemo ta dokumenta, a potom očekujemo prijave stranih kompanija, izbor strateškog partnera. Ja ću se potruditi da državi ponudim kvalitetno rešenje, za koje i ona ima interesa, kako ne bi došlo do zatvaranja nekih pogona, otpuštanja. Naprotiv, odgovorno tvrdim da u Simpu nema viška proizvodnih radnika, da će ubrzo biti potrebno i da se broj u proizvodnji poveća, kao nekada kada smo zapošljavali 7.000 ljudi – tvrdi Tomić i dodaje da se u ovom trenutku sudbina najvećeg domaćeg proizvođača i juga Srbije nalazi u rukama države.

Neoboriv u svim sistemima

Na pitanje koliko je prilikom rešavanja takvih pitanja, presudnih za poslovanje velikog sistema, bitan blizak odnos privrednika sa vrhom vlasti, čovek koji već pet decenija, u različitim sistemima vodi Simpo, kaže: „Bitan je. I nekad i sad. Ali, za trajanje je potrebno nešto više“.

– Stariji privrednici to znaju, a mladi treba da shvate da je u svim sistemima imperativ da imate dobar program, kvalitetnu proizvodnju, imperativ je da stignete na tržišta koja su vam najinteresantnija, koja hoće da vam najviše plate. To je neoborivo u svim sistemima – kaže.

Tomić podseća da je Simpo preuzeo 1967. godine, kada je bio pred, kako bi danas rekli, bankrotom. Naime, prvi pogoni za proizvodnju nameštaja otvoreni su 1963. u Vranju, u sredini bez industrijske tradicije, na nerazvijenom jugu zemlje gde u to vreme, osim fabrike za preradu duvana, nije bilo ni jedne druge. Udaljena od glavnih prodajnih centara, još udaljenija od razvijene evropske privrede, nova fabrika nije imala ni elementarne uslove za poslovanje, tim pre što osim nekolicine majstora koji su raspoređeni u kancelarije, nije imala ni inženjere, tehničare, ekonomiste. „Celo Vranje je četiri godine nakon otvaranja fabrike videlo samo – likvidaciju“ priseća se Tomić trenutka u kome je preuzeo upravljanje u firmi od 370 radnika.

– Postoji samo jedna privredna istina, i tada i sada. Dobar program. Ja sam to imao sa nepunih 29 godina, na početku svog rada u Simpu. I preuzeo sam obavezu da fabriku izvučem iz teškoća, a već u drugoj polovini te godine, mnogo ranije nego što se očekivalo, uspeli smo da pokrijemo gubitke i ostvarimo dobit. Mi smo tada odmah počeli da insistiramo na kvalitetu, okrenuli se tržištu i pokrenuli liniju uspona. U to, Titovo vreme lakše je bilo, državni organi imali su veći interes da učestvuju u kreaciji programa. Bili ste tada deo tima, sada ste solista. Sistem je bio jedinstven, niste morali da merite ko je demokrata ko socijalista. Ali, bilo je i tada podela, ona se videla pre svega u međurepubličkoj politici i to na isti način kako sada funkcionišu stranke u vlasti. Ali i onda je bilo najvažnije da imate dobre rezultate. I nije tačno da nije bilo tržišta. Morali ste i da kupite i da prodate. To je tržište. Morali ste i dobro da se postavite prema samoupravnim organima, ko je to umeo lakše je sprovodio programe – kaže Tomić i kroz osmeh dodaje da je bilo i prednosti u tom sistemu i da se on ne bi bunio kada bi mu sada postavili jedan takav radnički savet, stručan i profesionalan.

On objašnjava i kako je uspeo da opstane posle čuvene osme sednice kada je bio jedan od osam članova CK koji nije podržao smenu Ivana Stambolića i kako mu je Milošević to „oprostio“.

– Bio sam blizak sa Stambolićem, čak smo i stanovali u susedstvu, bili smo veliki prijatelji i kod njega sam i upoznao Miloševića, koga sam visoko cenio, pre svega kao privrednika… u politiku se nisam mešao. Ali, posle osme sednice, kada nisam ni mogao da glasam drugačije, počeli su pritisci. Ne samo kod mene. Već je tadašnji predsednik srpske vlade, Desimir Jevtić, takođe iz „grupe osam“, smenjen i poslat za ambasadora u Rumuniju, a slično se dogodilo i drugima, svi su skinuti sa tadašnjih funkcija – priča naš sagovornik.

Nisam ja za ambasadora

I njega su , kaže, probali da ubede da ode za ambasadora, da se povuče sa mesta direktora Simpa.

– Ja sam bio siguran u svoje radnike, i rekao sam: „Nema problema, samo vi stanite na terasu i recite radnicima da ja više nisam direktor Simpa, da moram da idem i da ćete naći drugog. Ali, budite sigurni da nećete izneti žive glave odavde“. Otišli su, a pritisci su nastavljeni, jer sam čvrsto odlučio da ne napuštam Vranje. I Slobodanu sam, kada je probao da me ubedi, rekao da nisam toliko sposoban za ambasadora, treba to izdržati. Na kraju je odustao. Kasnije sam čuo da je saradnicima rekao: „Dragan neće napustiti ni Simpo ni Stambolića, ali će sa nama biti u politici i poslu korektan“.

Dugi razgovori sa Đinđićem

Tomić potvrđuje da su sankcije iz tog perioda duboko potresle privredu Srbije, da su se odrazile i na poslovanje tada već giganta sa juga, ali podseća i da je bilo nekih pogodnosti, ko je umeo da ih iskoristi. Simpo iz tog perioda nije imao ni dan prekida u proizvodnji, čak ni kasnije, u vreme bombardovanja, ali i da su se teškoće nastale u to vreme, prevazilažene skupim kreditima i nepovoljnim aranžmanima, reflektovale do današnjih dana. Na pitanje kako se dogodilo da „preživi“ i 2000. godinu kada su svi očekivali da bude smenjen, bar kroz krizne štabove koji su se formirali širom zemlje, u gotovo svim uspešnijim firmama.

– A, pa probali su oni da uđu i u Simpo. Ja sam samo pitao svoje radnike:“Imate sirovu građu?“ „Imamo“, kažu oni. „Pravite oklagije“. Čulo se to odmah, pa kod nas nije bilo upada ni kriznih štabova. A ubrzo me je i Đinđić pozvao, neko mu je rekao da sam zreo privrednik i da imam rezultate. Četiri sata smo razgovarali, prihvatio je neke moje ideje, neke je uspeo i da realizuje. On se žalio da nema proizvodnje, nema jakih firmi. Rekao sam mu da je to rešivo, neka svaki od sada jačih privrednika preuzme da izgradi po jednu fabriku, prodajni objekat, neka to urade viđeniji privrednici „Tako ćemo da uradimo“, odgovorio mi je i vrlo brzo pozvao veće privrednike na sastanak. Svi su prihvatili, ali od te ideje samo je Simpo izgradio fabriku nameštaja u Majdanpeku.

I sa kasnijim vladama je, kaže, imao prirodne kontakte, i to je normalno, jer ne može predsednik, premijer ili ministar da ima loše odnose sa velikom firmom. On negira da su najveće teškoće sa kojima se vranjski proizvođač nameštaja suočava u svojoj pet decenija dugoj istoriji, nastale jer je, stekao se utisak, Dinkić vodio pred odlazak sa funkcije privatan rat protiv Simpa insistirajući na naplati poreza i blokadi računa.

Dačić zakočio oporavak Simpa

– Vodio je on rat, ali sa Dačićem. Ne bih ja na njega mogao da se žalim, on je podržavao naše projekte. Pomogao je da se obnovi fabrika dečjih kreveta, sada je to najbolja i najsavremenija u Srbiji, radi isključivo za Ikeu i nemačko tržište. To je jedina fabrika na jugu koja radi. Takođe je prihvatio i obnavljanje fabrike dušeka, i započeli smo programe obnavljanja jedne po jedne firme iz sistema Simpa. Profesionalno nemam primedbi na saradnju sa Dinkićem. Prethodno smo u oktobru 2012. premijeru Dačiću predali program koji je Vlada tražila. Sve je bilo u najboljem redu, ali ga Vlada nije razmatrala. Pri tom, Simpo se nije ponašao drugačije nego ostale firme prema zakonu koji je omogućavao da se odlože obaveze prema državi. Ali, samo smo mi stavljeni na stub srama i samo smo mi morali da sve platimo odjednom. To nije bilo moguće i usledila je blokada i problemi o kojima danas govorimo – objašnjava on.

Najbitnije je, ističe, da se vidi kako Simpo ima veoma ozbiljnu šansu da ponovo elipsa zasija, da se kao brend vrati u punom kapacitetu, na rusko tržište, i na francusko, italijansko, među probirljive i zahtevne potrošače. Od novog strateškog partnera zavisi kako će dalje.

Vredna je samo celina

Osnovni uslov da potencijalni strateški partner postane novi većinski vlasnik Simpa jeste njegova sposobnost i spremnost da očuva celinu kompanije Simpo, da zadrži sve zaposlene, izvrsi finansijsku konsolidaciju, tehnološku modernizaciju i ojača i proširi prisustvo Simpa na evropskom tržištu.

Kako ćemo dalje

Gotovo najduža saradnja Simpa odvijala se sa Ikeom, već 40 godina, i isto toliko sa njihovim gazdom Ingvarom Kampradom održavam prijateljske odnose. On do skoro nije posetio ni jednu fabriku u Srbiji, ali je pre dve godine došao u Vranje. Nije mu to bio problem, pa on je od mene, koji imam 78, stariji samo 11 godina. Nekoliko dana posle susreta, dobio sam od njega rukom pisano pismo: „Dragi Dragane, zadovoljan sam posetom, sve je bilo lepo, ali je za mene najbolje to što, kao ljudi koji sarađuju 40 godina, nismo pričali o tome šta smo i kako radili, nego kako ćemo dalje.

Može to Vučić

Da bi se privreda oporavila, bilo bi najvažnije da se konačno uspostavi efikasan višestranački sistem. Mislim da Vučić vodi u tom pravcu. Postavlja ljude i iz drugih partija na odgovorna mesta. Prave koristi od demokratije biće vidljive kada to u potpunosti bude uspeo da realizuje. Verujem da će on to uraditi. Znam ga od ranije, kada smo zajedno bili u vladi. Vredan i uporan čovek. To građani prepoznaju i podržavaju aktivnosti za ostvarivanje ciljeva reforma i donošenju boljih privrednih zakona koji ce unaprediti privredni ambijent I podstaći reindustrijalizaciju.

I istok i zapad

Simpovo uspešno balansiranje između istočnog i zapadnog tržišta bio je glavni razlog munjevitog uspeha. Kao firma koja je imala veliku proizvodnju zbog izvoza na istok, bilo smo izuzetno atraktivni za sve dobavljače sa zapada a naročito za Italijane, koji su i najpoznatiji proizvođači nameštaja. Ja sam iskoristio priliku da dobavljači naplatu svoje prodaje Simpu vrše kupovinom našeg nameštaja. Tako su nam oni obezbedili veliki izvoz na italijansko probirljivo tržište i istovremeno nas naterali da podignemo kvalitet na najviši nivo. To nam je još više ojačalo poziciju na Istoku, jer smo svake godine prodavali sve lepše i kvalitetnije modele. Kooperacija sa Italijanima donela je višestruke koristi, kvalitetnije materijale, bolji dizajn i jako povećanje izvoza i na istok i na zapad – objašnjava recept uspeha Dragan Tomić.

Poslovni sistem

Dragan Tomić je jedan od najpoznatijih privrednika koji je opstao i posle raspada Jugoslavije. Poslovnu karijeru započeo je u Simpu, kako kaže svega koji dan pre nego što je imenovan za generalnog direktora, u 29. godini, sa zadatkom da tu političku fabriku spase propadanja. Izgradio je impresivan poslovni sistem u čijem je stvaranju koristio svoje ideje o osnivanju malih i srednjih preduzeća koja se naslanjaju na velikog proizvođača. Tomić je bio u političkim strukturama bivše Jugoslavije, od 1994. do 1997. bio je ministar koordinator u vladi Srbije, a od januara 1998. i potpredsednik vlade zadužen za privrednu koordinaciju.