Dugouško Pantić u mantilu Strahinjića

Znači li to da iz ovdašnje tmurne svakodnevice rado bežimo u ondašnji samoupravni imaginarijum, sećajući se s nostalgijom svega onoga što nas je tada činilo radosnim. Neki od nas se na taj način često vraćaju amblematičnim likovima koji su prilično nenameravano obeležili epohu. Među takvima počasno mesto zauzimaju Duško Dugouško i Dimitrije Mita Pantić.

Mnogi će iz razumljivih razloga posumnjati u tezu da upravo ovi likovi, mada u suštini produkti umetničke imaginacije, perfektno oslikavaju jugoslovensku epohu nakon Drugog svetskog rata – obeleženu amblematičnim stihom: „Radio ne radio svira mi radio“. Na koncu, i jednom i drugom liku je bez obzira što Duško iliti Bugs Bunny potiče iz dalekog Bruklina a Mita iz bliskog nam Beograda život udahnuo nedavno preminuli glumac Nikola Simić.

I kao što se teško može variti Alan Ford bez hrvatskog prevoda Nenada Briksija, isto tako se teško može variti Duško Dugouško bez glasovne potpore Nikole Simića. Replike Boba Roka na srpskom nikada ne mogu biti urnebesno smešne kao na hrvatskom, kao što ni čuveno Duškovo: „Koji ti je vrag, šefe?“ neće zvučati komično u interpretaciji bilo kojeg drugog glumca osim, naravno, Nikole Simića. Mića Tatić, koji je prethodno pozajmljivao glas Dugoušku, preuzeo je mornara Popaja i na taj način napravio potez veka budući da bi bez Tatićevog vokala Popaj delovao neuverljivo. Kao što bi i lik Patka Dače bio osiromašen bez narativne poluge Đuze Stojiljkovića.

Zapravo Duško Dugouško, čiji se animirani identitet raspada čim mu oduzmete glas Nikole Simića, obeležio je detinjstvo niza generacija u samoupravnom socijalizmu. Zec – zajebant koji gricka šargarepu i uskače u rupu čim mu pripreti opasnost u vidu lovca Elmera ili Tasmanijskog đavola, predstavlja paradigmu svakodnevnih životnih taktika kojima su se obilato koristili samoupravni Jugosi. Opušteno plivanje kroz život, podjebavanje nadređenih, zajebavanje podređenih, zadirkivanje određenih, i što je najbitnije, nalaženje sigurnosti u pomalo tesnoj rupi vlastitog doma, kancelarije ili kafane, predstavljali su esenciju nekadašnjeg životarenja u socijalističkom „ancien regimeu“.

Nije dakle čudno što se današnji Tranzilenđani (od Vardara pa do Triglava) sa setom vraćaju tesnoj sigurnosti vlastite socijalističke „rupe“. Nekadašnji život, naglašava Ivana Spasić u pomenutom članku, ljudi retrospektivno opisuju kao „obeležen materijalnim blagostanjem, sigurnošću posla, širokom dostupnošću egzistencijalno važnih usluga poput obrazovanja i zdravstvene i socijalne zaštite, kvalitetom međuljudskim odnosima te opštom stabilnošću“…

Svi bismo, dakle, nazad u lik malog samoupravnog čoveka iz srednje socijalističke klase, tog Duška Dugouška ophrvanog titanijumskom dozom naivnosti, kojeg je u vidu mlađeg referenta maestralno odigrao Nikola Simić. Stoga ćemo se verovatno složiti kako niko drugi ne bi ni mogao tako uverljivo oživeti lik Mite Pantića kao što je to učinio Simić. Kao što niko drugi ne bi uspeo da, umesto Zorana Radmilovića, uskoči u lik Radovana Trećeg. Pokušao je to (devedesetih valjda) Voja Brajović – glumac koji je dokazao komičarski talenat u televizijskim adaptacijama Nušića i Sterije Popovića, međutim, nije išlo. Pokušao je i legendarni Petar Kralj da uskoči u rolu Mite Pantića u televizijskom nastavku „Tesne kože“ pod nazivom „Bela lađa“, ali su kola opet krenula nizbrdo. Naime, kao što je Radovan nepovratno srastao sa Radmilovićem, tako je i Pantić nepovratno srastao sa Simićem. I tu ne može biti alternativnih rešenja.

Zaštitno lice „Tesne kože“

Interesantno je da je neposredno pre „Tesne kože“ Simić odigrao ulogu socijalističkog funkcionera u filmu „Laf u srcu“. Tada se uzgred budi rečeno prvi put pojavljuje i lik Srećka Šojića u čaplinovskoj interpretaciji Milana Gutovića. Samo godinu dana kasnije, scenarista Siniša Pavić (ili možda reditelj Mića Milošević) spuštaju Nikolu Simića na celuloidnoj socijalnoj lestvici, pa ga od rukovodioca iz „Lafa u srcu“ degradiraju u činovnika – večitog mlađeg referenta, ne sluteći da će ovaj ubrzo postati zaštitno lice „Tesne kože“ i čitave decenije osamdesetih.

„Tesna koža“ je te 1982. najverovatnije zamišljena kao film za jednu sezonu – bez potonjih nastavaka. Tome u prilog ide i ad hok angažman Lepe Brene, koja je u to vreme pravila prve korake na jugoslovenskoj estradi. Cilj je očito bio privlačenje širokih narodnih masa u bioskopske sale i sakupljanje profitnog kajmaka od prodatih ulaznica. Čak je i angažovanje Riblje Čorbe u muzičkoj potki filma delovalo kao splet slučajnih okolnosti. Bora Đorđević je kasnije pričao da je neko iz ekipe „Tesne kože“ predložio da se pesme sa „Buvlje pijace“ – taze albuma Riblje Čorbe – ubace u film, što je na koncu koristilo i „Tesnoj koži“ i Ribljoj Čorbi, koja je preko Pantića i Šojića dobila armiju bugarskih fanova. Bilo kako bilo, kontrast Čorba – Brena sasvim je dobro išao uz kontrast Pantić – Šojić.

Teško je sporiti činjenicu da je Nikola Simić, inače ozbiljan pozorišni glumac koji je pre „Tesne kože“ (takođe u tandemu sa Gutovićem, što je interesantan kuriozitet) zasmejavao publiku u predstavi „Buba u uhu“, liku mlađeg referenta Pantića pristupio sa izuzetnom profesionalnom ozbiljnošću. Nije čak isključeno da je lično Simić osmislio amblematični izgled Mite Pantića – čaplinovske brčiće, klovnovsku frizuru, neupadljivo činovničko odelo, prepoznatljivu kožnu torbu i neizostavnu prugastu pidžamu.

Ima u filmu Ričarda Atenboroa o Čaplinovom životu scena u garderobi kada još uvek neafirmisani Čarli doživljava trenutak prosvetljenja pa između bezbrojnih rekvizita odabira baš onaj prepoznatljivi polucilindar, štap i cipele probušenih đonova koji će postati zaštitni znak Skitnice. Ne bi bilo daleko od istine da je i Simić doživeo slično prosvetljenje, te da je promišljajući lik Mite Pantića u jednom trenutku shvatio kako zapravo treba da izgleda njegov mlađi referent. I tako je rođen samoupravni Čaplin, koji je svojom frizurom cirkuskog klovna nekarakteristično odudarao od sivila tipičnog socijalističkog čoveka, njegovog jednostavnog odela, tipizirane kožne torbe kakvu je po principu uravnilovke nosio svaki činovnik u ondašnjoj Jugi i tome slično.

Direktor Šojić je s druge strane zamišljen kao Pantićev čaplinovski pandan, vazda u odelu na štrafte koje gledaocu treba da skrene pažnju na jeftinu simboliku Šojićevog skorog odlaska u ćorku. Kao što je i propisno zalizana frizura pomoću dva kilograma „valere“ trebalo da pokaže kako seljak sa južne pruge zamišlja pank-čiroki. Zapravo Šojić i jeste čovek sa sela koji se uzlaznom socijalnom pokretljivošću, uz nesebičnu pomoć rodbinsko-političkih veza, domogao direktorskog mesta u nekakvom OUR-u postavši na taj način deo, što bi sociolog Mladen Lazić rekao, kolektivno-vlasničke klase.

I mada je direktorski sloj u socijalizmu, kao što to primećuje Lazić u studiji „Sistem i slom“, bio dobrano nadziran od strane politokratskog sloja, to ipak nije sprečavalo direktore poput beskrupuloznog Srećka Šojića da propisno muljaju u skladu s propisima i vlastitim interesima. A upravo se takva praksa čeono sudarala sa urođenom Pantićevom naivnošću, kakvom je inače bila obilato naoružana armija jugoslovenskih poštenjačina. U tome se i sastoji osnovna poluga fabule „Tesne kože“, idealno obojena muzikom Riblje Čorbe sa zgodnim pozadinskim rešenjima u vidu rokerskih komentara tipa „Kako je lepo biti glup“, koji na simboličkoj ravni prate napade poštenja mlađeg referenta Pantića.

Samoupravni Megre

Dve godine kasnije, orvelovske 1984, Mića Milošević snima film „Nema problema“, u kojem Nikola Simić tumači ulogu Milenka Pantića – direktora firme na ivici propasti koja pride poseduje i fudbalski klub u ništa boljoj situaciji. Jedini garant ozdravljenja firme i fudbalskog kluba kao i isplate zaostalih dohodaka radnicima može obezbediti organizacija koncerta Lepe Brene na stadionu. Ovo je još jedan od priloga tezi da nastavak „Tesne kože“ nije razmatran u to vreme. Nikola Simić je samo prebačen iz uloge funkcionera iz „Lafa u srcu“ u ulogu funkcionera u „Nema problema“, pri čemu je zadržano prezime mlađeg referenta iz „Tesne kože“ (verovatno radi zvučnosti), dok je Lepa Brena dobila novu šansu za oprobavanje na velikom platnu. Trebaće još dve godine dana pa da Nikola Simić ponovo bude vraćen u životnu, klovnovsko-čaplinovsku ulogu Dimitrija Mite Pantića.

Ipak, uloga koja će pored Dugouška i Pantića trajno obeležiti karijeru Nikole Simića, dogodila se iste godine kada je sniman kinematografski promašaj „Nema problema“. Reč je o ulozi inspektora Ognjena Strahinjića u Šijanovom „Davitelju protiv davitelja“. Na tragu Pitera Selersa u imaginarnoj ulozi detektiva Filipa Marloa iz Čendlerovih romana, koji u slobodnom vremenu razgovara sa mačkom Žoržom, Simić je Šijanovom filmu podario dimenziju koje ni sam Pajkić nije bio svestan dok je pisao scenario. Kazati da je Simić kreacijom inspektora Ognjena Strahinjića bezuspešno pokušao da iz glava gledalaca izbije lik mlađeg referenta Mite Pantića, isto je tako pogrešno kao i tvrdnja da je Srđan Šaper baratao likom Spiridona Kopicla na tragu mlađahnog Vudija Alena s početka njegove karijere. Ako su taj utisak proizvele vudialenovske naočare na Šaperovom nosu, onda bi se pre moglo kazati da je ovaj pre bio na tragu Elvisa Kostela negoli Alena – kao što je i Nikola Simić pre „skinuo“ samoupravnog Megrea negoli socijalističkog Poaroa. Ili je bolje reći, Dugouška Pantića u tesnom mantilu Ognjena Strahinjića.

Ako ništa drugo, Nikola Simić je svojom briljantnom komikom ozbiljno podigao ugled narodnoj miliciji, ali i izraubovanom sloju mlađih referenata svih naših naroda i narodnosti. Neka mu je zbog toga večna slava i hvala.