Ekspedicija na kojoj se jačaju um, telo i volja

– Reke su tu bile pre nas, a biće ih i kada nas ne bude. Jedino što možemo jeste da im se prilagodimo. Za ove dve nedelje mi učimo da priroda jeste najverniji prijatelj čoveka, upoznajemo granice svoje fizičke i psihičke snage, i bogatiji smo za nezaboravne trenutke sa najlepših i neotkrivenih obala. Moj najveći nauk sa ovih ekspedicija jeste da mi materijalna dobra više nisu najvažnija stvar, smatra Annamaria Uri, koja je minule četiri godine zahvaljujući Ekološko veslačkoj ekspediciji prešla više od 2.200 kilometara po Tari, Drini, Savi, Dunavu i DTD kanalima.

Za mesto u čamcu morate izboriti i dozvolu roditelja, a to je tek jedna od stepenica koju treba preći. Fizička spremnost nije odlučujući faktor. To su mentalna snaga, visok stepen tolerancije i poštovanja biljnog i životinjskog sveta sa kojim se družimo, objašnjava „glavni krivac“ za ovu ekspediciju Duško Obradović, profesor računarstva i informatike u Gimnaziji „Veljko Petrović“ Sombor, koji s ponosom dodaje da više od polovine učesnika čine najbolji učenici koji su gimnaziju dostojno prezentovali na naučnom, sportskom ili kulturnom polju.

PUŠAČI NO PASARAN

– Kuvar, gitarista, sanitarac, imaju veliku šansu da prođu selekciju. Pušače ne vodimo, ipak je ovo ekološka stvar. Život je surov. I mi smo. Ko nas jednom „ispali“, šanse da će učestvovati na nekoj od sledećih EVE su minimalne, navodi Duško Obradović.

S aspekta prosečnog srpskog tinejdžera koji leto provodi malo na moru, većinom kod kuće, u kasnim noćno-jutarnjim provodima, uz mobilni i Fejsbuk, ova somborska ekipa izgleda u najmanju ruku čudna. Jer čega lepog ima, pitaju se neki, u svakodnevnom premeštanju kampa i pripremanju hrane, veslanju po 50 kilometara dnevno, spavanju u šatorima, pranju posuđa, bez kupatila, bez signala, a time i neta i FB, i u smeštaju sa više zvezdica, doduše na nebu. Nečeg tu ipak ima.

– Ovo je jedinstveno iskustvo tokom kojeg prvenstveno upoznaš sebe i testiraš svoje granice, a uz to imaš priliku da posmatraš kako se ostali prilagođavaju i ponašaju u uslovima koje priroda nameće. Videti lepotu koju Srbija ima iz kanua, sa vode, neprocenjivo je, a kombinacija uloženog truda, timskog rada i zvukova gitare koji sve to prate daje čar celokupnom doživljaju. To je, iz mog ugla, upravo ono što ti nedostaje kada se vratiš u Sombor, ali ujedno i ono što uvećava želju da sve ponoviš i sledeće godine, iskustvo je koje ponela maturantkinja Mila Miletić.

SPRINT OD 30 KILOMETARA

Zato što joj ništa nije bilo teško, ni pranje sudova, ni rano ustajanje zbog hvatanja ribe za ručak, ni „sprint od 30 kilometara od Dobre do Donjeg Milanovca“ zbog nabavke provijanta, Mila je već na prvoj ekološkoj ekspediciji sebi obezbedila mesto na sledećoj, ispričao nam je Duško, koji nas upućuje i na Mariju Ćirić, najnižu i najlakšu, fizički verovatno najslabiju od svih učesnika. Pokazalo se međutim, da je mentalno izuzetno jaka. Na veliku turu Marija se prijavila nakon što je učestvovala na maloj u junu, i kako sama kaže, do poslednjeg trenutka nije bila sigurna da li je to prava odluka, jer ipak 15 dana je prilično dugo.

– Tad mi se tako činilo, ali ipak sam otišla i utisci su sasvim suprotni – vreme je proletelo i poslednji dan mi se nije išlo kući. Za mene je EVE bila korisno, jedinstveno iskustvo, prilika da vidim netaknute prirodne lepote naše zemlje, za koje većina ljudi nikad nije ni čula, ni videla, a koje izgledaju sasvim drugačije kad se posmatraju iz druge perspektive, odnosno sa vode, da se odmorim i nakratko odvojim od svakodnevnice – računara, ustaljenih dnevnih aktivnosti. Već sam navikla na spavanje u šatorima, veslanje i kupanje u Dunavu. Najviše mi se dopala prijateljska atmosfera i timski duh. koji je vladao tokom čitave ture i druženja uz muziku i logorsku vatru, priča Marija Ćirić, nadajući se da će i iduće godine biti deo ekipe.

Sigurno je da jedan deo đaka u školi uspeva da prikrije svoje mane, ali dve nedelje van kuće i uobičajenog komfora pokažu ljude u pravom svetlu. To se međutim nije posebno odrazilo na Duletove veslače koji su, kako kaže, korektni i vredni. Čak i ako nisu takvi kod kuće, vrlo brzo shvate da ovde nema kompromisa, da moraju da se oslanjaju na svoje „saplemenike“ i budu oslonac nekome. Na EVE ništa nije na izvolte, sve moraju sami da rade. Ako se i provuče neka „mamina maza“, lenjivac ili konformista, to im je po pravilu poslednje druženje ove vrste.

MOHIKANCI I MOHIKANKE

– Ovo je pre svega ekspedicija na kojoj se jača um. Naravno i telo, ali i osećaj pripadnosti timu, što će im sigurno trebati u budućim profesijama, objašnjava profesor, istovremeno žaleći dobre đake koji su zaslužili da uživaju u jednom ovakvom putovanju, ali im roditelji to nisu dozvolili zbog imaginarnih strahova, od, na primer, davljenja iako neuporedivo više mladih strada na drumovima zbog prebrze vožnje.

Nabavka dovoljno kanua, vesala i opreme bez koje se ne može u ovakvu avanturu koja podrazumeva između 450 i 750 kilometara Tisom, Tamišom, Drinom, Savom i Dunavom, sa završnicom u Đerdapu, predstavlja problem. Naročito što sve plaćaju sami. Ali, velika EVE koštala je letos po osobi 8.000 dinara, plus inicijalna hrana koju su poneli sa sobom, što je četiri – pet puta manje od grčko-turskih letovanja, kad sve uzmete, u obzir.

– Dok god ja mogu da pratim đake, EVE će i dalje postojati. Dunavom uvek i obavezno, a Morava nam je zasad ostala neispunjena želja, navodi Duško Obradović koji ima i poruku za kolege prosvetare.

– Svi imamo opciju da prenesemo svoja iskustva omladini ili da provedemo ostatak života uz fotelju i daljinski, mobilni, računar i Fejsbuk. Omladina danas praktično nema izbora. Marketinški izbombardovana komercijalnim đubretom, asfaltom, kafićima, nije svesna kakva lepota i potencijal su tu na dohvat ruke. Moramo im pokazati to. Moji Mohikanci i Mohikanke i ja nastavićemo da širimo sliku o zdravom životu u prirodi. Gitara uz večernju logorsku vatru je naša svakodnevnica kad se otisnemo na put. Jedino nas kiša ponekad može sprečiti u tome da trošimo glasne žice nemilice, kaže profesor Dule, koji već razmišlja o idućoj godini i novoj ekspediciji. Tako je bilo i letos u Đerdapskoj klisuri gde smo se sreli.

Sponzori izumrli kad i dinosaurusi

– Sami sve finansiramo, a oko 60 odsto ode na transport i iznajmljivanje kanua. Sponzori su kod nas izumrli kad i dinosaurusi, pojašnjava Dule, koji poslednje decenije bar jednom, a najčešće triput godišnje sa đacima na rekama i kanalima u Srbiji provede u proseku mesec dana. Godišnji okvir je oko 1.000 kilometara i ukupno tridesetak učesnika na malim i velikoj EVE.

Vatreno krštenje „skroz odlikašice“

Vatreno krštenje imala je i Milana Maglić, još jedna „skroz odlikašica“, koja je i pored upozorenja da će joj biti naporno tokom dvonedeljnog puta, prelomila i krenula. – Ništa mi nije teško palo, bilo je baš lepo i rado bih to ponovila. Bitna je atmosfera u grupi, a ona je bila odlična i često smo je dopunjavali pevanjem. Priroda je stvarno prelepa. Tako nešto se ne može često videti, naročito ne sa sredine Dunava. Veoma je zanimljivo kad se popneš na planinu i to vidiš iz skroz drugačije perspektive. Ovo je odličan način da naučimo svašta, postanemo odgovorniji, jer moramo voditi računa o prirodi i o celoj grupi, a ne samo o sebi, utisak je ove maturantkinje.