Igra sfernih oblika

Petar Arbutina, književni kritičar, Milena Jakovljević, doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Nemanja Glintić, organizator konkursa, nastavnik u OŠ ‘’Veljko Dugošević’’ iz Beograda, Zoran Panović, glavni urednik lista Danas, činili su žiri koji je odlučio da je najbolju priču, ‘’Igra sfernih oblika’’, napisao Danijel Apro iz Novog Sada. Drugu nagradu dobio je Dušan Varićak iz Beograda za priču ‘’Reč razdora’’. ‘’Monstruozitet’’ Steva Šarčevića iz Subotice trećeplasirana je satira na ovogodišnjem konkursu. Najbolju priču list Danas objaviće u dva nastavka.

Moj drugar Robika ošišao se do glave. Još za vreme grupne faze Eurobasketa u Atini ‘95. Kazao je da je to frizura a la Saša Obradović. Zapravo, njegova prvobitna namera bila je da se ošiša u stilu Saše Đorđevića, ali nije imao pogodan oblik glave. Ja sam jako želeo da izgledam kao Divac, ali budući da mi je bilo deset godina, malo je nerealno bilo očekivati da imam bradu i telesinu od 215 centimetara. Pa sam zato samo pućio usta kao da se udvaram Čarliju Čaplinu u filmu „Diktator“.

Tih dana ceo Telep disao je nekim drugim respiratornim organima. Čitava naša mala nihilistička komuna na jugoistočnoj periferiji Novog Sada funkcionisala je na jedan specifičan način, kao da smo svi istovremeno – i prećutno – pristali da učestvujemo u nekakvom velikom kolektivnom bihejvioralističkom eksperimentu diskutabilne akademske opravdanosti. Skinuli su sportske sankcije i meni je to bilo jednako potpunom rušenju spoljnjeg zida; tog zlog embarga. Ovaj deo bio mi je mnogo značajniji od kojekakvih prava na konkurisanje pretpristupnim evropskim fondovima i ostalih složenih konstrukcija koji su za mene odlikovale poentom koliko i govori Vuka Draškovića (doduše, maliciozno montirani na državnoj televiziji), te istorijska uloga njegove elegantne supruge.

To nije bio nikakav San već ondašnja košarkaška reprezentacija postjugoslovenske Jugoslavije. Ona je izazvala brdo nuspojava koje poprilično nisu priličile Telepu i za koje se ranije nije verovalo da su mogući na Javi, a ni na mnogim drugim indonežanskim ostrvima, kad smo već kod toga.

Anri Bergson govorio je o elan vital.

Predrag Danilović, kojeg su iz nekog nepoznatog razloga takođe zvali – Saša, u jednom momentu poleteo je, preleteo preko Arvidasa Sabonisa i zakucao za 28:26. Uputio je pogled ka kameri (tačno je znao koja ga snima) i gledaoce kraj malih ekrana pogledao karakteristično poput Klarka Gebla (dugo sam ga zvao – Gebels) još iz vremena kada se emitovao na platnu starog telepskog bioskopa „Bačka“; i zatim obrisao znoj uranjajući lice u rukav belog dresa na kojem je pisalo Soko Štark. Bilo je to tradicionalno srpsko zakucavanje! Na njegovom ramenu video sam tetovažu nekakvog sirovo stilizovanog pauka. Takvu su najčešće nosili oni tipovi iz siromašnih predgrađa velikih američkih gradova, tamo iz Vrućine Majamija, koji su među sobom govorili na španskom, nosili nož „skakavac“, crvenu kariranu košulju sa zakopčanim isključivo gornjim dugmetom i zvali se Hoze ili Pablo. Ređe Enrike.

Svi su na svoj način proživljavali istorijski turnir. Tata je uzeo loptu i otišao na košarkaško igralište u osnovnoj školi „Jožef Atila“, verovatno prvi put tamo negde od afere „Votergejt“. Sa sobom je poveo komšiju Dragana (nije imao pojma) i onog švercera sa Satelitske pijace od kojeg je kupovao cigarete HB American blend i koji je imao kapu kao Gaus na novčanici od deset maraka. „Gaus“ je imao iznenađujuće eksplozivan levi dvokorak. Sva trojica nosili su bele potkošulje s vertikalnim linorezom, a moj tata imao je i patike Simod. Posle su svi otišli na Valjevsko pivo ispred samoposluge „Centroslavija“ i jedino je švercer prihvatio zelenu flašu.

Moja mama otvoreno se ložila na Šarunasa Marčuljionisa. Ja i pored elana za život nisam razumeo te čika-teta odnose i štreberski sam upamtio da je sedam stopa visoki shooting guard ekipe Kraljeva iz Sakramenta vodeći strelac šampionata s prosekom od 22,3 poena po meču. Onaj kreten, moj stariji brat, kao i uvek, imao je slušalice vokmena na ušima, ali je slušao – patriotske numere.

***

Ma, sve je onda bilo drugačije. U to vreme zvonik na telepskoj katoličkoj crkvi još uvek je služio svrsi, ako ikakve svrhe u zvonicima i crkvama uopšte ima. Zvonio je jednom dnevno, tačno u podne. Dvanaest prodornih dong-cing. Jer zvonjava na svaki sat, realno, stravično bi remetila endemsku apatiju male linearne zajednice. Kontam da bi komšija Dragan prvi popizdeo! Fizički gledano, to obznanjivanje polovine dana bilo je istovetno svakog božijeg puta, baš kao što je i svih dvanaest prodornih dong-cing u nizu bilo istovetno. Monotoni mehanički talas frekvencije između 20 i 20.000 herca (Hz).

Ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong!

Ali vrlo znakovito stanje mog dečijeg Selbsta činilo je da u tome vidim natprirodnu razigranu muziku. Svako zvono bilo je nivo! I ne samo to: pauza ni u kom slučaju nije bila lišena poruke nabijene konotacijama. Svako dong-cing činio je auditivni šlagvort za sledeće, svako je počinjalo na novoj razini i završavalo se na nekoj sledećoj, nepoznatoj, igrajući se, igrajući se, igrajući se, igrajući se… Svaki udarac zvona imao je svoju priču, svoju sliku KREMPITA – KOŽNA LOPTA SPALDING – PROSEK PET NULA NULA – MLADE JAGODE – ROMAN POLANSKI – NINDžA KORNJAČA RAFAEL – PRAVI LEONARDO – PENA ZA BRIJANJE – JOVANKA IZ IV-D – MASTURBACIJA – ZLATNA MEDALJA i svaka od tih malih slika značila je malu – pobedu.

Tada i nikada više, razjebana zvona stare telepske crkve, te (građevinske) konstrukcije bola, laži i hipokrizije, toj materijalnoj imitaciji još veće neopipljive zablude koja se u dobrom delu sveta naziva hrišćanstvom i po Ničeu zaslužuje sažaljenje, za mene su bila – pobednička zvona. Ta igra impulsa, kada svaki od njih oblikuje ne samo svoj identitet već i poimanje sledećeg uzastopnog u nizu, u nauci se zove „uticaj seta na percepciju“.

Anri Bergson govorio je o psihološkoj melodiji.

Na dan velikog finala protiv Litvanije, dok su mi šampionska zvona i dalje odzvanjala u srednjem uhu, obreo sam se u „Centroslaviji“ da oslušnem psihološku melodiju odraslih. A odrasli, ko odrasli… Svi su naprasno shvatili da su zapravo oduvek bili pasionirani ljubitelji košarke, svi su postali temeljni poznavaoci tog tanca sfernih oblika kao da su Pet Rajli ili Nikola Kopernik. I mnogi su upotrebljavali termine kao što su low post, miss-match ili pick & roll.

Red na kasi zagušio je jedan okrugli, oznojani trgovački putnik s Juga koji je izgledao kao izgubljeni brat blizanac Džordža Kostance iz Seinfielda. Znao sam da nije bio s Telepa pošto nije bio svestan urođenog instinkta lokalaca da se svima u užem krugu samoposluge ima obraćati sa „komšija“ ili „komšinice“ bez obzira na njihov socijalni stalež, starost, stepen obrazovanja, veru, rasu, naciju, zavičajno poreklo, porodičnu anamnezu bolesti, broj cipela i gaća, te političke, navijačke i seksualne preferencije. „Džordž“ je tu i takvu prividnu bliskost ostvarivao na svoj način: vrlo frekventnom upotrebom poštapalice „bato“. Dodavao je kasirki guščiju mast, Moravu bez filtera i imalin za cipele svetlo smeđe boje i paganski se molio: „Samo da mi, bato, tučemo te Letonce, pa da na žalim da umrem.“

Kasirka tih dana nije nosila brushalter, rasterećena prijatnom seksualnom tenzijom koju je u njoj izazivala tehnika izvođenja slobodnih bacanja Žarka Paspalja.

A sam finalni meč bio je eklektičan! Reprezentacija Litvanije delovala je zastrašujuće. Kurtinaitis je specijalno za tu priliku šticovao brkove kod pirejskog berbera Panajotisa Fasulasa, Marčuljionis je bio lepši nego ikad, a Sabonis se drao kao Monika Seleš. Moj ćale je drao vinjak i ko zna šta bi se izrodilo iz te večeri da Đorđević nije uterao 41 poen (šutirao 9/12 za tri) i vodio post-Jugoslaviju ka konačnih 96:90.

U toj velikoj pobedi ja sam pronašao jednu svoju, malu. U čast pobednika trebalo je da intoniraju himnu „Hej, Sloveni“ koju su nas učili nekoliko meseci ranije na časovima Poznavanja društva i tu sam video realnu šansu da najzad saznam šta su to „dva tragroma“ koji se pominje u onom delu: „Zalud preeeeeti ponor pakla, zalud dvaaa tragroma“.

Međutim, nisam uspeo u tom naumu iz najmanje sedam objektivna razloga; s tim što je onaj sedmi zasenio sve prethodne. „Neki idioti“ (tako je to moj tata objasnio) naredili su hrvatskim košarkašima (osvojili bronzanu medalju pobedom nad Grčkom 73:68) da napuste pobedničko postolje čim se na njega popnu „naši“, koji će negde u to vreme dobiti nadimak European nightmare.

I dok su se oni tako strateški povlačili, moj ćale je cedio onaj Rubin i palamudio sebi u bradu kako se nada da je „već dosta, u pičku materinu, s bežanjem Hrvata od Srba i obrnuto“ i kako je „rezultat previsok za jedno finale“. Ja sam primetio da je Tonija Kukoča bilo sramota, čak mnogo više nego što je mene bilo sramota kada sam pitao učiteljicu šta znače „dva tragroma“ a ova se zacenila od smeha, tako da su joj sline curile po dekolteu.

Dvanaest momaka na postolju otpevali su kako živi, živi duh slovenski i kako će živeti vjekov’ma, svaki sa svojim ilustracijama u glavi, kao dvanaest prodornih dong-cing. Svaki sa svojom psihološkom melodijom.

Biografija pobednika

Danijel Apro je, kako kaže, bivši (i povremeni) novinar, magistar političkih nauka, pisac u pokušaju. Nezaposlen. Rođen je 18. septembra 1985. godine u Novom Sadu.

Poslednje tri akademske godine proveo na Univerzitetu „Sebelas Maret“ (Surakarta, Indonezija), proučavao indonežanski jezik i kulturu i kasnije magistrirao na temu decentralizacije u Jugoistočnoj Aziji (slučajevi lokalnih samouprava na Tajlandu, u Kambodži i na Filipinima). Interesuju ga klasična filozofija, evropska i azijska politika, književnost dvadesetog veka, film, fudbal i pank. Bavi se biciklizmom i skupljanjem pivskih flaša. Govori engleski, indonežanski i mađarski, služi se nemačkim jezikom.

Kraj u sutrašnjem broju