Igranje na tankoj žici kompromisa

Koliko god da je ta dijagnoza bila tačna tada, a i kasnije, čini se da joj rok trajanja ističe. Definitivno je došlo do određenog dezinhibiranja; antagonizmi se više ne izbegavaju, bar ne kao nekad. Politička scena sigurno ne mora da bude apsolutno ogledalo društva, ali svakako dosta govori o generalnom pravcu kretanja, trendovima i tendencijama. Konsenzus, taj fundament švedskog modela, još opstaje, ali konac o kom visi kao da odavno nije bio tanji.

Novo računanje vremena u Švedskoj je počelo tridesetih godina – 20. decembra 1938. potpisan je istorijski Saltsjobadenski sporazum između Saveza sindikata (LO) i Švedskog saveza poslodavaca. Taj sporazum je postao simbol klasnog kompromisa između rada i kapitala. Smatra se da je time začet duh međuklasne saradnje i zajedničke odgovornosti za razvoj na nacionalnom tržištu rada i u švedskoj ekonomiji. Glavni posrednik i garant tog sporazuma bila je Socijaldemokratska partija, koja je bila mnogo više od puke vladajuće partije; bila je spiritus movens velikog preobražaja.

Upravo će taj i takav društveni ugovor u narednim decenijama transformisati siromašnu zemlju – od zemlje u kojoj se gladovalo i iz koje se masovno odlazilo, Švedska postaje zemlja prosperiteta i blagostanja; socijalna država izgrađena na načelima pravednosti, solidarnosti i egalitarizma. To je bilo i ostalo suština onoga što se najčešće nazivalo švedskim modelom.

No, ništa nije večno i nepromenjivo. Struktura švedske ekonomije se poslednjih decenija kontinuirano menja – klasična industrija erodira, globalizacija takođe čini svoje. Mnogi poslovi sele se na druga mesta, a veliki priliv useljenika labavi pravila igre na domaćem tržištu rada.

Moglo bi da se kaže da je proces krunjenja švedskog modela, bar simbolički, počeo nikad razjašnjenim ubistvom premijera Ulofa Palmea (u februaru 1986. godine). Palme je predstavljao verovatno najmarkantniju personifikaciju metamorfoze zemlje i velikog globalnog (simboličkog) značaja švedskog modela.

Nadiranje neoliberalno-komercijalnog principa traje dugo (Nobelova nagrada Miltonu Fridmanu, idejnom tvorcu neoliberalizma, dodeljena je još 1976. godine!), ali svoj vrhunac svakako doživljava između 2006. i 2014. godine, za vakta Alijanse, četvoročlane koalicije (čine je konzervativci, liberali, demohrišćani i centar) čijim je članicama zajednički imenilac upravo neoliberalni svetonazor (doduše, na švedski način).

Uprkos svoje agresivne invazivnosti, neoliberalni model nije prevladao. Odnosno, onaj stari, socijalni, socijaldemokratski, još se drži. Temelji su mu duboko ukopani, zaliveni armiranim betonom; za vreme višedecenijske dominacije socijaldemokrata dignuti su jaki odbrambeni bedemi. Ali, već dosta dugo je u defanzivi, opkoljen. Njegova odbrana podseća, na neki način, na odbranu Konstantinopolja pred Mehmedom II i Osmanlijama (bedemi su visoki i solidni, napadači kidišu, saveznika nigde na vidiku…).

Koliko god bila okrunjena, Švedska je još uvek jedna od retkih preostalih socijalnih država u Evropi i svetu; daleko je ta socijalna država danas od onoga što je nekad bila, ali bar nije srušena do temelja i neoliberalno poravnata. „Saltsjobadenski duh“ opstojavao je i još uvek opstojava iako se ideološka podela u društvu produbljivala. Sam sporazum je bivao revidiran „u hodu“.

Socijaldemokratska partija nije više moćna kao nekad, osuli su se i sindikati, ali ni jedni ni drugi nisu kapitulirali. Kapital jeste došao u „aktivniju“ poziciju nego što je bio, ali koegzistencija dva dominantna modela i njihovo preplitanje na „sredini terena“ švedski model na početku 21. veka.

Rastom švedskih demokrata, antiimigrantske partije iznikle iz rasističko-nacističkog „andergraunda“ i sna o homogenoj naciji, javila se netrpeljivost prema svemu što miriše na nekakvu levicu.

U prethodnom skupštinskom sazivu, izolovani i usamljeni, gladili su imidž glumeći konstruktivnu opoziciju. Izbegavali su ih zdesna, i još više sleva, ali su oni to strpljivo trpeli. Podržavajući zakonske predloge tada vladajuće Alijanse diskretno su davali do znanja koga smatraju bliskim i potencijalnim partnerima u danima koji dolaze.

Svojih pet minuta dočekali su ubrzo posle prošlogodišnjih izbora. Došli su tako u poziciju da budu jezičak na vagi.

Manjinske vlade u Švedskoj gotovo da su predstavljale pravilo poslednjih decenija. „Politika dogovora“ davala im je i stabilnost i pun mandat. Ovaj put dogovor se činio nedostižnim. Oba bloka ostala su ukopana u svojim rovovima, pogotovo je Alijansa delovala nepopustljivo, i kada je na kraju na dnevni red došlo glasanje o budžetu, nastao je kurcšlus.

Iako nominalno pobednici izbora, socijaldemokrate i zeleni bili su daleko od većine u parlamentu. Svesni limitiranosti svoje pozicije, predlagali su kompromisni budžet koji je „socijalnu državu“ branio „simbolički“, nastojanjem da konsoliduje njene najosnovnije funkcije (povećanjem izdvajanja za pomoć nezaposlenima, prvenstveno za borbu protiv nezaposlenosti kod mladih, smanjivanjem poreza penzionerima, reformom školskog sistema, poboljšanjem železničke infrastrukture, investiranjem u životnu okolinu i borbu protiv klimatskih promena itd.).

U Švedskoj je, takođe, praksa da i opozicija izađe pred parlament sa alternativnim predlogom budžeta; to je naprosto integralni deo racionalnog svetonazora o nužnosti postojanja realne alternative. Uvek do sada budžet vladajuće koalicije, čak i kada je manjinska, dobijao je većinu. Ovaj put nije bilo tako. Međublokovski jaz bio je nikad dublji, a švedske demokrate nisu osećale obavezu da poštuju tradicionalni ferplej. Glasaće protiv vladinog, a za opozicioni predlog budžeta, a uz to će još prirediti svojevrstan antiimigracijski vatromet u slavu ksenofobičnog populizma koji propovedaju.

I tako je decembru otpočela „najveća politička kriza moderne Švedske“. Izgledalo je kao da su prevremeni izbori, prvi posle 1958. godine (!), neminovnost. „Politiku dogovora zamenila su tri bloka – levi centar, desni centar i „nacionalno-konzervativni“, sažeo je tu situaciju ekonomista Klas Eklund. U poslednji čas, neposredno posle Božića, pronađeno je, ipak, solomonsko rešenje da se izbegnu izbori.

Pošto uprkos svemu nijedna od partija nije bila voljna da stupi u otvorenu saradnju sa švedskim demokratama, suprotstavljeni blokovi „crveno-zeleni“ (socijaldemokrate i zeleni) i (konzervativno-liberalna) Alijansa sklapaju „decembarski sporazum“, koji je prilično unikatna umotvorina u (globalnoj) parlamentarnoj praksi.

Njegova suština je uspostavljanje „sanitarnog kordona“ oko švedskih demokrata. Dva najveća politička bloka obavezuju se da će, u slučaju da se u budućnosti ponovi situacija da vladin budžet nema većinu, glavne opozicione partije (ko god da bude u opoziciji) biti konstruktivne, tj. da za rivalski budžet neće glasati ili da ga neće ni predlagati. Na taj način, glasovi švedskih demokrata biće praktično irelevantni („Decembarski sporazum treba da važi u dva izborna ciklusa“).

Jedan od glavnih paradoksa Decembarskog sporazuma ogleda se u tome što je dogovoreno da aktuelna vlada socijaldemokrata i zelenih u 2015. godini vlada sa budžetom opozicione Alijanse, pošto je taj predlog budžeta na decembarskom glasanju dobio većinu. Takvo rešenje imalo je prvenstveno za cilj izbegavanje prevremenih izbora (kojima se generalna situacija verovatno ne bi promenila) i održavanje stabilnosti. To je i najčešće objašnjenje raznih analitičara – uprkos svemu, partije su na kraju ipak na prvo mesto stavile stabilnost zemlje i političkog sistema.

U međuvremenu je, u aprilu, izvršen rebalans budžeta, tako da je budžet ipak usaglašen sa glavnim političkim smernicama socijaldemokrata i zelenih. No, u datoj političkoj podeli karata, dugoročno održavanje ekvilibrijuma zaista izgleda kao igranje na žici. Vlada po prirodi stvari ne može da bude jaka; daleko od toga.

Iako bi mu retko ko bio u koži, pošto mu „pljuske“ dele i ideološki protivnici, ali i oni koji bi trebalo da mu budu saveznici, premijer Stefan Loven za sada uspeva da balansira. Ako bi pao, to ne bi bio samo njegov pad. To bi verovatno bio i formalni kraj onog društvenog i klasnog sporazuma iz tridesetih godina. S obzirom da u Švedskoj političke elite još nisu (potpuno) otuđene od građana i da još opstoje ideal i praksa da državni službenici „služe narodu“, razvoj situacije biće po mnogo čemu „znakovit“. Nesumnjivo je da je i dalje široko rasprostranjeno uverenje kako je igranje na žici conditio sine qua non društvenog ekvilibrijuma i napretka. Evidentno je, takođe, da su „napadi“ i „udari“ iznutra, ali i spolja, sve agresivniji. Razvijena građanska svest i kultura društvenog i političkog aktivizma „odozdo“ ovde ipak ostavlja prostor za optimizam.