Imao sam osam godina, čuvao sam krave. Jedna krava pobeže u kukuruze. Krenem za njom, čujem pucnje, a onda vidim nekoliko vojnika sa petokrakama kako pucaju u neke ljude. Uneredio sam se od straha. Otrčao sam kući i ispričao ocu. On mi je rekao da nikome ne govorim šta sam video i tu tajnu sam čuvao do danas – pričao nam je Stanislav Pavlović iz mioničkog sela Maljević kada smo ga posetili krajem avgusta. Hteo je tada, kako nam je rekao, nešto da ispriča, što ga je mučilo celoga života. Pre desetak dana, Stanislav Pavlović je preminuo.
Živeo je na uzvišenju iznad Mionice, blizu jaruga kod sela Maljević. U tim jarugama je bio, kako pričaju lokalni teoretičari zavere, epicentar onog čuvenog zemljotresa od pre 15 godina. Baš tu, jerbo ih je, kako vele – „bog kaznio što nisu obeležili i opojali“ mrtve koji su tu zakopani. Do sada, naime, niko nije tačno utvrdio koliko je ljudi odmah posle Drugog svetskog rata pobijeno u maljevačkim jarugama. Procene idu od 50, pa čak u kafanskim pričama do – nekoliko stotina! Ipak, prema podacima koja je sakupila državna Komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, na području Mionice posle oslobođenja streljano je 77 osoba, dok se njih devetoro i dalje vode kao nestale.
– Nalaženo je tu lobanja i kostiju na celoj površini šume decenijama posle rata. Posle završenih ratnih operacija, bez suda i bez zakona tu su ljudi ubijani, uglavnom noću. Svakog ko je ubijao u maljevačkim jarugama, ili je imao veze s tim, sačekala je užasna sudbina. Dizali su ruku na sebe, imali teške psihičke situacije – u svakom slučaju – nisu mogu lako da umru. Istezali su se malo duže. Bilo je samospaljivanja, svakakvih stvari, do dan-danas. To im je nauk, mrlja na savesti i obrazu. I za njih, i za njihove potomke – svedoči Ljuba Nenadović iz Mionice, koji je pre mesec dana sa grupom meštana usred teško prohodne jaruge podigao spomenik žrtvama od pre 70 godina.
– Ovo je mala sredina. Svi se znamo. Čiji je deda krao kokoške i čija baba nije bila dobra. Pa se o toj temi evo i danas priča jer niko nije smogao hrabrosti da je rasvetli do kraja- kaže Nenadović.
Žika Nikolić živi na obodu maljevačkih jaruga. Za vreme okupacije nije imao priliku da vidi partizane pa ih je prvi put video 1944. godine. Sa stricem je čuvao vinograd noću, imao je tada 17 godina. Čuo je pucnje iz pravca potoka koga zovu Gledić, u maljevačkim jarugama. Deset dana kasnije u vinogradu je pronašao ljudsku šaku. Dovukli je psi iz jaruge.
– Stigla je naredba da ljudi iz sela moraju da idu u jaruge i zakopavaju mrtve. Otac mi je pričao da su u dve jame zakopali oko 120 tela. Bili su vezani telefonskom žicom za vrbe. Moglo se videti da im je pucano u potiljak. Poznali su ćerku nekog mlinara Novakovića iz Valjeva, pa su je odvojili posebno i sahranili, te i učitelja Jakovljevića, koga su četnici mobilisali, ali je on sa njima bio svega nekoliko dana. I njega su posebno sahranili. To dvoje je rodbina posle našla, iskopala ih i odnela na groblje. I kasnije su ljudi tu nalazili mrtve na raznim mestima, u šumi i po njivama. Komšija na čijem se to imanju desilo stavio je na mestu grobnica krst, ali je i on vremenom nestao – svedoči Nikolić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
