Kreneš na zeleno, završiš na crveno

Kad im na set pitanja pojasni da se ulica uskoro zatvara, te da svi tamo što se radujemo busu možemo da se slikamo, anestezirani ipak ostadosmo da čekamo. Posle nekog vremena „nas“ nekoliko osmeli se na nemoguću misiju – prevoz u vreme posete zvaničnika. Po principu lutrije – uđeš u bilo koji bus, pa dalje osmatraš situaciju, ako zaglaviš u gužvi, zamoliš majstora da otvori vrata, taban, pa opet isto i tako sve dok ne stignete na cilj. Nekad ovo iskustvo časkom pobije „Marfijev“, pa uprkos lovačkom instinktu da se iskobeljate iz saobraćane gungule u ulozi pešadije završite „zbog delimičnih izmena trasa autobusa“ o kojima vas, prirodno, niko nije obavestio, na primer, u Nemanjinoj ispred Železničke stanice. Ovde se plavi od policije. Sve budi „nostalgiju“ za 90-im, ali i sigurnost, posebno kod one uličice Savski trg. Nema saobraćaja, stoje parkirani autobusi – prelazite ulicu. Bezbedni ste, policija svuda oko vas – sve se nadgleda. Kad stignete na pešačko ostrvo, maltene vas obraduje policajac što vam kaže „Vašu ličnu kartu molim?“. Nema veze ni što vam nije objasnio zašto vas legitimiše, u odnosu na sećanja s milicijom iz prošlih vremena – osećate se kao da vam se obratio batler s dvorca. Takođe bude vam nekako drago što policija lepo vodi računa o bezbednosti gosta. Mali previd je što niste ukačili da vas legitimiše saobraćajna policija a ne žandarmerija. Vazda na ovom mestu, znaju upućeniji, strada pešadija. Ova jednosmerna uličica je uglavnom pusta ako se ne računaju parkirani autobusi čija se okretnica nalazi u neposrednoj blizini. Odmah iza njih uštekan je automobil saobraćajne policije s dvojicom njenih pripadnika, koji, reklo bi se, nemaju pravi uvid šta se tačno zbiva na pešačkom, ali valjda intuitivno znaju da pešadija ovde baš ume da se obezobrazi i prelazi s jedne na drugu stranu ulice i kad je na semaforu sija crveno. Kako je u gradu vladalo vanredno stanje zbog uvek važnog gosta iz inostranstva, situacija za legitimisanje i pisanje naloga za prekršaje je bila idealna. Tako da to što vas zaustavljaju ne zato što ste sumnjivo lice, već što navodno narušavate bezbednost saobraćaja, iskristališe vam se u momentu kad do sebe čujete pokušaje sugrađanke da objasni policajcu kako nije ništa skrivila i da je prešla ulicu na zeleno svetlo.

„Zbog ovakvih i gomile sličnih situacija, svim mojim prijateljima u dijaspori sam zabranila i pomisao na vraćanje. Ako se neko i usudi, obećala sam da ću ih sačekati na Surčinu, vezati za krilo prvog aviona – pa makar leteo za Zanzibar“, revoltirano je prokomentarisala sugrađanka Aleksandra, koja je 17 godina živela u Velikoj Britaniji i kojoj se ponavlja neprijatna situacija „savesne“ intervencije saobraćajne policije na prelazu Nemanjina – Savski trg.

 Na istom mestu 2012, kao i ovog puta, „počašćena“ je prekršajnim nalogom zato što je navodno prešla na crveno svetlo. Onomad, kao i sad, prema sopstvenim rečima, prelazila ulicu na zeleno, a završila na crveno svetlo. Policija je bila u mrtvom uglu. Čak i da spada u nesavesnu pešadiju i da je išla preko ulice dok je gorelo crveno, saobraćajci nisu bili u mogućnosti da je opaze. Vidik na pešački prelaz im ovde zaklanjaju gotovo uvek u dugom redu parkirani autobusi. Da je tako, Aleksandra je 2012. godine pokušala da predoči Sudu tako što je uz Žalbu poslala relevantan materijal: fotografije iz različitih uglova i mapu ovog područja. Imajući u vidu efikasnost ovdašnjeg pravosuđa, nije neobično što se posle toga praktično ništa nije desilo, a naša sagovornica pretpostavlja da je korespodencija, kao i mnoštvo drugih ovde, ostala zaturena u birokratskom lavirintu. Kako ne voli iznova da prolazi kroz iste loša iskustva, Aleksandra je poželela da svoje podeli ne bi li skrenula pažnju na nepravdu i apsurdne situacije koja se neprestano, ne samo njoj, već mnogim sugrađanima dešavaju baš na ovom mestu – pešačkom prelazu u neposrednoj blizini Železničke stanice kod okretnice autobusa.

 „Sedamnaest godina sam živela u Londonu i skoro svakodnevno prolazila kroz najmanju i najužu ulicu u Ujedinjenom Kraljevstvu: 10 metara dužine i jedva dva metara širine – „Justice Walk. Chelsea“. Prolaz Pravde. Sjajan primer engleskog smisla za sarkazam. Dosad sam i te kako iskusila da je pravda baš prolaz kroz iglene uši, pogotovo u toj državi – ali za sve vreme života tamo nisam se nikad osećala tako poniženo i bespomoćno kao po povratku u svoj grad“, kaže Aleksandra, koja ovaj incident opisuje kao „deja vu“.

 „Prešavši pešački prelaz zaustavio me je mladi pripadnik MUP-a tražeći ličnu kartu jer sam navodno prešla na crveno. Objasnila sam mu da sam krenula na zeleno, završila na crveno jer je prelaz širok, a ja imam oboljenje kolena i sporije hodam. Ugao gledanja sa mesta gde se krio saobraćajac mu ne omogućava viđenje semafora. U trenutku mog prelaska nalazio se iza autobusa koji je stajao isključenog motora a do njega je bio drugi autobus, skoro paralelno, koji zaklanja vidik u pravcu prelaza. I da sam prešla – ni sekunde, ni ja, ni vozači autobusa, niti saobraćaj nisu bili ugroženi. To je kraća specifična jednosmerna ulica, isključivo za autobuse koji stoje, ugašenih motora. Bezbednost saobraćaja nije dovedena u pitanje“, izričita je naša sagovornica.

 „Saobraćajac gubi i svoje i moje vreme pišući kaznu. On kaže da je „'samo radio svoj posao“, napisao Prekršajni nalog, koji, naravno, nisam potpisala jer je čista izmišljotina. Ne samo zbog života u Engleskoj, navike i njihovih zakona (uređena država) već zato što prevashodno vrednujem svoj život – prelazim isključivo na pešačkim prelazima na zeleno. A koliko mi je poznato (nisam vozač, već pešak), pola veka na više kontinenata prelaz preko pešačkog u trenutku kada se svetlo na semaforu promeni iz zelenog u crveno omogućava pešacima još dodatnih sedam do deset sekundi da pređu na drugu stranu“, podseća Aleksandra.

„I u hipotetičkoj varijanti da sam krenula na crveno, a nisam, bilo bi benigno u odnosu na sve skandalozne prekršaje i bahato ponašanje, posebno, motorizovanih učesnika saobraćaja svuda oko nas“, ukazuje ona.

„Naročito u neposrednom okruženju baš ove lokacije. Samo u radijusu od 100 metara ima desetine mesta gde bi bilo svrsishodnije da se postave pripadnici MUP-a. Dovoljno je da stanu na samo 20 metara u Nemanjinoj ili idealno bi bilo u Narodnog fronta – ne bi im bilo dosadno. Pisali bi zaslužene kazne, uveliko ispunili svoje mesečne kvote samo za dan i doprinos Fondu MUP-a bio bi značajan, uz najvažnije – bezbednost u saobraćaju“, zaključuje Aleksandra, koja se očito ne pravi Engleskinja.

 „Ako je ovo crna tačka i tako opasna, kako tvrdi policija, i dešavaju se nesreće – zašto više od tri godine nisu ništa učinili da to regulišu već redovno samo stoje zaklonjeni iza autobusa bez jasnog pregleda na prelaz igrajući na kartu da će ljudi znajući naše pravosuđe radije priznati odgovornost za isfabrikovani prestup, i platiti, nego da se vuku po sudovima. Bedno i sramotno, a pritom plaćamo tu istu državnu službu“, završava Aleksandra.

„Kako je sve bilo identično, samo ću kopirati i podneti sudu isto“, poručuje na kraju.

Posle nje saobraćajci su nastavili savesno, „samo da rade svoj posao“: „Vašu ličnu kartu molim“, presekli put dvema ženama punih ruku torbi koje su žurile na Železničku stanicu. One mole da ih puste jer zbog gužve u gradu kasne na prevoz za Kosovo. Delovalo je kao da se saobraćajci ne daju umilostiviti, te da one na svoj prevoz neće stići na vreme.

Ruku na srce, ipak je tog dana kao i svaki put zbog posete zvaničnika vladalo vanredno stanje u glavnom gradu zemlje. Pešadija je prema dobrom starom običaju u stilu katatonija tavorila na stanicama GSP-a, iako im je bilo sasvim jasno da će se njihov prevoz ko zna kada pojaviti. „Normalno“.

To vam je isto

 „Pre neki dan ovde bio vašar. Bila saobraćajna i na motoru i u automobilu. Meni najviše žao zato što zaustavljaju uglavnom sirotinju, a u onoj emisiji „Paparaco“ na televiziji prikazuju snimke sa estradnim ličnostima kako prolaze kroz crveno na semaforu i nikom ništa. Ne znam na kojoj beše televiziji. Sigurno „Pink“ ili „B92″. To vam je isto.“ prokomentarisao je za Danas otpravnik autobusa kod pešačkog prelaza Nemanjina – Savski trg u čijoj je neposrednoj blizini okretnica.

 U svakom pogledu

 Naravoučenije. Ako vas „uhvate“ na „crveno“, u roku od tri dana imate da platite 2.500 dinara. Nakon toga 5.000 dinara, a pristanak da potpišete zapisnik vas uvodi u akanje po sudovima, gde takođe trošite i vreme i novac. Ako ste daltonista, to jest, i dalje ne pravite razliku da postoje uređene zemlje i Srbija u kojoj živite, onda nek vam je Bog u pomoći. Skupo ćete to platiti. U svakom pogledu.

Nova pravila ponašanja na Dragačevskom saboru trubača u Guči koji se održava od 3. do 9. avgusta