Kroz vodu, vatru, zemlju i vazduh na Vlasini

E, sad, kakve to veze ima sa sportom. I ekstremizmom. Voda simboliše kajak na 12 i plivanje na pet kilometara; vatra (sećate li se filma „Pakleni vozači“) bicikl na 44 kilometara; zemlja trčanje na 10 kilometara; vazduh let paraglajderom na dvadesetak kilometara.

No, pre svega o mestu zbivanja.

Zadovoljstvo za oči, lek za pluća, zdravlje za telo. Rečju, melem za dušu. To je Vlasina ili Vlasinska visoravan, parče zemlje Srbije na krajnjem jugoistoku. Oivičena je granicama sa Bugarskom na istoku, Makedonijom na jugu i Kosovom na zapadu.

To je pravi raj na zemlji i, što reče jedan naš putopisac, ako su bogovi na planeti Zemlji za sebe uobličavali neko stanište, nije to bio Olimp, to je sigurno Vlasinska visoravan. Nepregledni pašnjaci, guste četinarske i listopadne šume prošarane bezbrojnim potočićima što izviru iz kamena i, možda pre svega, Vlasinsko jezero, a sve oivičeno vrhovima što dostižu do 2.000 metara nadmorske visine.

Dakle, voda je za plivanje, vatra za pentranje do tih vrhova i nazad, zemlja za trčanje do najviše kote odakle će se osvojiti vazduh, gde će piloti paraglajdera preuzeti štafetnu palicu od trkača i sleteti na fudbalski stadion u Surdulici.

Toliko o lepotama, o štafeti je reč. Ona nije klasična palica već maleni čip koji na svom putu na ključnim tačkama takmičari moraju da overavaju (e, da nekom ne bi „slučajno“ palo na pamet da skrati stazu, vazda smo bili kreativni), pa predaju drugom učesniku u štafeti.

Sreten Biljić, višestruki državni prvak što ozbiljno kuca i na evropska i svetska vrata, započeo je na divljim vodama, a pošto je kod nas malo takvih reka, počeo da se takmiči i na mirnim, kakvo je i Vlasinsko jezero. U konkurenciji 12 timova već posle prvog kruga izdvojila su se četiri čamca. Tako sve do poslednjeg kruga. Onda silovito Sreten kreće napred i stiže na cilj za tri dužine čamca (više od 16 metara) ispred drugoplasiranog. Obara svoj prošlogodišnji rekord staze. I tada je već svima jasno. Ekipa „Revite“, apsolutni favorit, ponovo će trijumfovati.

Tada počinje drama.

Nikola Ratkov je mladi plivač, ima tek petnaest godina i smatraju ga za velikog talenta i nadu.

Prva primopredaja čipa obavlja se u vodi. Šta se desilo znaju njih dvojca, tek čip je otišao u ne duboko, ali vrlo mutno i travom obraslo dno. Pravila kažu da se tim koji izgubi čip automatski diskvalifikuje. Tako počinje četrdesetominutna potraga za čipom. Dragan Mijanović, vlasnik „Revite“ i mecena ovih momaka, skida se odlazi u vodu da pomogne. Temperatura je 20 stepeni.

Sudija poziva kapitene svih ekipa da se dogovore šta da rade, predlaže da im se dozvoli dalje učešće, ali da im se doda tih 40 minuta. Svi se slažu.

Mladi Nikola, iako već sav promrzao od hladnoće, upušta se u naizgled izgubljenu bitku.

Sve što dečko uradi a da ne bude poslednji, biće uspeh, primećujem.

Slažem se, kaže Dragan.

Ne da nije bio poslednji nego je petoricu ostavio iza sebe. Kada je sračunato realno vreme (neto, bez onih dodatih 40 minuta), bio je desetak minuta bolji od drugoplasiranog. Dečko ne stiže ni da primi čestitke (iako je pre toga povraćao u ledenoj vodi, a jednog drugog takmičara su spasioci izvlačili iz vode) jer ga čeka još 400 metara trčanja da bi čip (dobili su rezervni) predao biciklisti.

Za to vreme drama dobija drugi čin: sudija poziva kapitene, ali samo kapitene, bez drugih svedoka, na novi sastanak. Neki su se žalili i tražili da se poštuju pravila. Sudije menjaju odluku. Diskvalifikovani su, ali im je dozvoljeno da nastave takmičenje van konkurencije.

Sreten Biljić je očajan i to ne skriva, Nikola Ratkov bled, bez komentara, Željko Obuka, pilot paraglajdera, predlaže da se napusti takmičenje.

„Pravila su pravila, mi smo ih prihvatili i moramo da ih se držimo“, kaže Dragan Mijanović.

Tako je i bilo, ali ovog puta bez žara za pobedom. I Aleksa Marić (bicikl) i Kristijan Tošić odradili su svoje, Marić je prošao sa ogrebotinom jer se od bare nije videla rupa na putu, pa je prosto preleteo preko guvernala. Vrhunac predstavljaju piloti paraglajdera. Da bi krilo uzletelo, naime, vazdušne struje moraju da budu takve da se može leteti. Kao što kondor satima kruži, a ne mahne krilima.

(Uz to, atmosferski pritisak je bio toliko visok da je jedan od onih što je sleteo kasnije pričao kako je prošle godina dostizao 3.500 metara, ove jedva 2.200.)

Nema poletanja. Najzad preko radio-stanice javljaju da su se trojica „izduvala“ i spustili se takoreći odmah po uzletanju. Službenom licu iz Gorske službe spasavanja prilazi žena jednog od pilota.

Šta je bilo, pita ga. Ne znam, kažu da su se trojica skršila, odgovara službeno lice. Žena u očajanju. Na tribinama beži na dugi kraj, najdalje od lica.

Krajnji skor je da su trojica uspela da polete, ali pošto su pravila pravila, ona zahtevaju da se, ako se pilot spusti ranije, do cilja stigne peške, sve noseću opremu od dvadeset i kusur kila, a da pri tome niko ne sme da mu pomogne. Ni da doturi čašu vode, kamoli da ga preveze.

Tako nekolicina dolazi do cilja, tamo nema nikoga da ih dočeka, momci iz organizacije leškare na travi. Eto.

Na kraju, valjalo bi da se pomene da je takmičenje okupilo 60 učesnika (12 timova) iz Makedonije, Slovenije i naravno Srbije.

Prvo mesto među timovima odnosi tim „Kajak haus“ sa vremenom šest sati 36 minuta, drugi je tim „Magic map“ sa vremenom šest sati 47 minuta, a treći „Orlovac cross“ sedam sati 14 minuta. Pored njih još samo timovi „Maslačka“ i „Čvrsti momci“ završavaju trku. Jer piloti koji nisu poleteli, takođe su dikvalifikovali celu ekipu. I to je pravilo.

Nije sve tako crno, pričali smo na večeri posle takmičenja. „Mi smo moralni pobednici“, kažu momci.

Sreten Biljič je skinuo smrknuti izraz s lica nastao posle diskvalifikacije. Njegova vožnja je priznata, dobio je prvu nagradi u pojedinačnoj konkurenciji. Onda su se dogovorili (jednoglasno, bez da se kasnije preglasavaju) da se nagrada pokloni Draganu Mijanoviću.