Kuvao za Tita, a „skuvao“ Karađorđa

Milovan Mića Stojanović, kulinarski mag koji je, između ostalog, napravio Karađorđevu šniclu nedavno je u izdanju „Službenog glasnika“, u knjižari u Knez Miloševoj ulici u Beogradu, predstavio svoju knjigu „Kako sam (s)kuvao istoriju od Karađorđa do Tita“.

Stojanovićima osamdeset godina, a u razgovoru se nije libio da porazgovaramo i o „osetljivim“ ideološko-kulinarskim temama. Što se ideologije tiče – bio je Titov kuvar dve decenije, preciznije 22 godine, pa je imao uvid u njegov jugoslovenski i svetski politički opus, uglavnom iz kulinarskog ugla. A kada je o tome rečtreba znati da je tokom rada stvorio jela kao što su Karađorđeva šnicla, njeguški stek, smederevsko đule, vojvođanski kare, medaljoni mumalo, mišarski stek, oplenačke palačinke, kaluđerske sarme, smuđKladovo…. Sva su ta njegova jela, bez iznimke, ušla u kulinarske udžbenike i nalaze se u mnogim jelovnicima restorana u Srbiji, regionu i čitavom svetu.

A sama knjiga ima dve paralelne radnje. S jedne strane životni put Milovana Miće Stojanovića, koji opisuje razvoj kuvarstva, vrhunskog ugostiteljstva i gastronomskih škola (sve to isprepletano sa mnogo istorijskih događaja i anegdota i ponekom profesionalnom, ali i državnom tajnom), i drugi tok u kome su dati jelovnici i recepti.

Ukupno ima 50 menija, od toga sa recepturom i načinom pripreme 30 (za svaki dan po jedan) i to 15 koje je voleo Tito i 15 autorskih, koje je autor osmislio za raznorazne prilike.

Takođe, kroz knjigu su dati i recepti za 100 autorskih jela i poslastica koje je Milovan Mića Stojanovićposvetio herojima, pesnicima i naučnicima, kao i 13 recepata za sosove i stara srpska jela. Tu je i recept-tajna za „Mićinu smesu“, koja je zamena za kajmak.

Dvostruki svetski šampion u kuvanju Milovan Mića Stojanovićvodi vas kroz pet decenija kuvarskih čarolija koje su počele s Titom, Čerčilom, Staljinom, da bi se nastavile s carevima i kraljevima, Brežnjevom, Gadafijem i tri američka predsednika, s mnogim poznatim ličnostima poput Elizabet Tejlor i Sofije Loren, Rokfelera i Rotšilda. Svoje kuvarsko umeće začiniće vam partijom šaha s Karpovim, fudbalskom igrom sa Šekularcem i glumom s Ljubom Tadićem.

Stojanovićje osmislio 200 novih jela, a kao pedagog podizao je nove generacije kuvara u Srednjoj ugostiteljskoj školi, predavao je u Višoj hotelijerskoj, a vodio je i kuhinju „Interkontinentala“. Za „njeguški stek“ osvojio je pehar i zlatnu medalju u Luksemburgu.

– Tito i Jovanka voleli su narodna jela i bili pravi gurmani. Tito je, kada ga se pitalo, uvek prednost davao prasetu od 25 kilograma sa ražnja, špagetima i lazanjama, to su mu omiljeni obroci. Tokom putovanja plavim vozom, napravio bih mu meze – polukuvanu kolenicu, a uz to je pio viski. Zanimljivo da je često pio i mleko. To je „nestajalo“ rekordnom brzinom. Ona je takođe volela pečeno jagnjeće i praseće meso, a samo jednom tokom dana bi popila čašicu rakije ili piva… Bilo je ponekad manjih nesuglasica ili sa Titom ili sa Jovankom, ali nikada takvih da su hteli da me premeste iz kuhinje, čuvali su me. Problemi su bili kada je Tito bio bolestan, recimo kada mu je posle operacije žuči bila dozvoljena samo kajgana sa belancem, bez masnoća. On to nije hteo, vratio bi me i tražio pravu kajganu. Kada bih je napravio – Jovanki nije bilo drago. Što se prijema tiče, uvek je bilo nekih zadataka koje je trebalo rešavati, ali sve je prošlo na opšte zadovoljstvo. Moja jela, koje sam radio sa odličnim timom, probalo je na stotine najpoznatijih svetskih državnika – kaže Mića.

Hteo je najpre da pravi vojnu karijeru.

– Jedan Rus s kojim sam se družio tada posle rata me je nagovorio: „Kakva vojna karijera, dosta je bilo ratovanja, ajde ti lepo u kuvare…“ Posle je došlo i po partijskoj liniji da sam ja predviđen za kuvarsku karijeru. Dobijem ja tada direktivu da idem u Vrnjačku banju, da kuvam tamo. Ali šta tamo kuvati, to je sve dijetalno, tanko, a ja navikao na bogatu ishranu, jer sam prva jela naučio da kuvam uz vrsne kraljevske kuvare, koji su spremali za Karađorđeviće… Izdržao sam u Vrnjačkoj banji tri meseca pa odem u Novi Sad, tu sam ostao dve godine, onda ajde u Sloveniju, pa nazad u Srbiju, u Zaječar, a onda inostrana karijera, preko Belgije i Nemačke do Amerike. Kada sam se vratio u zemlju, postave me za predavača u srednjoj školi, da prenosim znanja – seća se kuvar.

„Karađorđevu šniclu“ napravio je 1956. godine u beogradskom restoranu „Golf“. Redovna gošća bila je jedna Ruskinja, spikerka Radio Beograda, koja se bavila vestima na svom maternjem jeziku.

– Obično je u „Golfu“ naručivala „kijevski kotlet“, ali dogodilo se da kada ga je jednom tražila, nisam imao prave sastojke pa joj umesto toga ponudim nešto što će joj se svideti čak i više. Počnem da se snalazim, stavim u jelo dobar domaći kajmak pa to lepo zarolujem. Kako bi to lepo izgledalo, ukrasim ga u obliku Karađorđeve zvezde i iznesem. Ona pogleda šta sam doneo, pa me upita kako se jelo zove. Šta sam mogao, dosetim se i rešim da ga nazovem u duhu panslovenizma, pa i dinastičke povezanosti, pa rekoh – to je „Karađorđeva šnicla“ – smeje se Mića.

Jelo je postalo jako popularno. I dan-danas u Singapuru, gde je Mića boravio i radio, ako zatražite „Karađorđevu šniclu“, bićete usluženi.

– Tito je hteo da idem svuda sa njim, tako da sam kuvao i u Starom dvoru, Belom dvoru, naravno u Plavom vozu… Imao je različite goste pa sam morao da pamtim za koga spremam hranu košer, ko je vegeterijanac, ko musliman, ko hrišćanin. Bilo je susreta i sa veoma probirljivim Rokfelerom i Rotšildom – za sve sam znao šta im je najdraže i odlazili su veoma zadovoljni hvaleći jela, pa i zemlju, običaje, pa i dogovarajući poslove. Aljende, sećam se, nije smeo mlečne proizvode iz zdravstvenih razloga. Onda, Indira Gandi je bila isključiva vegeterijanka… Posebno mi je u pamćenju ostao prvi vasionski putnik Jurij Gagarin, koji je došao u Beograd, a primaju ga gradonačelnik Branko Pešići Tito. Sastavim ekipu od „kuvara snova“, uradimo fenomenalna jela, ali kada je trebalo da se poslužuje vidimo – nema supe. Preuzmem odgovornost, kao šef. Šta ću i kako ću, odvojim priloge uz neka od jela te na brzinu, sa povrćem i rezancima, za svega tri minuta skuvam supu. Ti moji kuvari nisu hteli da je serviraju, da se ne izblamiraju. Iznesem je sa zebnjom, ali posle par zalogaja počeše da nas hvale – kaže Mića.

Kuvao je za najčuvenije svetske glumce, a i za našu filmsku ekipu „Skupljača perija“, u čijem je velikom umetničkom uspehu učestvovao, naravno, kao kuvar. Nije glumio većje toliko dobro kuvao da su se oko našeg filmskog tima mnogi često i rado okupljali… A to mu se događa i danas, jer je na pragu devete decenije u odličnoj „kuvarskoj kondiciji“.

Nije monarhističko jelo

– Karađorđeva nije bila monarhističko jelo. Jesu kraljevi bili pod nekom vrstom zabrane, ali sve vreme je Karađorđeva zvezda bila priznavana. Tito nikada nije ništa rekao protiv nje. Karađorđe se kao ustanik i borac za slobodu, tako rekućrevolucionara, poštovao i u socijalizmu. Zato sam znao da tu imam prostora da napravim nešto po čemu ću postati poznat, pa i zemlja iz koje dolazim, a Tito je baš voleo to jelo. I mnogi u svetu… – kaže Stojanović.