Na izjave i grafite u stilu „Došli su da nam otmu poslove i ovo malo što imamo“, „Krenimo zajedno u borbu protiv onih koji su došli da nas osvoje i oduzmu nam ono što je naše“ i slične navikla sam se dok sam studirala u Granadi, gde me je put odveo posle kišne Holandije.
U Holandiji sam od početka boravka naučila da su cene školarina, viza i sličnih troškova uvek bar 50 odsto skuplje za „vanevropljane“ od onih za domaće i Evropljane, a nalaženje posla mnogo teže. Utoliko mi je bila zanimljivija priča o otimačini…
Osvajači
„Osvajače“ koje sam upoznala bili su oni sa kojima sam potrošila mladost u kilometarskim redovima „za papire“ u policijskoj stanici. Radno vreme policijske stanice u Granadi bilo je do 13h, i ako do tada ne bi došao na red, morao bi da dođeš sutra, prekosutra i tako unedogled. Tako sam imala vremena da se pomno posvetim proučavanju osvajača. Nikad mi se, ipak, nije razjasnilo šta su to tačno osvojili.
Osvajači su se delili u više kategorija.
Belog tena, plavih očiju, teško sam mogla da pripadnem pogrdnoj kategoriji „moros“ (rezervisanu za Marokance), ali sam zato mogla da biram da li da se identifikujem sa „mafijom sa istoka“ ili sa „ruskim kurvama“. U oba slučaja, nije mi ginuo slovenski senzibilitet.
„Mafija sa istoka“ proslavila se krađama besnih kola iz voznih parkova „poznatih sa tv“. Ordinirali su i po kućama za odmor bogataša, kao i navodno po auto-putevima gde su iz kamiona u pokretu vadili sve i svašta.
„Ruske kurve“ su bile glavni krivci za razvode na jugu Španije.
„Eto, i naš komšija Jose i njegov brat Manuel ostaviše žene i odoše sa Ruskinjama“, komentarisala je majka mog tadašnjeg dečka.
„Mora biti da su bile opasne ribe“, pomislih.
Iako u vreme mog boravka na jugu još uvek nije stigla famozna „kriza“, posla nije bilo ni od korova (naročito za studente, a za one sa čudnim imenima još manje). Ako se neko i „tražio“, bili su to domaći „aprendizi“ („pomoćnici“ bilo čega) od 16 do 18 godina, jer je njima legalno sledovala najniža plata. Uz oglas bi uglavnom stajala napomena „uzdržite se stranci, bez radnih papira“.
Grad je bio izlepljen oglasima nepismenih, polupismenih i pismenih koji su se nudili za obavljanje svih vrsta poslova – od čuvanja kučica, dece i starijih, peglanja, popravki, čišćenja, farbanja, krečenja do časova svih belosvetskih jezika i veština. Poslodavci su takođe postavljali natpise – da ne traže zaposlene. Fotokopirnice su radile punom parom.
U novinama se retko kad pojavljivao neki oglas za posao. Kad bi se nešto i pojavilo – uglavnom bi to bila najsurovija vrsta posla – tzv. „comerciales“ tj. prodavci koji na ulici ili od vrata do vrata uvaljuju raznorazne gluparije i pretplate – a zarada je bila samo mizerni procenat od onoga što bi uspeli da prodaju. Drugim rečima, ovi prodavci mogli bi da provedu dane i dane a da ne zarade ni prebijene pare.
Ksenofili
Iako je teško bilo posla za otimanje, novinske strane posvećene erotskim uslugama nikad nisu oskudevale ni u ponudi ni u potražnji. Poslodavci u ovoj branši bili su jedini koji nisu marili za poreklo radnica, jedini pravi ksenofili.
Žene iz sovjetskog bloka su bile najpopularnije, mada su podjednako bile zastupljene i sve druge „non – EU“ radnice, najčešće iz Južne Amerike… Posao u prostituciji bio je dakle jedini koji sam mogla da „preotmem“ domorocima. Ali njih i nije bilo u ponudi, tek tu i tamo bi se pojavila neka domaća rasna studentkinja…
Za samo 45 evra
Vremena se menjaju. Godine prolaze, a „kriza“ sve gora. U Španiji je ozvaničena činjenica da žene i kad imaju posao isti kao i muškarci za isti zarađuju mnogo manje… Međutim, sve više ih je osta(ja)lo bez ikakvog posla.
Nedavno, prelistavajući jedan od najtiražnijih dnevnih listova u Kataloniji nalećem na dnevni dodatak – „Master iz prostitucije“. „Ulazak Katalonki pritisnutih „ekonomskim davljenjem“ u branšu, navelo je kolektiv veteranki da ponude „ekspresni kurs“…
„Ekspres master“ po ceni od samo 45 evra održan je nedelju dana pred World Mobile Congress, „događaj godine“ u Barseloni, kad bajice iz „mobilnog sveta“ preplave Barselonu, i nedelja u kojoj je potražnja seksualnih usluga u gradu na vrhuncu.
Novine su se detaljno pozabavile savetima za početnice svih uzrasta i „bekgraundova“. „U biznis ulaze žene koje jedva da su bile sa muškarcima – osim sa svojim mužem, ali su nežne, znaju kako „da ga dignu“ i željne su posla“; „takođe su prisutne devojke odrasle uz „socijalne mreže“, koje su smelije i sposobne da zarade i po 400-500 evra na sat, naročito za vreme sajmova i kongresa“; tu su i priče sa hepi-endom – majka i ćerka koje zahvaljujući novom ćerkinom zanimanju „mogu da idu u skupe restorane bez brige o tome koliki će biti račun“.
Mudri saveti ne fale – ženama se preporučuje da bar trećinu zarade odvoje „za crne dane“, da uplaćuju sebi socijalno i da uredno državi plaćaju takse, da idu na sanitarne kontrole svaka tri meseca…
Posao u prostituciji – sada je i zvanično najbolje rešenje za ženski izlazak iz „krize“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
