Muhamed na Isusovom krstu

„Budući da je ponikao na tlu istorijske evolucije“ islam je imao ogroman uticaj na sudbinu sveta, jer se proširio i na one oblasti koje su oduvek bile hrišćanske. Teško je objasniti, ukazuje istoričar Fjodor Uspenski, uzroke uspešnog širenja islama koji je sebi morao da krči put u sredini gde su već odavno delovali zreli religijski sistemi.

Osvajanjem Damaska – gde je Savle iz Tarsa postao apostol Pavle – 636. godine, i drugih gradova hrišćanske Sirije, Arabljani su snažno stupili na istorijsku pozornicu i nagnali vizantijskog cara Iraklija da napusti ovu zemlju i da sa dubokim bolom kaže: „Zbogom Sirijo, zbogom zauvek!“ Vrlo rano u Carigradu se – gradu „božanskog nadahnuća… i simbolu osnivanja hrišćanskog sveta“ – pojavljuju muhamedanci i već u VIII veku imaju džamiju.

Samo nepun vek kasnije od pada Sirije u bici kod Poatjea, Karlo Martel je 10. oktobra 732. godine zaustavio napredovanje Mavara nakon osvajanja Iberijskog poluostrva i dao zamah rekonkvisti.

Bitku kod Poatjea pominje čak i Njegoš u Gorskom vijencu i u dva stiha objašnjava njenu suštinu i značaj: Francuskoga da ne bi brijega / Arabijsko more sve potopi.

Rekonkvista je trajala do 2. januara 1492. godine, kada je poslednji muslimanski vladar Boabdil predao Granadu, poslednje islamsko uporište u Evropi, španskim katoličkim kraljevima, kraljici Izabeli I od Kastilje i kralju Ferdinandu II od Aragona. Nepune četiri decenije ranije, 1453. godine, pao je Carigrad, a muslimanski osvajači su krenuli na Evropu sa juga.

Od cara Iraklija pa do danas nesporazumi, najblaže rečeno, dvaju religija i civilizacija ne da nisu rešeni već su samo postajali veći i složeniji problem, problem za koji se eto već skoro milenijum i po ne može naći rešenje.

To je ovih dana, svedoci smo, eskaliralo u Francuskoj – drugi put za godinu dana.

Čini se da upravo Francuska u Evropi ima najkomplikovaniji odnos sa muslimanima.

Vašingtonski istraživački centar Pew Research Center je početkom ovog milenijuma (2007) objavio podatak da, recimo, 13 odsto muslimana u SAD veruje da se samoubilački napadi mogu pravdati dok čak 42 odsto francuskih muslimana deli to mišljenje. Poređenja radi: 88 odsto Jordanaca je identičnog mišljenja.

Kako je došlo do toga?

Arapska migracija započinje da zapljuskuje Evropu krajem XIX veka, kada Francuska svoju kolonijalnu vlast i organizaciju stabilizuje u Alžiru, kada 1874. godine donosi zakon koji dozvoljava Alžircima da se useljavaju u Francusku. Međutim, tada je Alžirac koji je hteo da ode u Francusku morao da uplati određenu novčanu nadoknadu kao garanciju da će se vratiti u Alžir. Krajem 1904. godine ovaj zakon je promenjen tako da je tada svaki žitelj Alžira bez ikakve garancije mogao da se nastani u Francuskoj.

Tokom Prvog svetskog rata (1916) francuska vlada je objavila Dekret o mobilizaciji Alžiraca, kada i dolazi do organizovanih priliva migranata iz Alžira, Maroka, Tunisa, od kojih će se većina vratiti u matične zemlje po okončanju rata.

Nedostatak radne snage u Francuskoj i niz drugih faktora nagnali su mnoge Alžirce da krenu put Francuske, gde ih je bilo na desetine hiljada između 1922. i 1924. godine, zbog čega su francuske kolonijalne vlasti u Alžiru protestovale zahtevajući da se ta migracija zaustavi jer su radnici bili neophodni i u samom Alžiru na francuskim imanjima i rudnicima.

Višijevska vlada maršala Petena je 1942. godine ponovo dovodila organizovano Alžirce kako bi gradili bedeme na Atlantiku, što je zaustavljeno kada su saveznici stigli na sever Afrike, kada se prekidaju linije komunikacije sa Francuskom.

Krajem Drugog svetskog rata iz Maroka, Tunisa i Alžira došlo je oko 250.000 ljudi, ali ovaj put sa čitavim porodicama. Toga će u kasnijim decenijama biti sve više jer su, pored ostalog, matične zemlje Magreba (Tunis, Alžir, Maroko, Libija) bile prinuđene da zbog ekonomske nerazvijenosti, ali i zbog priliva deviza od emigracije podstiču odlazak stanovništva.

Nešto više od jednog veka i francuskih zakona o useljavanju Alžiraca i ostalih migranata iz Magreba došlo se do trenutka kada je problem sa muslimanima eskalirao, kada velike probleme čovečanstvu stvaraju nevelike grupe muslimana terorista.

Po jednoj francuskoj studiji iz 2001. godine od pet miliona francuskih muslimana (66 miliona stanovnika) samo je 10 odsto aktivnih vernika. Međutim, iz jedne slične studije objavljene nešto ranije (1999) 34 odsto Francuza misli da su imigranti ekonomski balast. Takođe, u istom procentu Francuzi su se izjasnili da su protiv Arapa, ali ne i protiv ostalih stranaca koji se nastanjuju u Francuskoj. Na tom tragu je bila i izjava Mišela Rokara, bivšeg premijera Francuske (1988-1991) koji je kazao (1999): „Francuska ne može da bude utočište sveg svetskog očaja.“

Krajem prošlog milenijuma u Evropi je bilo oko deset miliona muslimana. Za pretpostaviti je da će se problemi uvećavati i sa povećanjem broja muslimana u svetu.

Pomenuti američki istraživački centar PEW je objavio istraživanje po kome će od 2010. godine broj muslimana u svetu porasti sa milijardu i šest stotina miliona na dve milijarde i sedam stotina šezdeset miliona u 2050. godini, odnosno sa 23 odsto na skoro 30 odsto ukupne svetske populacije, gotovo dostižući broj hrišćana. U Francuskoj će živeti nešto više od sedam i po miliona muslimana, u Nemačkoj sedam miliona, u Italiji pet miliona i tri stotine hiljada, u Britaniji skoro osam miliona. Makedonija i Bosna i Hercegovina će biti jedine evropske zemlje u kojima će živeti više muslimana nego hrišćana. U BiH će ih biti blizu milion i tri stotine hiljada i za 20.000 manje hrišćana, dok će 2050. godine u Makedoniji živeti 930.000 muslimana i 710.000 hrišćana. U Srbiji će biti pet stotina hiljada muslimana na šest miliona i dvesta hiljada stanovnika, dok će Crna Gora imati 160.000 stanovnika muslimana pored 430.000 hrišćana od ukupno 610.000 žitelja.

U SAD, najbrojnijoj zemlji Zapada u kojoj će živeti 394.350.000 stanovnika, biće samo osam miliona stanovnika islamske veroispovesti ili nešto više od dva odsto ukupne populacije.

Stiče se utisak da je u ovom haosu distopije savremenog sveta islam pre svega u sukobu sa esencijom modernog evropskog identiteta, a to je religijski skepticizam i sekularizam. Evropska unija je iz svog ustava izbacila ne samo Hrista već i pojam Boga. Nema uopšte razloga za sumnju da će se Evropa tako poneti i prema islamu.

Posmatrajući svetske procese i stremljenja teško se može poverovati da na duže staze islam može izbeći proces sekularizacije koji se dogodio Evropi i hrišćanstvu. Kako je to svojevremeno rekao, jednim drugim povodom, profesor Dragan Veselinov: „Muhamed (je) na Isusovom krstu.“

Islamski terorizam je nesporno opasna pretnja po modernu civilizaciju, ali on nema sveopštu podršku u islamskom svetu, naprotiv, svi relevantni islamski teolozi, državnici i intelektualci javno odbacuju i ograđuju se od islamskog terorizma jednodušno upozoravajući zapadni svet da taj terorizam nema nikakve veze sa istinskim islamom. S druge strane, taj terorizam nema podršku nijedne države niti institucije na svetu za razliku od fašizma i komunizma.

Međutim, islamski terorizam je, stiče se utisak, osnažio svog bliskog rođaka – radikalnu evropsku desnicu. Istoričar Valter Laker je to nazvao novim fašizmom. Po njegovom mišljenju, to je fašizam koji se bori protiv jedinstvene Evrope i otvaranju prema migrantima, a javlja se u bogatim državama Evrope i Severne Amerike – i on ga smatra za brata blizanca islamskog radikalizma.

Koji su modusi za integraciju muslimana u zapadnim zemljama, sa dominirajućom hrišćanskom većinom? Čini se da na to pitanje svaka od zemalja pojedinačno treba da nađe odgovor jer svaka od tih zemalja ima skoro drugačiju istoriju odnosa sa muslimanima. Na jedan način će se sigurno odnositi Španija, na drugi Grčka, Srbija, na treći kolonijalne sile Francuska, Engleska…

Primer Rusije je gotovo poseban. Dok u celoj Francuskoj sada ima oko pet miliona muslimana, samo u Moskvi ih ima oko dva, a u celoj Rusiji preko dvadeset miliona. Od 182 etničke grupacije koje žive u Rusiji 75 su muslimanske. Neće slučajno Dmitrij Medvedev 2009. godine reći da upravo zbog velikog broja muslimana Rusija ne mora da traži prijateljstvo sa islamskim svetom jer je ona organski deo tog sveta.

Posle svih iznetih pokazatelja neminovno je postaviti pitanje: Šta su postigli islamski teroristi svojim bezumnim divljaštvom osim što su unesrećili stotine porodica u gradovima u kojima su izvršavali svoje terorističke napade?

Može se slobodno reći – ništa.

Radili su u korist vlastite štete a posebno svoje vere i doveli pod neprijatnu suspekciju sve muslimane sveta a posebno one koji žive u zapadnim zemljama.

Ukratko: posle 11. septembra 2001. godine tržištu je trebalo dva meseca da se vrati. Posle zločina u Madridu 2004. godine tržište se vratilo za mesec dana. Posle londonskog masakra 2005. godine tržištu je trebalo svega 24 sata da se povrati. U Parizu ni posle napada na redakciju Šarli ebdo kao ni sada niko ne govori o uzdrmanosti tržišta jer naprosto do toga nije došlo.

S druge strane, posle 11. septembra SAD su povećale vojni budžet za 50 milijardi dolara. To je sila koja sada ima 600.000 objekata u 766 baza u 40 zemalja sveta. Da pomenemo još samo NATO zemlje i Rusiju, koje su takođe svoje odbrambene potencijale povećale i bez ostatka su kao i ostali svet nemilosrdni neprijatelji islamskog terorizma.

Rečju, oni ne mogu naškoditi hrišćanskoj zapadnoj civilizaciji i njenim vrednostima niti pak mogu nametnuti svoju ideologiju radikalnog islama. Oni samo mogu naneti zlo nesrećnim pojedincima koji budu bili meta njihovih napada i običnim muslimanima sveta. Zbog toga muslimani koji ne podržavaju mržnju i teror treba prvi javno i svakodnevno da se bore protiv onih koji unižavaju islam i dovode sve njih u težak položaj u zapadnoj civilizaciji – ne samo u ovakvim situacijama.

Reči hrvatskog pisca Miroslava Krleže: Narodi se ne vole jer se ne poznaju – važi i za religije. Prosto je neshvatljivo da u digitalnoj eri, eri interneta, dobu najbržeg prenosa znanja i informacija ljudi manje znaju jedni o drugima nego u doba papirusa.

Ergo, neophodna nam je revolucija, ali revolucija međusobnog upoznavanja, poverenja i poštovanja.

„Čoveku koji ima čekić svaki problem liči na ekser“, davno je kazao Mark Tven. Zapad ne sme da se prihvati čekića – osim kada je o teroristima reč – ali zato muslimani sveta treba da budu ta moralna sila snažnog glasa koja će Zapadu pomoći mnogo više nego do sada da ne posegne za čekićem.