Nedostatak želje da se uopšte razumemo

I eto, ti snovi o našem Balkanu su bili večito tu, odmalena, od problema, sankcija, ratova, nedostatka tolerancije, neshvatanja, nedostatka želje da se uopšte razumemo, i pokušaja saznanja šta tu fali. I tu su uvek bili lepi i loši snovi, koji su se mešali.

Nažalost, neki su se i dogodili ali drugačije, a neki su još uvek ostali snovi. I kako videti to kada odrasteš pokušavajući objasniti koliko vri u tvojim grudima, kao čoveku koji želi da postigne sve to, pogledom terati ljude da zaigraju kolo, šotu ili onaj glupi pingvin ples. I očekuješ da svi razumeju koliko je važan taj što bi ga sada nazvali – vajb, ta duša koja ovde nedostaje. Zvučiš sebi nekada nedovoljno bučan i ako u rukama nosiš autoparlant (megafon) i pokušavaš da nadglasaš, ajde malo da se menjamo. I snovi su tu, građanski, društveni, razvojni, ljubavni ili želja da se nešto dešava i da shvatimo da je potrebna ta dobra atmosfera i grupa kroz koju veruješ da ćeš da se lečiš. Kao kod dobrog lekara koji zna kako da priča sa tobom u trenutku kada se raspadaš. I eto nas ponovo, pred građanskim izazovima da budemo ljudi sa iste planete i da shvatimo da čovek je teško biti, ali vredi. Snovi su apstraktni i apstraktne stvari su teške, ali svi se zanimaju da saznaju smisao toga. Čitajući nešto, nailazim na izreku irskog noveliste, pisca Williama Butler Yeatsa, koji kaže: „U snovima počinje odgovornost“.

I eto tako, misleći da nađem neki nemili događaj od pre dvadesetak godina koji me porodično veže za neka tužna sećanja, tog brutalnog sistema mržnje i neprihvatanja, nedostatka duše saslušavanja, setio sam se prvog kontakta sa novinarima koji su došli velikim fotoaparatima da slikaju našu porodičnu kuću nakon što je policija upala u nju i menjala raspored svega, a onoga što će biti u našim snovima. I eto, igram se pomalo tu i tamo i gledam im sprave. Često pomislim na takvu decu kada negde idem da snimim nešto i deca žele da se igraju mikrofonima.

Snimim njihove sudbine, sudbine njihovih roditelja, naroda ili šta već i pomislim da će ta deca nekada možda postati moje kolege i pisati njihove priče ili možda i neće, i sve ćemo zaboraviti uzalud. I hteo sam da intervjuišem mog tatu koji je insistirao da ostane na Kosovu tih devedesetih i postavim mu to pitanje: zašto je ostao?!

I uz sve to pomislim na generacije ljudi koji su odavde otišli, ne samo sa Kosova, nego iz Makedonije, Albanije, Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Na one koji su otišli zbog ratova, tenzija, nemogućnosti ostvarenja svojih snova.

Da li bi negde bio priča uspeha, sadržajan čovek i naučio da cenim život, profesiju, vrednosti, prave stvari, uglove…

Ili bi bio brojka ljudi koji vani žive, dolaze jednom godišnje, imaju svoj život, sigurni i socijalni, imali plate, mogućnosti putovanja ponekad, stan, prostor i neki drugi pasoš sa kojim se identifikujem kad dolazim leti mrzeći sve što moram satima čekati da policija ubaci u registar. Bio tu sa rođacima koji me gledaju kao nadu da im nešto pružim i smilujem se njihovim odlukama da tu ostanem. Ionako me osuđuju i volim to što nemam tamo. Ili možda bi pokvario prosek progresa i blagostanja u ovim zemljama ako sad idemo negde preko šuma ili čak avionom.

Je l mi nekada uzimamo sa sobom od vani nešto kad vidimo gradove, ulice, zgrade, muzeje, kulturu, lepotu i trenutke i kapiramo da možda posao, ako ga radiš, može da se isplati. I eto me tu još uvek i gledam da se probudim jednoga dana da shvatim da je sve gotovo i da više stvarno nije san a lepo je. I ne bih morao objasniti ljudima zašto je važno da se zastave približe, da se priča, traži, podrži nešto što vredi, da nam neko neku nadu da. Da nas vodi neko ko zna doneti taj duh, nadu i verovanje da taj može, dobar je, pametan, govori razne jezike, zna razne ljude, razume unapred nešto pre nego što kažemo. Da mi se niko ne ruga, ne misli samo za sebe i svoj džep, svoju slavu i ono šta će da kaže kad je uhvaćen u lošim trenucima. I eto ga slavimo shvata i tu smo, ali nikako da shvatimo da nama trebaju ljudi da bi napravili društva, da smo prošli taj proces zapaljivanja, krađa, prodaje, trgovine ljudima i nasilja.

Pre izvesnog vremena u Prištini, izolovanom društvu koje ne može nigde bez vize, bez čekanja u redu i meseci kukanja, slavio se Dan Evrope. Niko nije protestovao i tražio da ih neko vidi. I onda Makedonija i protesti koji dobijaju razne konotacije i pesme koje se prave za junake i optužbe. Još uvek imamo propagandu i jedno drugog ne možemo gledati u oči. I eto sanjamo ono iz Bosne, beše neka revolucija, protesti i onda ništa. I eto mi smo ponovo deo velikih teorija zavera a ne shvatismo da je naš život zavera nekoga protiv nas. I razne političke stvari koje ne želim sanjati. I pomislim kakvi smo i šta će nam Evropska unija i nadam se da će broj građana u sledećim statistikama podržati to nula odsto. Makar da se zna kada dođu ti ljudi iz Brisela koji vode preteške pregovore sa ovim ljudima tu koji nama ponekad oduzmu dozvolu posedovanja slobode i ne daju nam da se družimo, upoznamo i razvijamo ko ljudi. I pomislim jer sanjam ili ćemo mi ići u Evropsku uniju sa gurnutim zločinima pod tepih, zaboravom na to sve loše što smo učinili i što su nam učinili. I naš napredak će se meriti političkim interesima a ne realnim životom. I da li ću u snu dobiti odgovor na to što ovi ljudi iz evropskih zemalja, birokracijom daju legitimitet nekim političarima koji ne pokazuju dušu da su uz narod i otvoreni za razgovore, spremni da rešavaju, budu tu kad treba i da stvarno nešto rade i kažu nam da je loše, ali oni će pokušati do poslednje kapi znoja da stanu ispred nas i razviju nas.

I što učestvuju „u zločinu“ ti ljudi iz daleka? I eto, sve smo mi tu zgrešili i legli na pogrešnu stranu i onda sanjali i sanjali i pogrešno shvatili svet. Kao da možemo zajedno bez rešavanja tih problema i shvatanja da možda i mi zaslužujemo jedan normalan život, da zaslužujemo da živimo od naših poslova, bez puno dugova, bez mogućnosti da svakih par meseci srušimo sve što smo imali i iz početka treba da verujemo da će biti bolje, a stojimo na mestu godinama jer neko na koktelima visokih zvanica ne može da zauzme stranu i kaže da je sada dosta. Voleo sam da ne vidim ovaj san ispočetka i da znam gde su ljudi koji mi trebaju i da imenujem prijatelje i saradnike u Beogradu, Sarajevu, Banjaluku, Prištini, Zagrebu, Skoplju, Kumanovu, Ohridu, Tirani, Podgorici i Ljubljani i drugim mestima. Zašto ste nestali, ljudi? Zašto nas vređate?! Želeo bih da imam svoje ljude, ekipu i da znam da mi niko ne može ništa jer su provereni. I da uz jedan glas stajemo kada je potrebno drugome pomoći, a ne ismevati se i međusobno ponižavati. Jer smo još uvek ljudi, živi i želimo da imamo naš san, a ne želimo živeti samo košmare uzalud i pokušavati se izlečiti frazama, kao biće bolje, i smiriti se idejom da bolji život ne pripada nama, nego je rođen negde daleko.

Autor je beogradski dopisnik albanskih i kosovskih medija