Nemačka ne pravi „Četvrti rajh“

Zapravo, Bek je „mladić od sedam decenija“, rođen 15. maja 1944. u Štolpu, u Pomeraniji, tada Nemačka (danas je to Slupsk u Poljskoj). A ovo „mladić“ dolazi od toga što je sačuvao duh koji je poznat po hrabrom upuštanju u najvrelija, gotovo najžešća pitanja moderne Evrope. Studirao je sociologiju, filozofiju, psihologiju i političke nauke na Univerzitetu Ludwig-Maximilians u Minhenu, na kojem je doktorirao i kasnije bio predavač sociologije. Bio je profesor u Minsteru i Bambergu, ali uvek se vraćao u Minhen. Član je nemačkog PEN centra i predavač u Velikoj Britaniji, u prestižnoj Londonskoj školi ekonomije. Možda je najpoznatiji u profesionalnim krugovima po terminu i teoriji rizično društvo, kojim se posebno bavio i o njemu pisao.

Njegova hrabrost da govori o više vrsta identiteta modernog čoveka, koji nije samo nacionalan, religiozan ili ateista, već pripada posebnom delu industrijskog, korporacijskog društva koje ostavlja i te kakvog traga na njegovom životu. Pri svemu tome Bek, naravno, govori otvoreno, bez garda i sklanjanja u čauru salonskog profesora i istraživača, koji neće da se „kalja“ u aktuelnim političkim problemima. Autor je dvadesetak knjiga, a četiri od njih – „Rizično društvo: u susret novoj moderni“, „Svetsko rizično društvo: u potrazi za izgubljenom sigurnošću“, „Kosmopolitska Evropa“ i „Nemačka Evropa“ prevedene su na više od deset svetskih jezika, uključujući i srpski.

Razgovarali smo u Kulturnom centru Beograda, gde je bio gost i predavač u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i Regionalne kancelarija Fondacije Hajnrih Bel.

Kako biste opisali Evropu, posebno Evropsku uniju, kakva je danas?

– To je zaista teško odgovoriti, iako je relativno jednostavno pitanje. Evropska unija ne predstavlja ni unificiranu državu ni naciju, ona je prvenstveno proces u kojem vidimo ne samo stalnu promenu metamorfoza u kojima se događa, iz nacionalne perspektive gledano, stvaranje jedne građevine od koje se ne zna šta će na kraju ispasti. Znate, prvenstveno to govorim stoga jer nema nečega što bismo mogli nazvati evropski kod, zapravo ne postoji nikakav stvarni temeljni zajednički zakon ili ustav. Zato se tako često postavlja pitanje ko je zapravo odgovoran za ovo ili ono. Zato ljudi, stručnjaci za neka pitanja izlaze sa svojim stavovima, na primer oni iz Evropske banke, sa stavom: „Mi ćemo spasiti evro, po bilo koju cenu“. Događa se da ljudi u Nemačkoj imaju problema upravo sa tim sistemom, kod osetljivih pitanja, kada se postavlja kao ultimativno koji će se i čiji zakoni primenjivati. Pa tako Evropa postaje nešto neuhvatljivo.

To što ste opisali liči na anglosaksonsku praksu, a onda dolazimo na moguće pitanje svih pitanja kada je Evropa u pitanju, da li prevladava englesko, zapravo britansko viđenje Evrope ili nemačko, čemu je očito bliži kontinentalni deo, zar ne?

– Ja sam predavač i u Nemačkoj i u Velikoj Britaniji, razlike vidim, ali se nadam da se mogu prevladati. Mada se postavlja realno pitanje šta će biti ukoliko počnu da dominiraju oni koji Veliku Britaniju vide van EU. Oni koji u ime svog, nacionalnog, posebnog, ne žele Evropsku zajednicu ovakvu kakva jeste, sa svojim nizom zakona koji se slobodno tumače, jer nema onog temeljnog ustava o kome smo govorili. Pa ćemo stalno imati probleme, kao kada je Žan-Klod Junker biran na čelo Evropske komisije. Za Junkera je bilo 26 lidera EU, a protiv dvojica iz Velike Britanije i Mađarske. Protiv izbora Junkera najglasniji je bio britanski premijer Dejvid Kameron, koji je, uz mađarskog premijera Viktora Orbana, ujedno i glasao protiv. Dugo se analizirao stav: „Rekao sam evropskim vođama da bi mogli da zažale zbog ove odluke ceo život“, kako je Kameron napisao na svom Tviteru. Junker je inače dugo u evropskoj politici, političar sa federalističkom vizijom, bivši premijer Luksemburga i predsednik Evrogrupe. Šta će se dogoditi, više demokratije ili više antagonizma, to stvarno niko ne može sa sigurnošću da tvrdi.

Kako se u Evropi gleda na službeni stav politike Srbije, želja da se uđe u Evropsku uniju i istovremeno da se neguju najbolji odnosi i sa Ruskom Federacijom, bez obzira na sankcije i očita razmimoilaženja oko viđenja situacije na istoku Ukrajine i na Krimu?

– Takva situacija je sasvim moguća. I Evropska unija, iako ima jedinstveni stav, želi da se stvari izbalansiraju. Smatram da postoji razumevanje za takvu poziciju Srbije već i zbog jednog temeljnog stava pravih evro posvećenika. Naime, po njima jednoga dana, svakako nikako ne uskoro, mogla bi i Rusija biti deo nekakve buduće, moguće prave Evrope, koja ne bi okretala leđa nijednoj zemlji koja je na ovom našem kontinentu. Reklo bi se logičan stav, ali znate kako je kada se tu ispreče različiti interesi i politika.

Nema tog zakona ni ustava koji može propisati radost i sreću što se pripada određenoj zajednici. Kako vidite taj stav kada je u pitanju Evropska unija?

– Tačno, posve ste u pravu. Mnogo je onih koji smatraju da to pitanje nije važno, a i te kako je važno, kako se oseća svaki pojedini narod u našoj kontinentalnoj uniji. Da li Danci vide budućnost u ovakvim odnosima i da li za to imaju razumevanja Francuzi? Ako nećemo dogovarati to pitanje, postavlja se tamno pitanje – zašto smo uopšte zajedno? Mislim da bi svaki ozbiljan teoretičar zajedničke Evrope morao to imati na umu. Mnogo se krećem po Evropi, predajem u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, gostujem po mnogim zemljama, a često sam i u Rusiji, dakle van EU. Ono što vidim u Evropskoj uniji jeste da su mnogi narodi protiv političkih mera koje utiču na njihove živote, a donesene su u Briselu. Ali, kada dođete da sa njima razgovarate u četiri oka, njihov stvarni stav, reklo bi se opredeljenje je duboko proevropsko, jer im se sviđa taj osećaj povezanosti, razmene ideja i dobara sa drugim narodima, sa osećajem slobode za njih i njihovu decu.

Da li smatrate da su dva istorijska procesa, i to studentska gibanja tipa dece cveća iz šezdesetih, u vreme stvaranja brojnih ako ne crvenih ono levičarskih univerziteta širom Evrope, pa onda i rušenje Berlinskog zida zapravo bili amalgam koji je spojio, stvorio ovakvu Evropsku uniju?

– Ne, po meni ni prvi ni drugi događaj ili proces nije bio presudan već osećaj – nikad više! I to da se nikada više ne ponovi Drugi svetski rat i Holokaust, koji je tako grandiozna prekretnica u životu našeg kontinenta i čitavog sveta da se ne sme potceniti i zaboraviti. Duboka svest o tome okupila je one Evropljane koji su najpre kroz privredne zajednice, za ugalj i čelik, na primer, krenuli da grade ovo što danas imamo.

Vi kažete da postoje, istovremeno, dve vodeće ideologije koje se odnose na politiku štednje?

– Prva se dobrim delom zasniva na onome što sam nazvao „Merkijavelističkim“ modelom – pod ovim podrazumevam kombinaciju Nikole Makijavelija i Angele Merkel. Na ličnom planu, Merkelovoj je potrebno dosta vremena da bi donela odluke: ona uvek sačeka dok se po nekom pitanju ne uspostavi konsenzus. Ali, ova vrsta čekanja čini da one zemlje koje zavise od odluke Nemačke shvate da, zapravo, Nemačka drži svu vlast. Drugi činilac je to što Nemačka svoju politiku štednje ne zasniva samo na pragmatičnim ciljevima već i na osnovnim ljudskim vrednostima. Nemački prigovor zemljama koje troše više novca no što ga imaju jeste moralno pitanje koje je, sa sociološkog aspekta, povezano sa „protestantskom etikom“. Nemačka perspektiva u svojoj pozadini ima Martina Lutera i Maksa Vebera. Ne postoji neki eventualni „master plan“ Nemačke ili namere da „okupira“ Evropu. Nemačka nema svoje vojne baze, tako da sve priče o ‘četvrtom rajhu’ promašuju poentu. Umesto u vojnoj, ona je svoje uporište našla u ekonomskoj sili – jer sva moć uvek se tiče jake ekonomije. Zato će biti krajnje interesantno videti – u očekivanju evropske katastrofe, sa strahovima da će se evrozona i možda čak i Evropska unija potpuno urušiti – da li će se evropska panorama moći fundamentalno promeniti.

Pre svega tu je podela između zemalja evrozone i onih koji njoj ne pripadaju. Odjednom – kao npr. Velika Britanija, koja je samo član EU ali ne i član evrozone – ova zemlja gubi pravo na veto. Tragična je komedija gledati kako britanski premijer pokušava da nam kaže kako je on i dalje taj koji je zadužen za promenu situacije u EU. Drugi rascep dešava se unutar samih zemalja evrozone, u kojoj se dešava važna podela moći između zemalja zajmodavaca i zemalja dužnika. Kao rezultat ove podele Nemačka, kao najjača evropska ekonomija, postala je najmoćnija država Evrope.

Manifest „Mi smo Evropa!“

Sa Danijelom Mark Kon-Benditom napisao je Ulrih Bek manifest „Mi smo Evropa!“, u kojem se zalaže za izgradnju Evrope od temelja, za sve „za taksiste i sveštenike, radnike i nezaposlene, menadžere i muzičare, učitelje i trenere, za vajare i kuvare, sudije i starije građane, žene i muškarce. Zalažu se za slobodnu Evropu u kojoj neće svako mlađi od 25 godina biti nezaposlen i to od Afrike, Amerike, te u Evropi od Lisabona do Moskve… Parafraziraju Kenedija i traže od evropskog civilnog društva, Evropske komisije i nacionalnih vlada, evropskog parlamenta i građana da se ponašaju tako da „ne pitaju šta Evropa može uraditi za vas, već šta vi možete uraditi za Evropu!“.

Rizik i katastrofa

Moramo napraviti razliku između „društva rizika“ i „društva katastrofe“. Katastrofično društvo bilo bi ono u kome je moto „isuviše kasno“: u takvom društvu prepuštamo se panici i očaju. Društvo rizika, nasuprot katastrofičnom, anticipira buduće katastrofe i radi na njihovom sprečavanju. Ali pošto ove potencijalne katastrofe ne bi trebalo da se dogode – finansijski sistem može da potpuno kolabira, ili nuklearna tehnologija kao pretnja celom svetu – nemamo osnova za eksperimentisanje. Racionalnost kalkulisanja rizicima izgleda da više ne funkcioniše. Trudimo se da predvidimo nešto što ne bi trebalo da se dogodi, što je jedna potpuno nova situacija – objašnjava Bek.