Nije srpski matematika

Slično je i u Turskoj, gde je za maternji jezik u prva dva razreda osnovne škole predviđeno po 10 časova u nedeljnom rasporedu, a po osam u trećem i četvrtom razredu. Ove podatke profesorka Dragićević iznela je na Kongresu slavističkih društava Srbije, koji je nedavno održan na Filološkom fakultetu u Beogradu.

– Situacija u Ukrajini i Belorusiji je slična srpskoj, ali se ona može objasniti obaveznom nastavom ruskog jezika, no u svim drugim zemljama broj časova maternjeg jezika znatno je veći nego u Srbiji. Prof. Ante Bežen sa Učiteljskog fakulteta u Zagrebu istraživao je satnicu maternjeg jezika u nižim razredima osnovne škole u 15 evropskih zemalja i zaključio da ni u jednoj od njih broj časova nije manji od šest, a prosek je sedam časova nedeljno. Ovo je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da se učenici opismenjavaju u prva četiri razreda osnovne škole. To znači da bi svaka sledeća reforma školstva u Srbiji morala podrazumevati i povećavanje broja časova srpskog jezika u nižim razredima osnovne škole. Posmatrano iz evropske perspektive, imalo bi smisla duplirati broj časova – ukazuje profesorka Dragićević.

Situacija je nešto povoljnija u višim razredima osnovne škole i gimnazijama, ali je, prema mišljenju profesorke Dragićević, i tu potrebno povećati nedeljni fond bar na pet časova. U našim školama đaci imaju pet časova nedeljno u petom razredu, a po četiri do kraja osnovnog obrazovanja, dok je na društvenom smeru u gimnazijama srpski zastupljen sa po četiri časa u prve dve godine, a po pet časova u trećem i četvrtom razredu. I ovde se Turska, a posebno Rusija izdvajaju kao zemlje koje najviše vode brigu o maternjem jeziku.

U našoj zemlji u najnepovoljnijem položaju su đaci srednjih stručnih škola, u kojima je za maternji jezik u svakom razredu ostavljeno po tri časa u rasporedu, a da nije bilo oštrog protesta stručne javnosti, u medicinskim školama od ove jeseni srpski bi bio sveden na samo dva časa. A to bi, prema mišljenju profesorke Dragićević, predstavljalo evropski presedan.

Kako povećati broj časova srpskog jezika a da to ne izazove proteste nastavnika ostalih školskih predmeta?

Rešenje je da se propiše drugačiji status predmeta srpski jezik, i to po ugledu na situaciju u Rusiji, ukazuje Rajna Dragićević. Srpski jezik se ubraja u opšteobrazovne predmete, dok ruski ima natpredmetni status. To omogućava da se u ruskim školama podrazumeva da on dominira u nastavi. Nikome nije neobično što, recimo, u prvom razredu osnovne škole postoji devet časova ruskog jezika, a četiri časa matematike, tri fizičke kulture, dva časa prirode i društva i po jedan čas muzičkog, likovnog i tehničkog obrazovanja. U petom razredu osnovne škole predviđeno je osam časova ruskog, pet matematike, tri časa engleskog, po dva istorije, biologije i tehničkog obrazovanja i po jedan čas osnova pravoslavne kulture, muzičkog i likovnog.

– U Srbiji se stalno uspostavlja paralela između srpskog jezika i matematike i insistira se na istom broju časova iz ova dva predmeta. Ruski primer pokazuje nam da, ne umanjujući izuzetan značaj nastave matematike, prednost ipak treba dati srpskom kao natpredmetnom kursu. Da bi srpski jezik dobio takav status, u planovima i programima mora biti više sadržaja koji ukazuju na to da ovaj predmet ima ulogu da razvije kod učenika sve osnovne funkcije jezika i mišljenja: komunikacionu, intelektualnu, informacionu, organizacionu. Treba da bude više sadržaja koji obogaćuju jezičku kulturu učenika – smatra profesorka Dragićević.

Ona dodaje da bi se u određenoj meri trebalo osloniti na programe nastave maternjeg jezika u skandinavskim zemljama. U finskim i norveškim programima pažnja se usredsređuje, na primer, na razumevanje teksta, izvlačenje poruke iz teksta, razumevanje značenja reči u različitim kontekstima, sastavljanje usmenog i pismenog saopštenja, strategije slušanja usmenog saopštenja i raslojavanje jezika na različite funkcionalne stilove.

Ipak, naša sagovornica ukazuje da je veći broj časova srpskog potreban, ali ne i dovoljan uslov da se opšta situacija u školama izmeni nabolje. Ako se planovi i programi ne usklade sa realnim potrebama i ako su nastavnici nemotivisani i ne shvataju svoju ulogu i značaj u nastavnom procesu, veći broj časova nam ne može pomoći.

Profesorka Dragićević se ne slaže sa ocenama da je insistiranje na povećanju broja časova maternjeg jezika usmereno samo ka homogenizaciji srpske nacije. Napominje da je reč o „važnom nacionalnom pitanju u najboljem smislu“.

– Time bi se omogućilo da učenici u većoj meri ovladaju maternjim jezikom i da budu spremniji za učenje svih ostalih školskih predmeta, da se bolje upoznaju sa srpskom i svetskom književnošću, da ovladaju gramatičkim sistemom i tako razviju jedan vid apstraktnog mišljenja, čime bi se stekla mogućnost za lakše ovladavanje i stranim jezicima. Nastava srpskog jezika treba da bude odskočna daska na putu ka razvoju jezika, mišljenja, saznanja, nacionalne svesti, pozitivne slike o drugim kulturama i ka mnogim drugim vrednostima – kaže Rajna Dragićević.

Ona ukazuje da ni u jednoj državnoj instituciji u Srbiji ne postoji telo zaduženo da na državnom nivou brine o srpskom jeziku.

– Da li je onda umesno naše čuđenje što se srpski jezik čak i u Srbiji povlači pred stranim uticajima, što nam deca ne čitaju dovoljno, završavaju osnovnu školu nepismena, ne znaju ćirilicu i ne umeju da se izražavaju i što plaćamo reformatore koji reformišu školstvo tako što ubijaju učenje srpskog jezika u školi – pita Rajna Dragićević.

Loš primer Švedske

Kao primer lošeg i za srpske uslove neprihvatljivog rešenja Rajna Dragićević navodi slučaj Švedske, u kojoj su pre 2012. godine u gimnazijama bila predviđena tri časa švedskog jezika nedeljno, a u drugoj i trećoj godini svega dva. Od 2012. svakoj školi je dozvoljeno da sama odlučuje koliko će se časova držati za svaki predmet. Na nacionalnom nivou su postavljeni samo ciljevi i okvirni sadržaj kurseva, a školama je ostavljena sloboda da se organizuju kako žele. Od tada se vodi žestoka debata o tome i mnogi nastavnici se protive takvoj organizaciji, ali vlast za sada ne pokazuje nameru da promeni sistem. Donekle sličan sistem postoji i u Holandiji, u kojoj nastavnici „prilagođavaju satnicu intelektualnim dostignućima dece“.