Njam na kmerskom znači – jesti

Dominantan osećaj lepljive vreline jedva da ublažava povetarac pri vožnji tuk-tuka. Promiču ravni predeli sa po kojom palmom… Prolaze motori uz neizostavne sirene… Devojčice kompletno obučene (uključujući i rukavice) da bi izbegle sunce, jezde na biciklima… Tajland važi za zemlju osmeha ali moje skromno iskustvo kaže da to pravilo jednako važi i za Kambodžu. Pritom, u obe zemlje osmeh može imati različita značenja.

Naša domaćica i kamp lider Solida, koju svi zovu Lida, za mene je pravi heroj. Jedna je od onih koje ne kukaju i ne čekaju na druge da ih pokrenu. Ona je ona koja pokreće i menja. Ima dvadeset četiri godine, završila je fakultet i, zajedno sa još troje svojih prijatelja iz drugih gradova, osnovala je Kambodžansku asocijaciju mladih. U svom mestu Rusei Luk živi sa roditeljima, bratom, sestrom i dedom.

Lidin konkretan projekat, zbog koga sam se iz Londona i zaputila u Kambodžu, jeste besplatna škola engleskog jezika za decu iz ovog i okolnih sela. Njihovi roditelji, kao i većina stanovnika iz oblasti oko Angkor Vata, rade na plantažama pirinča ili su ribari, tek, prosečna zarada po domaćinstvu ne prelazi stotinak dolara mesečno. U postojećim školama engleski košta pet dolara za mesec, što je za većinu preveliki izdatak. Zato je za njih Lidin projekat besplatnog obrazovanja, u kome učestvuju volonteri iz celog sveta, više nego poklon.

Škola koju su volonteri i gradili tokom prethodne dve godine, i koju i mi doterujemo, ima tri učionice i nalazi se u dvorištu Solidine kuće.

U ovoj ‘turi’ projekta „tičerke“ smo samo nas dve: Sonja, volonterka iz Italije koja poslednjih godina živi u Briselu, i ja, Beograđanka koja je doskora studirala i radila u Londonu.

– Zašto ste ovde? Šta vas je motivisalo da nam dođete, pita nas naša liderka dajući nam upitnike koje treba popuniti.

Kažem joj da sam tu zbog obrazovanja i znanja – „najbitnijeg faktora“ za bolji svet, zbog ideje o jednakim šansama za sve, zbog želje da i sama vidim i naučim… Znanje je moć i investicija koju nam niko ne može oduzeti, ispisujem objašnjavajući time ujedno i svoja očekivanja od projekta.

Kada ulazimo u kuću – izuvamo se, što mi baš prija. Osećam da je biti bos određen vid slobode, u mom slučaju, pre svega od hladnog i vlažnog londonskog vremena i stana. Ali, upravo su mi život i rad u Londonu omogućili da dođem ovde i priuštim sebi da učeći decu u svoje slobodno vreme, bar malo pomognem ljudima u jednom kambodžanskom selu na drugom kraju sveta. WC je poljski, ne postoji lavabo i nema tekuće vode. Pokazujući na vodu u nečemu što nalikuje na kadu, Lida mi kaže:

– Sa ovim crvenim čančetom zahvataš vodu i onda se posipaš. Prethodna volonterka iz Japana ušla je unutra jer je mislila da se tako kupamo.

Napolju je, inače, 36 stepeni i naravno nema uobičajenih klima-uređaja. S podsmehom se prisećam svojih pređašnjih razmišljanja:

– Bože, kako li smo živeli bez klime?

Ali, Lidina je kuća među bogatijim u selu. Imamo čak četiri ventilatora. Spavamo na trščanoj prostirci na podu, što je iznenađujuće udobno, a svetla se gase već oko pola devet.

Pre početka samog projekta Sonja i ja imamo organizovanu posetu selu. Tek tada vidimo kako se ovde živi i zašto je i kome potrebna škola poput ove u kojoj ćemo predavati. Sa druge strane zemljanog puta pored naše kuće prelazimo rečicu i ulazimo u sokak malih kuća napravljenih od materijala sličnog bambusu. One bliže reci poput sojenica izdignute su iznad zemlje. Kada reka ne plavi, ovakve kuće pružaju hlad i mogućnost da se u njemu zakači viseća mrežna ležaljka, tako primamljiva za dremku na neizdrživoj vrućini.

Prva kuća je tik iznad reke. Ima oko pet kvadratnih metara, jedan mali uključeni televizor sa nekim lokalnim programom „punim snega“ i par trščanih asura na podu. Sedamo u krug na pod.

– Ko živi ovde? – pitam. Lida prevodi da je petoro dece.

Uzdah i mali šok.

– A gde su roditelji? – pitam pažljivo. Situaciju donekle olakšava to što Lida prevodi, pa ne pitam direktno decu teška pitanja. A odgovor glasi:

– Tata je umro odavno, a mama pre pet meseci.

– Da li je tata možda poginuo u ratu?

– Ne, oboje su umrli od bolesti… Od bolesti izazvanih nepranjem zuba, od difterije… Od zaraza o kojima mi i ne razmišljamo. O ovoj deci stara se najstarija sestra koja ima tek devetnaest godina.

U drugoj kući živi njih sedmoro. Jedna baka od sedamdeset i nešto, mama od pedeset i nešto, i njenih petoro devojčica od kojih je jedna usvojena.

– Njena mama ju je ostavila na rođenju i otišla u drugo selo. Mama je jedina koja radi i zarađuje pranjem veša „na ruke“. Kuća nije njihova nego je samo čuvaju jednoj porodici koja živi u Koreji. A kuća je u stvari jedna jedina prostorija u kojoj spavaju svi zajedno. Trščane asure po podu, odeća naslagana na gomilu… U levom uglu, s vrata, nešto kao mali kućni oltar posvećen precima.

U trećoj kući domaćica nam je žena koja očigledno pozitivno zrači. I ova je kuća minijaturna ali ima malecki hodnik koji je deli na kuhinju i sobu u kojoj spavaju. Većina kuhinja ovde su napolju i sadrže plinsku bocu, par tepsija, šerpi i dasaka za sečenje. Daske su obično horizontalni preseci drveta debljine dva-tri santimetra. Jednostavno i lepo. Na zidu stari poster neke promotivne sadržine: tri udešene devojčice koje se smeju.

Naša domaćica i njen muž rade u građevinarstvu. Imaju samo dvoje dece i žive sa muževljevim ocem. U trenutku dok razgovaramo, sva ponosna, upada njena mala ćerka sa dve žive žabe u rukama.

– Da li su žabe za igru ili jelo, pita Sonja.

– Za jelo, naravno, kaže Lida.

Cepa se munja po nebu i počinje mala oluja koja donosi koliko-toliko svežine. Preokupirani svakakvim mislima, žabama, gromovima, mirisima… Polako se vraćamo „našoj“ kući.

Buđenje je rano izjutra. Alarm mi nije potreban jer kuća kreće da „oživljava“ oko šest. A kako je to i temperaturno najprijatniji deo dana, ne smeta mi. Za doručak mleveno meso sa dosta belog luka, izrendane tikvice i nešto neprepoznatljivo. Da, i divna sveža kifla, zaostavština francuskog kolonijalizma. Hrana i faktički i simbolično predstavlja izraz kulture jednog naroda, a za mene je jedna od mojih najvećih pasija i tema o kojoj mogu da pričam unedogled. Pa ipak, za doručak, nažalost, moj stomak traži nešto „normalno“, što mi izaziva grižu savesti već pri samom pisanju ovih reči. Sonja je vegeterijanka pa joj je lako da ne jede ovo meso. Ja se opet trudim da pojedem tek toliko da ne uvredim domaćine. ‘Njam’ na kmerskom jeziku znači – jesti.

Naš opšti raspored izgleda ovako: predajemo u dve smene, od osam do deset ujutru, za decu koja idu u školu pre podne, i od pet do sedam za one u popodnevnoj smeni. U međuvremenu dovršavamo učionice: sečemo daske, šmirglamo ih i farbamo u plavu i crvenu, boje kambodžanske zastave.

Sonja je u slobodno vreme amaterski fotograf. Za jedan od časova zamolila ih je da donesu lišće za mali eksperiment sa foto-papirom i svetlom. Sećajući se nekog svog iskustva kažem joj tokom doručka da mi ipak skupimo par listića… Mali su, sigurno će zaboraviti. Ali, ne! Petnaestak minuta pre časa evo naših đaka. Neki stižu pešice, neki na biciklima… Jedni nose jarko roze egzotične cvetove, drugi male bukete, neki čitave žbunove… Dirljiv je dečji entuzijazam za ove časove.

U mom prvom odeljenju deca su različitog uzrasta. Podelili smo ih prema nivou znanja. Najstarija devojčica ima petnaest, a teško bih joj dala više od devet godina. Ona, njena drugarica i mali brat od tri godine sedaju uvek u prvu klupu. Sve troje imaju kvarne zube. Imamo dvoje ovakvih jako malih koji moraju da dolaze na čas jer su za njih zaduženi naši stariji đaci. Tu nam je i jedan par blizanaca. Deca su ovde, nekako, baš deca. I većina ih ima jako crne oči.

Nemamo zvono ali im objava velikog odmora pričinjava veliku radost. Žuri se po užinu – šareni omiljeni im žele u plastičnoj ambalaži, osušeni mango ali i nešto tamno okruglo na štapiću. Kasnije saznajem da je to osušena svinjska krv, valjda nalik našoj krvavici. Na odmoru devojčice su na jednoj strani, stariji dečaci na drugoj, a oni najmanji se mešaju. Devojčice igraju lastiš, dečaci klikere… Subjektivno, postojanje lastiša kao igre i ovde – apsolutno mi je fascinantno. Neki bi hteli sa mnom malo više da pričaju, ali se stide. Osmesi na sve strane i prođe veliki odmor.

Na drugom času učimo o porodici: kako se kaže mama, tata, sestra, brat… S vremena na vreme, kroz učionicu prođu mršave kokoške koje jedino meni odvlače pažnju. Kraj časa uvek se završava pesmom i pozdravom…

– Doviđenja učiteljice, hvala vam, vidimo se sutra…

Bude i poneki zagrljaj.

Po povratku u Evropu, danima pričam o danima u Kambodži. Pokušavam da ih objasnim mom dečku Eriku, mami i tati, mojoj sestri Lani, društvu i prijateljima… Pitanja su razna. Mnogi kažu da ovakvo iskustvo čini da više cenimo ono što mi imamo. Razmišljam o takvom zaključku pa se pitam: znači li to da smo mi, ipak, nekako bolji od njih, ili, da je nama bolje nego njima? Ne, to nikako ne bih prihvatila! Razlike jesu na svim nivoima duboke i gotovo neuporedive, ali ko je merodavan da sudi šta je bolje? Zemlje trećeg sveta – rečenica koja sugeriše da postoje i neke prve, i neke druge zemlje. Po čemu? Po ekonomskom i društvenom razvoju? Ali, šta je uopšte taj razvoj i u kom pravcu ide? U glavi mi se mešaju naše i njihove slike: prijatelji u Londonu koji rade po dvanaest sati dnevno; crni zubi dece u Kambodži; život u stresu jer „nemam vremena“; kuće od pet kvadratnih metara; alergije; osmesi i oči mojih đaka…

Pol Pot i Crveni Kmeri

I deca i odrasli ovde su toliko topli, otvoreni i nasmejani da je i sama pomisao na krvavi civilni rat i diktaturu Pol Pota i Crvenih Kmera više nego bolna.

– Ne pričamo o tome, objašnjava Lida – Samo deda ponekad kada smo izbirljivi oko hrane pomene kako je bilo tada.

Više o ovom periodu saznajem od Sonje, koja je u Kambodžu došla pripremljenija od mene. Kao i Lida, i ja biram da ovu temu ne otvaram za sada.

Muzika, deo rituala sahrane

Prve nedelje danima čujem neku glasnu domaću muziku koju puštaju u neodređenim intervalima. Lida mi objasni da je to muzika iz komšiluka, deo rituala sahrane koja ovde traje sedam dana.

– Kada neko umre, on ne zna da je preminuo i nastavlja da radi sve kao što je i pre radio. Tek posle nedelju dana njegova duša je spremna da ode.