O jagodama i krvi: Od Vudstoka do Sirije

I palo mi je na pamet najlogičnije pitanje: Da li je bolje biti čovek u Srbiji ili patka u Padovi? Ovakva pačija sudbina je sigurno bolja od nečije tranzicione, ali onda nije bilo ove „izbegličke krize“, da vidimo koliko nam je u stvari dobro. Sad mi ove patke – imam osećaj da su me prepoznale – deluju još nadrealnije – kao slika sveta koju lako možemo izgubiti u globalnom sumraku koji se nadvija nad nama. Patke, kao one krtice u Pekićevoj „1999“, osećaju stvari. Ili su možda samo nezainteresovane i nesvesne, a ja u njih projektujem zebnju. Dok ih ponovo gledam, sad dan nakon koncerta Crosby, Stills & Nash u ovom gradu. I zamišljam kako bi ove patkice reagovale da vide onu protiv Beograda na vodi.

No, dobro. U rokenrolu je kao u mafiji. Nije lako doći po godinama do penzije, a u njoj biti kreativan i aktivan kao da si momak. Kako izgledaju, dakle voljeni čilageri? Dejvid Krozbi kao Živojin Žika Pavlović iz vremena kad je za „Lapot“ po drugi put dobio Ninovu nagradu za roman godine. Stiven Stils kao gitarista Mejdena Adrijan Smit, ali kad Smit bude stariji još petnaest godina, a Graham Neš kao Kemal Monteno da se bavio rokenrolom, bluzom i kantrijem. Solunaški monumentalni. Kao karijatide.

Kakav Sleš, kakav Satriani. Ja ne čuh boljeg gitaristu od Stilsa. On kao da ušiva. To je prženje koje se, u vremenima kad je tu bio Nil Jang, pretvaralo u gitarske duele. U pevačkim proporcijama Neš nosi, čini se, najveći deo koncerta i to radi sa puno emocija koje se vide i na licu. Realno, najveću harizmu ipak ima Krozbi. Izgleda kao živi spomenik. Neke sede glave iz publike mi kažu da peva bolje nego ikad. Svi često menjaju gitare, stoje „u liniji“, vešto su koncipirali koncert (sa jednom pauzom), kombinujući akustične i električne delove, dovodeći atmosferu do savršenstva pozitivne energije. Sa šarolikom i harmoničnom publikom u kojoj su bili njihovi ispisnici iz vremena kad su CSN bili zvezde Vudstoka, do studentkinja iz Padove i Bolonje, te nekih hrvatskih mladića koje često srećem po Italiji kad su rokenrol hodočašća u pitanju. Iza trio fantastikusa je uigran bend koji pravi zvučnu armaturu na koju CSN postavljaju svoje ornamente.

Ovo je u suštini protestni bend, ali iz druge – vijetnamske – epohe. U sirijskoj, i oni i publika su bez iluzija o načinima „promene sveta“, ali to ne znači da nije jaka ideja o boljim ljudima i boljem svetu. I da ona uvek stoji u azilu emocija makar lišenih balasta utopizma. Što u nekom momentu reče Krozbi sam sa akustičnom gitarom pod prigušenim laserskim svetlom: „Ovo je pesma o jednom muškarcu i jednoj ženi“.

Gran Teatro je „balon“. Ali, ne za mali fudbal već za kulturu. Fantastičan koncept. Kao Sava centar na rasklapanje. I staje malo manje nego u SC. Sve je bilo puno, do poslednje stolice. Oko tri hiljade ljudi. Ne sviraju pesme koje su od Nila Janga. Znači nije bilo voljenih Helpless i Ohio. Ali, zato je tu bio Chicago – rock u najboljem (najžešćem) izdanju. Odsvirali su i Love The One You're With, koja otvara i 2014. ispeglani album sa njihove legendarne turneje iz 1974. kad je s njima bio i Nil Jang. Oni su ga pozvali da zajedno snime čuveni Deja Vu album (1970), a to je bilo taman kad je Jang snimio svoju fenomenalnu ploču After The Gold Rush. Legenda kaže da im je trebalo 800 sati da snime Deja Vu koji je završio na prvom mestu američke top-liste.

Tu su demonstrirali suštinu – neodoljive melodije koje deluju jednostavno čak i kad su harmonijski složene. Mnogi se kritičari slažu da je Almost Cut My Hair vrhunac Krozbijeve antiautoritarne faze. I u Padovi ova rok legenda je iz srca pružila toliko molskih akorda, pevanja bez reči, uznemirujuće pasaže. To je i dalje, kako neko reče, „savršeno kontrolisan i kristalno čist glas“. Kao na albumu If I Could Only Remember My Name (1971), koji je bio bio vid terapije i utehe za devojkom Kristinom Hilton, koja je 1969. poginula u saobraćajnoj nesreći.

NJihove pesme deluju spontano, tek unikatno čežnjivo sa ovolikim šleperom nostalgije, promašenih ljubavi, proćerdanog vremena i ništačkih politika. Neko bi rekao kao da su te pesme „čist slučaj“. Blistave akustike, kao Krozbijevo remek-delo Laughing. I ne zaboravite, uprkos hirurškim intervencijama na srcu, Krozbi se drži kao stari svat jako dobro kad znamo da je nekad droge i alkohola bilo u neograničenim količinama.

Još jednom da se vratimo na Deja Vu. Jer jedan rok kritičar je napisao lucidnu analizu kad je otvarajući Carry On uporedio sa onom Suite: Judy Blue Eyes, sa CSN prvenca – „pravom lepoticom od pesme sa neuhvatljivim harmonijama koje izazivaju trnce i sigurno je jedna od najboljih numera za lečenje mamurluka nedeljom ujutro“.

Od početka, CSN su slavljeni kao supergupa. I došli su iz dobrih bendova – Byrds (Krozbi), Buffalo Springfield (Stils), Hollies (Neš). Kad bih ja birao šta je njihovo najbolje, pored „Čikaga“ tu bi bio sigurno i razdragani Marrakesh Express.

Dalo se sresti u Padovi i zanimljivog sveta iz Srbije: Prvog čoveka RTS Dragana Bujoševića, na primer, koji nije krio zadovoljstvo na licu posle koncerta, iako je kaže bio malkice skeptičan. „Šta li bi bilo da je tu bio i Jang?“, dodao je. Ako niste znali, Bujošević je jedan od najboljih stručnjaka za Nila Janga u Jugoistočnoj Evropi. Za priču je bio raspoloženiji marketinški ekspert i uticajni tviteraš Nebojša Krstić:

– Postoji teorija po kojoj je nepristojno biti živ roker posle 30. godine. Živi brzo, umri mlad i budi lep leš, to je u vreme moje mladosti bila krilatica među ljudima koji su mislili da nikada neće ostariti. Neki i nisu. DŽim Morison, DŽenis DŽoplin, DŽimi Hendriks…, otišli su sa ovog sveta u vreme koje priliči rokerima. Neki drugi ostali su da protivreče prirodi i običajima. O tome sam razmišljao putujući u Padovu na koncert Krozbi, Stilsa i Neša, grupe koja je uz povremeno pridruživanje Nila Janga obeležila moje gimnazijsko školovanje, a i čitav kasniji život. Hodam tako, pred koncert, ulicom Padove, a neko me odzada zove po nadimku. Okrenem se, kad ono brat mog školskog druga LJube, čovek koji je LJubi dao da sluša prvi album Crosby, Stills & Nash, pa smo ga slušali i mi ostali, negde u prvom gimnazije i koji nas je učio ko su ta trojica i ko je onaj koji će im se pridružiti na albumu Deja Vu. Tada nije bilo You Tuba, mudrost se prenosila od usta do usta. Nekoliko desetina godina kasnije, da sretnem tog momka sa vizijom na koncertu naše omiljene grupe u Padovi. Slučajnost? Hm.“

Još intenzivnije, gotovo spiritualno iskustvo imao je profesor sociologije Vladimir Vuletić, koji je takođe bio na koncertu: „Krozbi, Stils i Neš su rok legende. Tako sam se prema njima i odnosio. Znao sam da su nekada davno uradili velike stvari, ali ih nisam slušao. Tako je bilo sve do prošle jeseni kada je prilikom jednog druženja kod Darka Broćića grupa njegovih prijatelja čitavo veče slušala i gledala snimke njihovih koncerata s početka sedamdesetih koje je Darko odnekud doneo. Nažalost, početkom maja ove godine Darko je umro, ali to što mi je ponovo otkrio CSN bila je jedna od hiljadu stvari na kojima sam mu zahvalan. Kada sam pre par mesec i čuo da su CSN na turneji, nije bilo dileme da li ću otići na neki koncert. Znam da bi Darko sigurno išao. Zato je put za mene postao svojevrsno laičko hodočašće i omaž mom drugu. Karte smo davno rezervisali, a par dana pred put shvatio sam da je na dan koncerta koji smo izabrali šestomesečni pomen mom prijatelju. Samo naizgled čudan sticaj okolnosti. Slučajno?“

Koncert je bio pun emocija koje su se ocrtavale na licima ljudi. Neki su na momente, kao u transu, poklapali lice rukama i uzdisali. Drugi su, mada u poodmakloj dobi, sedih glava i najki podočnjaka visoko i snažno dizali ruke prkoseći godinama. „Čudesna je bila ta skrivena energija koju je muzika probudila u ljudima. Na isti način je čudesna bila i energija koja se osetila u prstima Stilsa, glasu Krozbija i držanju Neša. Sve u svemu čudesan koncert, a zahvalnost što sam bio deo svega toga, eto opet dugujem mom drugu koga više nema“, kaže nam Vuletić.

Muzika koju su CSN pevali na tom svom revolucionarnom prvom albumu predstavljala je važan deo zvučne kulise čitavog američkog antiratnog pokreta pokrenutog Vijetnamom. Sliku o tome mnogi tada mladi ljudi, uključujući i Bujoševića i Krstića, sticali su izokola, sa zakašnjenjem i najviše gledajući kultni film tog vremena The Strawberry Statement iz 1970, kod nas preveden kao „O jagodama i krvi“.

– Ja sam ga gledao samo par desetina puta više nego film „2001: Odiseja u svemiru“ Stenlija Kjubrika, koji sam gledao bezbroj puta – kaže Krstić. U „Jagodama“ sve je muzika CSN i Nila Janga. Ono što su oni propustili, to je dohvatila DŽoni Mičel, muzička heroina hipi pokreta koja je bila prijateljica i inspiracija članova grupe.

CSN se, ne samo meni, čine kao likovi iz mašte, ljudi sa one strane realnog života. Baš kao što Krle kaže – Videti Grahama Neša uživo meni je isto kao i videti Korta Maltezea ili Ripa Kirbija.

Na putu za Italiju sretnem na nekoj pumpi u Srbiji nekog autolimara koga sticajem okolnosti poznajem. A nije da baš ne zna nešto više od Dugmeta i Čorbe. Gde si krenuo? Na koncert CSN, sviraju u Padovi? Nemoj zajebavati, sviraju u Pazovi?

Čudo je Srbija. Bar kad si nagluv.