Policajac protiv Obilića, bez Cece

Internet sajt kluba i dalje postoji, ali nije ažuriran sedam godina, od 11. kola fudbalske sezone 2003/2004. Tako na njemu možete pročitati bajate vesti – da su „vitezovi“ osvajači memorijalnog turnira „Ljubiša Vukadinović“ u Trsteniku, i da će tim ubuduće nastupati u dresovima renomirane firme „Umbro“, na osnovu novog tehničkog ugovora potpisanog na tri godine.

Na sajtu još piše da je predsednik FK Obilić Ražnatović Svetlana Ceca, generalni direktor Binić Dragiša, sportski direktor Jeftić Ljubinko, i da je sedište kluba na adresi Gospodara Vučića 189.

Sve to je, ipak, krajnje „virtuelna“ informacija – Fudbalski klub Obilić trenutno se nalazi na sedamnaestom, pretposlednjem mestu Prve beogradske fudbalske lige. Ima gol razliku minus 35, faktički, dali su 19, a primili 54 gola, imaju skor od četiri pobede i četiri nerešena rezultata, a od 14 poraza, najteži su pretrpeli 9. aprila, kao domaćini, od prvoplasiranog kluba Železnik Lavovi. Bilo je 8:1.

Elem, do poprišta subotnjeg susreta FK Policajac i FK Obilić direktno ćete stići jedino ako znate u kojim retkim intervalima ide gradski autobus broj 92. U suprotnom, bilo kojim autobusom do ulaza na Adu Ciganliju, pa onda peške do sportskog centra MUP-a u Makišu.

Na portirnici kod ulaza u centar policajac legitimiše čoveka za koga se ispostavilo da je pomoćni sudija.

– Je l’ se ovde igra utakmica? – pitamo.

– Da li ste učesnici? E, onda ne možete da uđete. Ovo je, ipak objekat MUP-a. Nego vidite onaj teren tamo – pokazuje prstom – možete vrlo lepo pratiti utakmicu preko ograde, sa ulice!

Isto kaže i dvojici momaka obrijanih glava, koji, kada su se udaljili desetak metara počinju da psuju.

Teren je ograđen žicom. S jedne strane je prašnjavi drum i makiška strana Ade. Nema tribine. Iza gola raste maslačak u velikim količinama. Do terena se može stići i putem, na čijem ulazu je zaključana metalna kapija. Malo dalje je još jedna portirnica, ali napuštena, sa velikim natpisom – „policija“.

Ona dvojica obrijanih preskaču dva metra visoku metalnu kapiju, niko ih ne zaustavlja, preskačemo i mi, i sa druge strane vidimo manji stadion sa tribinama.

– Zašto se ne igra tamo, nego na ovoj livadi? – pitamo momke.

– Zato što je poseta na stadionu u Makišu neeeveerovatna… Sjaaajnaa aaatmosfeeerra i prepune tribineeee – jedan od njih krenuo je da imitira glas sportskog komentatora.

Sledeći momak koji preskače kapiju neće da se izjasni za koga navija. Ipak, kaže nam da prati fudbal i klubove koje voli. „Šta ćeš, dok je pokojni Arkan bio živ, bilo je para, i bilo je radosti. Sad je Obilić pred gašenjem, održavali su ga neki entuzijasti, Giga i društvo… Nema više od Obilića vajde niko. Koji će im moj bure bez dna. A bio je to jedini pravi srpski klub“.

Sve u svemu, u trenutku kada su igrači iz pravca zimzelenog drvoreda istrčali na teren (Obilić u narandžastim, Policajac u plavo-belim dresovima), predvođeni sudijom, devojkom sa konjskim repićem, i dvojicom muških pomoćnika, uz ogradu je bilo desetak ljudi, od kojih je većina, čini se, imala nekog svog na terenu. Pre početka, odnekud su se pojavila dva policajca, i pitala: „Ko je organizator?“ Napravili su zapisnik o održavanju javnog skupa, i otišli, uz konstataciju, gotovo ironičnu: „Valjda, neće biti problema“.

– Ovi nemaju pojma – rekao je posle prvog gola Policajca Branko Odalović, koji nije imao petlju da preskače ogradu, već je susret pratio s ulice. „Ovi iz Obilića se trude, ali su klinci, nemaju ni taktiku, ni tehniku. Šteta za bivšeg šampiona. Doduše, i onda su pobeđivali malo nategnuto, pogotovo kad je pokojni Arkan sedeo na tribinama“.

On je bio jedini koji je nešto komentarisao i ponekad uzviknuo kada bi se stvorila kakva šansa. Svi ostali su nemo gledali, i na kraju se brzo razišli kako su i došli.

Policajac je pobedio Obilić 2:0. Fudbaleri su otišli da se presvuku u zgradu Sportskog centra MUP-a, a ostali, preskačući kapiju, nestali su na Adi, da uhvate malo sunca.

Film „Trijumf BGD volje“ o „Vitezovima“

Iako faktički ne postoje, „Vitezovi“, grupa navijača Obilića pre nekoliko godina snimila je film o svom istorijatu. Zove se ‘’Trijumf BGD Volje’’, kažu da im je budžet bio bukvalno 10 evra – koristili su jednu amatersku kameru i jedan kompjuter.

Film prati navijače od početaka devedesetih. Direktni akteri pričaju o počecima organizovanog navijanja na Vračaru, sve je propraćeno člancima, fotografijama, čak i jednim prilogom koji je o „Vitezovima“ snimio Tim Maršal, novinar mreže „Sky news“. U filmu neki od navijača pričaju o tom kako su imali probleme sa drogom i alkoholom, i da ih je Željko Ražnatović Arkan jedanput pozvao na sastanak i rekao im da njemu ne treba pijana rulja, već pravi navijači. Oni pričaju i o svojim odnosima sa Arkanom, koji nisu uvek bili idilični, i odnosima sa upravom posle njegove smrti, kada su se stvari promenile. Bilo je i sukoba sa tadašnjim direktorima i vlasnicom kluba, koji nisu imali sluha za navijače.

Entuzijasti sa Fejsbuka

– Mislim da ceo Balkan, a i šire može da se uključi u donaciju da obnovimo stadion, kupimo igrače, pokrijemo troškove, otvorimo školu fudbala, a priliv novca će postepeno rasti. Treba kontaktirati gospođu Svetlanu Ražnatović radi konsultacija i dogovora, da vidimo da li će i ona učestvovati u tome. Ko zna njenu adresu? – jedan je od predloga objavljen na Fejsbuk stranici posvećenoj Obiliću, koja nema puno članova, ali ima ovakvih ideja par „entuzijasta“.

„Divlji stadion“ koristi Zvezda

Fudbalski kompleks Obilića na Vračaru sa upravnom zgradom i 4.000 mesta na tribinama, koji je Željko Ražnatović Arkan izgradio polovinom devedesetih bez ijedne dozvole, posle ispadanja kluba iz elitnog takmičenja, bio je skoro potpuno neiskorišćen. Crvena zvezda je pre dve godine preuzela upravljanje stadionom i tu osnovala Omladinski kamp. Kako je tada rečeno, Zvezda će održavati stadion, ali neće plaćati ni dinar Svetlani Ražnatović niti FK Obilić, dok će sva nova ulaganja biti Zvezdina imovina. U znak zahvalnosti, čelnici Zvezde su Ražnatovićevoj poklonili dres crveno-belih sa brojem 1924, koji simbolizuje godinu osnivanja Obilića.