Prijepoljac u „Vajarskoj Bibliji“

Potrebna su velika snaga i izdržljivost, ali pre svega treba velika koncentracija za rad u kamenu. Moje skulpture govore o svemu jer inspiracija je svuda oko mene. To su najčešće apstraktne forme, igra različitih geometrijskih figura, mada ima i dosta žena i ženskih aktova. U jednoj kritici o mom radu su napisali: „Njegovi radovi su više poetski nego realistični.“ U stvari, ja zaista podržavam ono što je rekao francuski vajar Aristid Majol: „I express myself in sculpture since I am not a poet.“ („Ja se izražavam u skulpturi jer nisam pesnik“). I to je i moj moto.

Prijepoljac Đorđe Čpajak svakako je jedno od prvih imena među vajarima koji rade u klasičnim materijalima. To potvrđuju brojne nagrade, ali pre svega o tome govore njegove monumentalne skulpture koje se nalaze u brojnim zemljama Evrope i sveta. Već duže od tri decenije Đorđe uspeva da na poseban način promišlja svet oko sebe. Iako ljubazan i veoma omiljen, nije previše razgovorljiv, no i sada neke svoje početke vidi u Prijepolju, gradu u kome se rodio pre 53 godine.

– Utisci iz detinjstva, naravno sa godinama, polako blede, ali moje uspomene na odrastanje u Prijepolju su toliko upečatljive jer sećanja na detinjstvo ostavljaju dubok trag koji nosimo kroz ceo život, ma gde ga živeli i proživeli. Tu sam zavoleo golubove, srastao sa biciklom – bio sam strastven biciklista, učestvovao na trkama, obožavao sam skokove u reku sa žičanog mosta. Ne mogu reći da sam bio uzoran đak, nikad nisam previše voleo školu, ali zato uspomene na školsko dvorište, pored kog se nalazila moja kuća, pamtiću dok sam živ.

Prvo što je izvajao bila je bista komšije.

– Kao odličan student FLU nagradili su me i sa dve stipendije. Kad sam posle postdiplomskih studija otišao u Italiju, počeo sam ozbiljno da učestvujem na međunarodnim konkursima i već tada sam dobijao neke nagrade. Život u umetničkom gradu Pjetrasanti, gde su stvarali Miro, Mitoraj, Botero, jednom rečju vajarska elita i internacionalni sastav umetnika koji su došli tu da stvaraju iz celog sveta, omogućio mi je nove kontakte, proširio neke moje vizure i pomogao u mom zaletu prema svetskoj umetničkoj sceni – kaže Đorđe.

Oko 50 njegovih skulptura nalazi se na javnim prostorima širom sveta. Mnoge su vlasništvo muzeja ili gradova gde su postavljene. U mnogim gradovima Evrope (Danska, Francuska, Engleska, Italija, Nemačka), zatim Aziji (Koreja, Kina, Japan), pa Meksiku, Brazilu kao i Bliskom istoku (Dubai, Sirija, Liban, Iran, Bahrein).

– Ti radovi su u gradskim parkovima, ispred gradskih opština ili recimo u Dubaiju. Jedna od moje dve skulpture nalazi se na ulazu u čuveni Abu Burj (najviša građevina). Mnoge svetske nagrade sam dobijao, oko dvadesetak veoma značajnih za svakog vajara, ali sam posebno ponosan na one u Japanu, Francuskoj, Italiji, Kini. Dosta sveta sam proputovao, mnogo puta sam bio u Turskoj i tamo je čak devet mojih skulptura, pa mi neki turski umetnici kažu: „Ovde si poznatiji od nas.“ Dosta sam boravio i na Bliskom istoku, a u poslednjih 10 godina Kina je zemlja gde sam puno izlagao, učestvovao na žiriranim takmičenjima, bilo ih je desetak u poslednjih pet godina. Oni su vrlo savesni kada su te organizacije u pitanju, prosto je divno raditi te projekte. Bilo ih je u više značajnih gradova poput Pekinga i Šangaja, odnosno: Tongling, Wuhu, Huaian, Guilin. To su ozbiljna takmičenja gde se prijavi i po 800 vajara iz celog sveta, i velika je čast kad posle dve selekcije uđete u nekih 7-10 koji izvode velike radove. I tako deset puta, na različitim takmičenjima. Zaista sam ponosan na svoj rad koji stoji na ulazu u Olimpijsko gnezdo i koji je dobio Outstanding Award na takmičenju Beijing Olympic Project 2006, kao i na Excellent Award na Wuhu Competition.

Poslednjih mesec dana boravio je u Iranu. I sam je bio iznenađen nagradom koju je dobio.

– Tamo imam mnogo prijatelja, jako sam se radovao što možemo da se vidimo, neki su čak iz drugih gradova došli u Mešhed da se vidimo. Bio je to ogroman simpozijum. Naime, pravi se novi grad, vrlo moderan (kao nekad kod nas Novi Beograd) i to pored jednog od najsavremenijih gradova Irana kakav je Mešhed, koji se nalazi na jugu ove velike zemlje i drugi je po veličini. Kolekcionar, inače milijarder, otkupio je naše radove posle konkursa na kome je učestvovalo nekoliko stotina umetnika. Nas pedesetak je odabrano, iz svih krajeva sveta: iz Australije, Italije, ali ipak je bilo najviše Iranaca. Ja sam radio ogromnu skulpturu od kamena visoku osam metara i bilo mi je potrebno desetak asistenata. Tako sam dobio jednu od nagrada koje su dodeljivane u više kategorija. Iskreno, kad sam krenuo, nisam ni znao da dele nagrade. Zaista je bila perfektna organizacija, nisu žalili pare, bili smo u jednom od najboljih hotela u Iranu. Moglo bi se reći – pravo ludilo – kaže Đorđe Čpajak.

Učestvovao je na preko 80 svetskih takmičenja i simpozijuma i našao se u današnjoj svetskoj vajarskoj eliti.

– Uvršten sam u dosta svetskih knjiga o vajarstvu, ima me čak i u „Vajarskoj Bibliji“ u engleskom izdanju, a naročito sam ponosan što sam 2008. godine uvršten u knjigu koja predstavlja 40 najvećih svetskih vajara današnjice („Public Art: a World’s Eye View“ by ICO, USA – japansko izdanje), a 2013. sa monumentalnom skulpturom „Touch“, Beijing Olympic Park, ušao sam u knjigu najbolje dizajniranih simbola na svetu: „The Worlds best signboard design“. Ponosan jesam, naročito jer sam sve postigao svojim radom, verovatno nešto i talentom, bez pomoći politike i mecena, ali sigurno velikim odricanjima. I moja supruga i deca su osetila sva ta žvrtvovanja. Svi smo učestvovali u usponu do ovog mesta gde se sad nalazim, negde pri vrhu… – kaže Đorđe Čpajak.

Malo vremena za Srbiju

Imao je dosta grupnih izložbi po svetu, ali ne i samostalnih jer nikad, kaže, nije imao vremena za njih. Sigurno najznačajnija bila je pre desetak godina u Italiji, u Palati Mediči, jednom prelepom istorijskom zdanju u gradu Seraveca. A u Srbiji je poslednju samostalnu izložbu imao pre pet godina.

– Bilo je to u Galeriji Fenix na Kalemegdanu, i to samo zahvaljujući upornosti vlasnice, gospođe Branke Pavić, koja me je strpljivo čekala dve godine. Zaista sam tek posle toliko vremena konačno imao slobodno vreme za samostalnu izložbu jer sam stalno bio u nekim projektima i putovanjima. Nažalost, preminula je prošle godine, a bila je vrsna istoričarka umetnosti i stručnjak Narodnog muzeja – kaže Čpaljak.

Izaći iz klišea

Uspešan umetnik je, valjda, onaj koji voli svoj posao, može da živi od njega, a da se ne bavi raznim drugim trivijalnim stvarima da bi preživeo, koji može da privuče gledaoce ka svom radu i zadrži im pažnju na njemu, da izazove emocije kod posmatrača. A da bi to bio, mora da uspeva da prevaziđe granice, da izađe iz klišea nametnutnog razmišljanja ili pravca svoje zemlje, pa čak i kontinenta. Uspešan umetnik ne usmerava se prema kritičarima, ne prati po svaku cenu „modu“ u umetničkim pravcima, već prati svoju vlastitu ideju i osećanja koja su uvek prisutna dok stvara i to mu mora biti jedina vodilja. Sve ostalo, uspeh, priznanja, dođe kad-tad, doduše, nekad brže, nekad sporije. Kad radite sa kamenom, treba imati dosta strpljenja, a kad radite sa ljudima, još i više. Da bi vas prihvatili, primetili i eventualno vam i – čestitali na kraju – kaže Čpaljak.