Prodaja ispita sramota za univerzitet i bruka za srpsko pravosuđe

P { margin-bottom: 0.21cm; }A:link { }Ovako zbog zastarelosti krivičnih dela postupak se trenutno vodi samo protiv 42 optužena, a taj broj će se ove godine smanjiti još za 10. To praktično znači da niko od studenata optuženih za davanje mita neće odgovarati za ovo krivično delo, već bi čak moglo doći do toga da država mora da im plati odštetu za tolike godine provedene na sudu.

Postupak pred Višim sudom u Smederevu je trenutno u fazi izvođenja dokaza, ali niko ne želi da prejudicira kada možemo da očekujemo prvostepenu presudu.

Ovaj slučaj jasno postavlja pitanje da li je država uopšte sposobna da se nosi sa ovako komplikovanim suđenjima, naročito ako se uzme u obzir da su optuženi koristili sve što im je Zakon dozvoljavao da sudski proces razvuku unedogled. Ipak, ironija je što im je u tome pomogla država Srbija, reformom pravosuđa, pa je proces tri puta počinjao od nule.

Smederevo pre Beograda

Nezapamćeni slučaj u istoriji srpskog pravosuđa dodeljen je Višem sudu u Smederevu, koji nije čak imao ni dovoljno veliku prostoriju da smesti sve učesnike procesa, pa je za mesto suđenja izabrana sala Skupštine grada.

Pre početka suđenja sutkinja Slađana Bojković pokušala je da sud u Smederevu proglasi nenadležnim jer je ocenila da se u ovom slučaju radi o delu organizovanog kriminala. Ona je u svom rešenju ocenila da optuženi ne čine grupu koja je nastala neposredno radi vršenja krivičnih dela, već se radi o sistemu koji se uhodao velikim brojem ponavljanja, a u kome su svi imali unapred određenu ulogu, njihova delatnost je planirana na duže vreme ili neograničeno, a u njenom vršenju koristili su privredne ili poslovne strukture.

Ipak, Vrhovni sud je u svom rešenju istakao da je prvostepeni pogrešno zaključio i da ni iz opisa krivičnih dela, ni iz spisa predmeta ne proizilazi da su ispunjeni uslovi za postojanje dela organizovanog kriminala.

Pitanje je koja od ta tri uslova optuženi ne ispunjavaju? Zar nisu imali unapred određene uloge kada se tačno znalo ko je posrednik između studenata i profesora i kom profesoru treba da se obrate za intervenciju kod nekog od kolega?

S obzirom da se drugooptuženoj Dragani Petrović stavlja na teret izvršenje krivičnih dela još tokom 1997. godine, a mnogim studentima da su ispite kupovali i neposredno pred hapšenje 2006, zar to ne ukazuje na činjenicu da je „delatnost“ planirana i vršena duže vreme, odnosno dok nije otkrivena?

Na kraju, zar u opisu dela optuženog Zorana Simića, šefa studentske službe fakulteta, ne stoji da je on sačinjavao lažnu dokumentaciju i tako omogućio da studentima koji nisu izlazili na ispit bude upisana ocena?

Takođe, kako bi određeni studenti, kako stoji u optužnici, mogli da se ispišu sa fakulteta da bi položili neki ispit u Beogradu ili Banjaluci i da se potom ponovo upišu na kragujevački, a da u tome nisu korišćenje strukture fakulteta?

Ključna karika – Dragana Petrović

Dilemu radi li se ovde ili ne o organizovanom kriminalu pratilo je i mnogo značajnije pitanje u kome leži koren problema ovog suđenja – da li je proces trebalo razdvojiti.

Sedam godina od početka suđenja sutkinja Bojković objašnjava da je to bilo nemoguće jer su optužnicom obuhvaćeni profesori i studenti, tako da su radnje svakog od studenta povezane sa radnjama jednog ili više profesora i službenika, a svi oni su povezani sa radnjama optužene Dragane Petrović, tada profesorke Krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.

To, prema rečima sutkinje, znači da između izvršenih dela postoji veza i da su predloženi isti dokazi. Dalje, ističe da se za produženo krivično delo, za koje se terete osumnjičeni izriče jedna kazna.

– Izdvajanjem radnji iz produženog krivičnog dela, optužnica bi bila prekoračena na štetu Dragane Petrović, ali i svih ostalih kojima se na teret stavlja to delo, jer bi se onda za slučaj osuđujuće presude utvrđivale pojedinačne kazne, a potom izricala jedinstvena, što je nepovoljnije po optužene. Dakle, mogućnost razdvajanja postojala je samo u situaciji da je svaka radnja optužnim aktom bila kvalifikovana kao zasebno krivično delo, ističe Slađana Bojković.

Da je sve to tačno, slaže se i profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, ali objašnjava da to nije cela istina. Naime, ističe da joj se čini da se u ovom slučaju više vodilo računa o komoditetu Dragane Petrović, prema kojoj je sud zauzeo džentlmenski stav, nego o donošenju presude zasnovane na činjenicama u jednom razumnom vremenskom periodu.

– Dragana Petrović bi, kao ključna osoba koja ih sve povezuje, razdvajanjem postupka morala da se pojavljuje u svim pojedinačnim postupcima, ali su oni mogli da se organizuju tako da se ne održavaju u isto vreme. Takođe, postoji način da se njoj na kraju izrekne jedinstvena presuda. Mi nemamo sistem u kome se kazne sabiraju. Jedinstvenu kaznu bi odredio onaj sudija koji poslednji presuđuje, imajući u vidu one osude koje su u međuvremenu postale pravosnažne.

Tako u članu 552 Zakona o krivičnom postupku jasno stoji da ako je protiv istog osuđenog u dve ili više presuda izrečeno više kazni, a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne, postupak za njeno izricanje može da pokrene javni tužilac ili osuđeni i njegov branilac.

Ročišta po meri optuženih

Međutim, nije samo nerazdvajanje postupka problem afere „Indeks“, već i pravni sistem Srbije koji je čini se optuženima dozvoljavao da se na suđenju pojavljuju kada im za to ostane vremena od drugih obaveza.

Tako je posle godinu dana muka oko uručivanja optužnica prvo ročište konačno zakazano za 1. 12. 2008. godine. Međutim, već istog dana optuženi i njihovi advokati počeli su da podnose zahteve za izuzeće.

Samo na prvom ročištu bilo ih je 23, a višim instancama je bilo potrebno čak devet meseci da se o njima izjasne, pa je prvo ročište konačno održano tek 16. 9. 2009, više od dve godine posle prvih hapšenja.

Po rečima sutkinje Bojković ispitivanje optuženih je počelo pet dana kasnije, a do kraja 2009. godine za 16 sudećih dana saslušana su 34 osumnjičena.

Međutim, baš kada su kola krenula sa mrtve tačke, proces je 1. 1. 2010. vraćen na početak zbog reforme pravosuđa. Trebalo je ponovo saslušati optužene koji su izostanke sa pretresa opravdavali seminarima, kongresima i lekarskim uverenjima.

Tako se Predrag Stojanović, profesor Finansija i finansijskog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, prvi put pojavio na ročištu tek 16. jula 2013. godine, (tada je već bila izdata naredba za njegovo dovođenje), ali samo da bi sudsko veće od njegovog advokata dobilo novi prigovor.

Lekarsku dokumentaciju Stojanovića je inače veštačio Sudsko-medicinski odbor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i kako stoji u izveštaju suda utvrđeno je da je Stojanović sposoban da nesmetano prati glavni pretres i da razložno iznese odbranu. Takav zaključak i ne čudi jer iako se skoro četiri godine nije pojavio na suđenju, za sve to vreme je predavao, a u jednom periodu čak bio i dekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu.

(Nastavak u sutrašnjem broju)

Ova priča nastala je u okviru projekta Fondacije Slavko Ćuruvija „O čemu Srbija ćuti?“, koji se realizuje uz podršku nemačkog Balkanskog fonda za demokratiju i Maršalovog fonda Sjedinjenih Američkih Država. Stavovi izneseni u članku ne odražavaju nužno stavove ovih organizacija.