"Merkelova, pomozi nam!"

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { } Mazian, otac četvoro dece iz Sirije, pokazuje mi rukom da priđem. U ruci drži lekarski karton svoje supruge koja je u šestom mesecu trudnoće i kojoj je hitno potrebna medicinska pomoć. „Odlučio sam da odem iz Sirije jer sam se bojao za život svoje porodice. Sada kada sam svoju decu doveo ovde, još više strahujem da će umreti tamo“, kaže on i pokazuje na svoja dva sina koji se igraju na prljavoj zemlji.

Kao i mnogi drugi, zaglavljeni su više od nedelju dana na grčko-makedonskoj granici, gde čekaju da im se dozvoli da je pređu i nastave put ka Nemačkoj. „Rečeno mi je da Evropa znači demokratiju i slobodu. Da evropske države štite ljude. Je li ovo demokratija? Je li ovo sloboda?“, pita Mazian i trese bodljikavu žicu visine njegove osmogodišnje kćerke koja stoji pored njega.

„Gde je Merkelova?“, „Merkelova, pomozi nam!“ nastavlja masa da skandira.

U ponedeljak ujutru, 24 sata nakon moje posete granici, hiljadu ljudi je pokušalo da je probije. Makedonska policija za smirivanje nereda ih je sprečila i na kraju bacila suzavac direktno u masu. Nisam nimalo bila iznenađena. Očaj i frustriranost se brzo intenziviraju među muškarcima, ženama i decom, čije su velike nade naišle na zatvorena vrata.

Evropska unija i dalje drži sastanke i raspravlja na beskrajnom nizu samita o „rešenju za krizu“, „upravljanju prilivom (izbeglica)“ i „zaustavljanju protoka izbeglica“. U međuvremenu, Austrija preuzima vođstvo i nameće svoju politiku. Pre otprilike deset dana Beč je odlučio da ponovo smanji broj ljudi kojima je dozvoljeno da uđu na njegovu teritoriju na 580. Da bi sprečile da se ljudi zaglavljuju na njihovim granicama, Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija su odlučile da slede primer ostalih i zatvore svoje granice za Avganistance. U novembru je doneta slična odluka da se za izbeglice priznaju samo „SIA ljudi“, odnosno iz Sirije, Iraka i Avganistana, bez obzira što se to kosi sa svim međunarodnim zakonima o azilu.

Kako su Lekari bez granica (MSF) ukazivali iznova i iznova, to ne može biti ljudski i efikasan odgovor. „Više puta smo osudili humanitarne posledice tog domino efekta, ali evropske vlade na tom putu i dalje osmišljavaju nove i proizvoljne kriterijume s jedinim ciljem da se po svaku cenu smanji priliv ljudi uz potpuno zanemarivanje ljudskih potreba“, rekla je 23. februara Oreli Pontju, humanitarna savetnica MSF-a za raseljena lica na veb-sajtu MSF-a. „Neuspevanje evropskih vlada da pronađu kolektivne i humane odgovore samo stvara haos, samovolju i diskriminaciju“, dodala je.

Tim nizom odluka se odgovornost za hvatanje ukoštac s hiljadama novih pridošlica dnevno prebacuje na Grčku, ekonomski i politički istrošenu zemlju, i Makedoniju, korumpiranu, siromašnu i politički nestabilnu zemlju. Kao rezultat toga, grčko-makedonska granica je postala „usko grlo“ za izbeglice, a kamp Idomeni je brzo postao bure baruta koje samo što ne eksplodira.

Kamp je prethodno bio namenjen za 1.500 ljudi. Sada ih tamo ima više od 7.000. Oni koji imaju sreće spavaju u objektima UNHCR-a i MSF-a. Drugi, koji čine većinu, spavaju u na brzinu podignutim šatorima ili čak na zemlji, oko logorskih vatri koje su improvizovane na okolnim poljima.

Opet, broj žena i dece je zapanjujući. Oni čine preko 60 odsto izbeglica u februaru, prema podacima UNHCR, što je mnogo više nego u septembru 2015. kada ih je bilo 27 odsto. Mali dečaci i devojčice trče svuda okolo i igraju se prljavim kartonima i malim igračkama, koje su dobili od volontera. Smeše se i svima mašu, srećni što se slikaju, pokazujući zapanjujuću otpornost uprkos svojoj situaciji.

Redovima za hranu, zdravstvenu negu i vruć čaj u krugu kampa se ne nazire kraj. Otac šestoro dece iz Iraka kaže da već dva sata čeka na njihovu porciju. Još nije stigao ni na pola reda.

Azad je u kamp stigao u petak sa suprugom i njihovom nedavno rođenom malom devojčicom. „Unutar kampa nema mesta i noći su zaista hladne. Teško je dobiti humanitarnu pomoć kada ste napolju. Nema informacija o tome šta će s nama biti. Ne znamo gde sada da idemo“, dodao je.

Atmosfera u masi se pogoršava onoliko brzo koliko kamp raste. Kamila, nezavisna 21-godišnja volonterka iz Francuske, ovde pomaže od oktobra prošle godine. Veoma je zabrinuta za budućnost. „Kada su u novembru odlučili da propuštaju samo SIA izbeglice i kada su počeli da odguruju sve ostale, bio je haos. Nakon toga, kamp je zatvoren, a zatim ponovo otvoren s više objekata i boljom organizacijom“, prisećala se.

„Sada donose istu odluku i bojim se da će biti gore nego ranije. Politika razdvajanja 'dobrih' od 'loših' izbeglica prema nacionalnosti stvara tenzije i opasnu konkurentnost između zajednica. Bio sam svedok situacije u kojoj se nasilje i rasizam pojavljuju ni od kuda, podstaknuti tom vrstom odluke“, dodala je Kamila.

Dok je i dalje demonstrirala ispred ograde, masa je uzvikivala: „Mi smo iz Sirije i Iraka, otvorite granicu.“ Mhatanaad iz Rake u Siriji dolazi svakog dana i čeka u nadi da će mu se otvoriti mala vrata od bodljikave žice na ogradi. „Mi smo Sirijci, mi smo dobri ljudi. Avganistanci nisu kao mi, mi imamo ISIS u svojoj zemlji, a ne oni. Zašto nam ne dozvoljavaju da pređemo (granicu)“, rekao je.

„Ove iznenadne političke promene, koje se primenjuju bez bilo kakvog razmatranja zaštite ljudi, medicinskih potreba i potreba za skloništem, opet pokazuju nesposobnost Evropljana i država Zapadnog Balkana da pruže koherentna i humana rešenja za potrebe očajnih ljudi koji traže zaštitu. Svako ima pravo da traži azil, a o izbegličkom statusu i potrebama za zaštitom se ne može suditi samo na osnovu nacionalnosti“, navodi se u saopštenju MSF-a.

„Svaki put kada se granica zatvori, hiljade ljudi se odmah stopiraju, zaglavljeni su na ničijoj zemlji, s malo ili nikakvom humanitarnom pomoći i konačno, prisiljeni da krenu opasnijim rutama ili da padnu u ruke krijumčara“, dodala je organizacija.

Mala grupa noću pokušava da pređe nekoliko kilometara, kroz šume i preko reke. LJudi umorni od čekanja ili koji nemaju nadu da će im biti dozvoljeno da prođu jer nisu ni Sirijci ni Iračani traže pomoć krijumčara ili pokušavaju sami. Neke uhvati granična patrola. Drugi uspevaju da izađu na put i danima se kriju iza kazina i prodavnica, odmah do kontrolnog punta na granici. Vozači taksija ih puštaju da se kriju, a ponekad im daju hranu i smernice.

Malekova grupa nije bila te sreće. Sa svojih šest pratilaca – s petoro članova porodice iz Pakistana i s jednim mladićem iz Irana – uspeo je da izbegne patrole i pređe na drugu stranu. Ali bez smernica, telefona i hrane su se brzo izgubili. „Nije imalo šanse da nađemo put, te smo kucali ljudima na vrata i pitali ih da pozovu policiju“, rekao je on. Grupa samo što je stigla i bačena je na ničiju zemlju između kampova Idomeni i Đevđelija.

Na pravoj su strani granice, ali pošto su Pakistanci, onemogućen im je pristup kampu Đevđelija. Policija im govori da ostanu tamo i čekaju. „Želimo da se vratimo u Idomeni ako ne možemo da nastavimo“, rekao je Malek. Ovaj profesionalni fotograf i filmski producent je bežao od pretnji Talibana i od bombaških napada koji su jednom nedeljnom potresali njegov rodni grad. Sada čak razmišlja o povratku u Pakistan. „To što sam ovde došao je moja najveća greška. Doveo sam svoju porodicu, svoje rođake, svoju sestru u opasnost da bih došao ovde i sada je ovo situacija u kojoj se nalazimo. Nema više nade“, rekao je on.      

Malekova priča je jedna od mnogih koje govore o teškim situacijama u koje zapada sve više izbeglica. Prošlog petka sam bila u Beogradu i prolazila sam pored izbegličkog centra Miksalište. Grupa od 48 Jazida (iračkih hrišćana) samo što je stigla. Da bi izbegli da rizikuju živote na moru, krenuli su putem Turska-Bugarska-Srbija. Ali od prošle nedelje važi novo pravilo da idete samo od Grčke do Makedonije, da se tamo registrujete i nastavite put do Austrije ili Nemačke samo s jednom potvrdom. To znači da je grupa Jazida sada zaglavljena u Beogradu bez mogućnosti da nastave dalje. „Da li ćemo sada morati da idemo u Makedoniju?“, pitao je starac, oslanjajući se na svoj štap. Niko nije imao odgovor.

Sutradan, kada sam prolazila kroz izbeglički kamp u Đevđeliji, sve je bilo tiho. Samo je nekoliko mališana trčalo oko baraka, a porodice su ležale napolju na travi, sušile veš i igrale fudbal. Kako sam kasnije saznala, oni su zapravo bili Iračani i Sirijci koji su poslati nazad iz Srbije zato što nisu imali ispravne papire. Ne mogu da uđu u kamp, već moraju da ostanu pored njega i ne mogu nigde drugde. „Policija, Vlada i EU još uvek pokušavaju da otkriju šta s njima da rade“, rekla mi je Tara, volonterka iz nevladine organizacije Legis.

EU će ponovo zasedati 7. marta da bi se diskutovalo o „rešenju“ za krizu. Opet je plan uzdati se da Turska neće propuštati ljudi i smanjiti njihov priliv na balkanskoj ruti.

Noć pada na kamp Idomeni. Četvorogodišnji dečak gleda u moju kameru i rukom pokazuje znak „V“. Iako je sve hladnije, njegova majka još stoji u redu ispred žičane kapije na ogradi, i dalje u nadi da će se otvoriti. Jedna druga žena, koja nosi malo dete, staje da proćaska. Vrti glavom i odlazi. Ona već zna da im se kapija neće otvoriti.

(Autorka je dopisnica francuskih i švajcarskih listova iz Srbije)

Prevod sa engleskog: M. Kojčić