"Tito je onaj što ima Jovanku"

Ana Adamović, autorka izložbe, pravilno konstatuje da je publika već malo preopterećena arhivskim slikama, pričom „umetnici i sećanja“, te da je zadovoljna što su autori koji su pozvani da učestvuju u ovom projektu izveli produkciju novih radova. Prema njenim rečima, baza projekta jeste arhiva, ali se njihovi radovi ne oslanjaju na puku intervenciju na njoj.

 „Fokus je na reprezentativnom portretu detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji i stoga se ona ne bavi ničijim određenim periodom najranijeg života. Bilo je bitno da su svi umetnici iz nekadašnje Jugoslavije i da imaju neko aktivno sećanje na to detinjstvo, ali je takođe bilo važno da se ne bavimo samo slikom „ja sam bio pionir, ja sam bila pionirka“. Mi se bavimo reprezentativnom slikom detinjstva, ali više zato da bi se ponovo pogledala šta je socijalistička Jugoslavija želela da bude, kako smo mi koji smo rasli u njoj građeni i kako je ta zemlja na kraju otišla dođavola. Kad gledaš sve te materijale, konstatuješ da smo svi mi učeni da gradimo, da stvaramo, da osvetljavamo gradove. Kako se onda desilo da smo se svi poubijali i šta je i gde je svaka od tih republika danas. Izložba se radije time bavi nego detinjstvom kao nekom psihološkom ličnom kategorijom – kad smo mi bili mali pa smo pisali Titu“, pojašnjava Adamovićeva.

Upitana kakva je reprezentacija detinjstva danas u fotografiji, Adamovićeva ukazuje da se pre svega fotografija ontološki promenila i postala potpuno drugačiji medij. „Ona je sveprisutna. Zagušeni smo fotografijama. Svi mogu da fotografišu. Svi stalno fotografišu i brišu snimke“, kaže Adamovićeva. Kako zaključuje, na snazi je hiperprodukcija fotografije, dok je nekad situacija bila potpuno drugačija.

„Ono što je nekad bilo važno za fotografiju ili makar za ove koje mi tretiramo na izložbi jeste da su one bile svojevrsni performativni medij. Ti sve vreme nekako nešto radiš za aparat. Nekad je to bilo izraženije i zato što je fotografisanje bilo skupo, ne tako lako dostupno i morao si da paziš da li će slika uspeti ili ne. I danas toga ima i mi i dalje činimo sve za taj aparat. Ali pošto sam pored više stotina fotografskih albuma pogledala u tom performativnom smislu, bilo mi je posebno zanimljivo, što je možda neočekivano, da najmanje ima fotografija sa pionirima. Ti imaš fotografije gde deca drže diplome u rukama, drže ih ispred sebe ne bi li pokazali Titu svoj uspeh. Pritom tu je blic fljusnuo, pa se ne vidi šta je tu. Ali oni njemu pokazuju i makete aviona od lesonita i nije uopšte bilo neophodno da mu pokažu da su bili pioniri. Naravno da su bili. Bili su budući građani socijalizma i sve su radili za taj aparat. U tom smislu je on performativan, ali je ovde ipak reč o svetu dece i tome da su većinu fotografija snimila deca. Svaka škola je imala laboratoriju, fotografsku sekciju. U ovom arhivskom materijalu se zapaža i institucionalni svet dece iz njihove vizure. I ne verujem da su ovi snimci nastali isključivo samoinicijativno nego više zamišljam situaciju gde učiteljica ili učitelj kaže deci „Hajde da pokažemo drugu Titu diplome“, kaže Ana Adamović.

Prema njenim rečima, fotografije iz ovih albuma prikazuju decu koja veruju da Tito zaista u njih gleda.

„Da, eventualno, sedne uveče uz kamin i vino i gleda u te slike kao neki brižni otac“, objašnjava ona.

Adamovićeva dodaje da se umetnici na izložbi bave slikom rekonstrukcije Jugoslavije po stubovima na kojima je ona građena i zapravo njenom dekonstrukcijom.

Ulazna instalacija „Arhiv Jugoslavije“, koju je uz još jedan rad napravila naša sagovornica, sastoji se iz 46 saksija sa cvećem. Broj aludira na trajanje druge Jugoslavije, a nastao je autorkinim zapažanjem da postoji puno fotografija iz unutrašnjosti škola i cveća koje je uvek bilo prisutno po hodnicima.

„Pokušala sam da pronađem cveće po školama, a dobila sam ga iz Arhiva Jugoslavije. Veoma mi je bilo bitno da ono bude na izložbi zato što su ove saksije s fikusima kao neke bubašvabe. Nema više Jugoslavije, nema više ničega, ali cveće je tu. Njemu ništa nije i mislim da je staro po 30-40 godina“, pojašnjava Adamovićeva.

Njoj je posebno drago što na izložbi učestvuje i Dubravka Ugrešić kao vizuelna umetnica, kao i ostali pozvani autori i autorke.

Prema njenim rečima, postoje dva jasno arhitektonski razgraničena prostora.

„U Velikoj sali će biti predstavljeni radovi Škarta, Dejana Kaluđerovića i Dušice Dražić. To je prostor koji govori o deci i gradnji socijalističkog sistema, o poverenju i izneverenom modernističkom projektu izneverenoj budućnosti. U njoj će biti i 12 stolova sa fotografijama koje prate hronologiju Jugoslavije i recimo rad Dejana Kaluđerovića koji između ostalog sadrži i ispis na zidu s pitanjima i odgovorima iz albuma koji je poslat krajem 80-ih. Jedno od pitanja je: „Ko je Tito“, a dečiji odgovor: „To je onaj što ima Jovanku“, ili „šta je revolucija“ – „to je kad ti krvari nos“, ili „zašto Tito voli decu“ – „zato što smo tvoji pioniri, što smo dobri i poslušni“. A šta je zavičaj: „Zavičaj je Dom sindikata“.