Razlozi za bunt danas su drugačiji

Ovaj muzičar rodom iz Čikaga stupio je na džez scenu albumom „Talking Off“ (1962), jednim od najuspešnijih debitantskih ostvarenja u istoriji džeza, da bi posle toga kao član legendarnog kvinteta Majlsa Dejvisa, a zatim i kao lider brojnih sastava ostvario jednu od najuspešnijih karijera u savremenoj muzici uopšte.

U intervjuu pred beogradski koncert 27. novembra u Sava centru, slavni muzičar obećava muzičko putovanje na kojem neće izostati ni neke od ključnih pesama iz njegove karijere.

Da li se sećate nekog od prethodnih gostovanja u Beogradu?

– Ne baš. Svirao sam toliko mnogo koncerata da je praktično nemoguće setiti se svih…

Beogradska publika ih ipak dobro pamti.

– To je najvažnije!

Šta vam prvo pada na pamet kada se pomene Srbija?

– Konflikt, sukobi i ratovi koji su doveli do stvaranja Srbije kakva je danas. Ali, moja saznanja o tome su površna.

Džez muzičari su nekako tradicionalno uvek bili i politički aktivni. Koliko je to slučaj s vama?

– Pripadam Demokratskoj partiji i moja politička uverenja vezana su za moj pogled na svet, a u njegovoj suštini je vera u individualne kvalitete svakog od nas.

Muzika američkih crnaca iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bila je u svakom pogledu revolucionarna, uvek u prvoj liniji društvenih promena. Danas u muzici Afroamerikanaca kao da nije ostalo ništa od želje za promenama u društvu. Slažete li se s tim i šta bi bio razlog tome, da li su crnci u Americi doista izborili sva svoja prava i sada mogu bezbrižno da se ljuljuškaju na MTV zvucima?

– To o čemu govorite, taj socijalni angažman, postoji i danas. Mislim da je rep, odnosno hip-hop, primer za muziku s razvijenom društvenom svešću. Ali, promenila su se vremena, razlozi zbog kojih se ljudi bune su drugačiji i iskazuju se na različit način. Imaju drugačiju formu.

Mislite da muzika nije izgubila društvenu oštricu kakvu je imala nekada?

– Ne posmatram stvari na taj način. To što kažete možda je tačno. Ali, hajde da postavimo stvari ovako. Bilo je očiglednije da je muzika 60-ih i 70-ih odražavala velike probleme svog vremena jer su ti problemi bili toliko očigledni, bili su nam svima ispred nosa i niste mogli da ih ne vidite. Na drugoj strani, neki od savremenih problema su nam danas vidljivi samo zato što su u našim kompjuterima, a to nije baš isto!

Hoćete da kažete da drugačije reagujemo jer nam se problemi čine manje stvarnim?

– Ne mogu da kažem sa sigurnošću da li savremena tehnologija postavlja nevidljive barijere ispred problema, nekakav filter koji, barem meni, otežava da jasno uočim probleme u društvu. Ne znam da li je to tačno, ali možda je to razlog. Svi znamo da mladi danas koriste mobilne telefone kako bi međusobno komunicirali, čak i u situacijama kada sede za istim stolom! Dakle, radije razmenjuju poruke nego što razgovaraju. To može da postavi neku vrstu prepreke između dvoje ljudi. Drugačije je kada pričaš s nekim, onda i kažeš svašta, ali kada pišeš, ipak biraš reči. Možda je sve to uticalo da se izgubila ta neka oštrica o kojoj govorite u muzici današnjih mladih generacija.

Budući da je među džez muzičarima dosta onih koji se izjašnjavaju kao muslimani, da li se aktuelni američki ratovi na bilo koji način reflektuju na džez sceni, među muzičarima?

– Ne da ja znam… Stvarno nisam čuo nikoga od muzičara da se požalio na nešto u vezi s tim.

Koliko daleko ste spremni da idete u odbrani svojih ubeđenja, pa i onih političkih?

– Ne volim rat, to je osnovno. Poštujem pre svega ljudski život. Moja načela su budistička.

Nikoga još nisam ni čuo da kaže da voli rat, ali ih ipak imamo na sve strane i stalno.

– Oni su se dešavali i ranije kroz istoriju. U nekim situacijama moraju da se donesu odluke. Niko to ne voli… Ali pred ljudima je sada rat za očuvanje planete i taj rat će učiniti da svi ostali izgledaju besmisleno. Mislim da ako se čovečanstvo ne ujedini u tome, ako svi zajedno ne rešimo problem klimatskih promena, izgubićemo najvažniji rat u istoriji čovečanstva.

U Srbiji vas mnogi i danas najviše prepoznaju kao lidera The Headhunters, još iz vremena 70-ih godine prošlog veka. Koliko je to bila važna etapa u vašoj karijeri?

– Izuzetno važna. Bio je to najveći izazov u mojoj karijeri, razlaz od svega što sam pre toga radio u muzici. Znao sam da mogu da izgubim publiku koju sam imao do tada, a da ne dobijem novu, praktično da izgubim sve što sam stvorio i da se nađem na novom početku. Ali sam uradio to jer sam osećao u srcu da je to pravac u muzici kojim želim da idem. Najvažnije je da uvek pratite svoje srce, da ste iskreni prema sebi. Srce je usamljen lovac!

Da li uskoro možemo da vas očekujemo pred nekim novim muzičkim izazovom?

– U januaru i februaru snimaću novi album na kojem će mi jedan od saradnika biti Flying Lotus (pravim imenom Stiven Elison, reper iz Los Anđelesa, eksperimentalni muzičar i producent – V. Č.), koji uz sve to što radi još je i nećak Elis Koltrejn, tako da u svojim genima ima čvrste džez korene.

A na koncertu u Beogradu, šta publika može da očekuje tu?

– Pre svega vrhunski bend: Vini Kolajuta (bubnjevi), Džejms Džinijus (bas) i Lionel Lueke (gitara). To su muzičari koji mogu da sviraju bilo koju vrstu muzike, izuzetno kreativni i spontani na sceni. Ne plaše se da izađu iz postavljenih okvira i zato volim da sviram s njima. To je izazov, ali svi to volimo.

A od repertoara?

– Mnoge od starijih pesama: „Actual Proof“, „Chameleon“, možda „Maiden Voyage“, sigurno će biti „Speak Like a Child“, koristiću i vocoder (elektronski uređaj koji reprodukuje ljudski glas – V. Č.) u pesmi „Come Running To Me“ s LP „Sunlight“… Sve u svemu, biće mnogo razloga da ovaj put i ja zapamtim Beograd!

Lovci na glave

Henkok je grupu The Headhunters („Lovci na glave“) angažovao za snimanje albuma „Head Hunters“ (1973), jednog od najprodavanijih u istoriji džez fjužn muzike. Saradnja s njima označila je početak jednog od najznačajnijih i najplodnijih razdoblja u Henkokovoj karijeri, kada je muzikom iskoračio iz standardnih džez okvira i predstavio se znatno široj publici, postavivši standarde koji su definisali mnoge kasnije pravce ili presudno uticali na njihov razvoj – od fanka i soula do savremene hip-hop muzike.

Grupa je nastavila rad kasnije bez Henkoka, da bi se ponovo sreli 1998. godine na albumu „Return of the Headhunters“.

Treći put

Herbi Henkok je do sada gostovao tri puta u Srbiji, svaki put u Beogradu. Prvi put još 1972. godine, neposredno pred džez-fank revoluciju koju je napravio albumom Head Hunters, posle toga ponovo 1988. godine, u kvartetu s Gregom Osbijem, Basterom Vilijemsom i Alom Fosterom, te poslednji put s programom „Geršvinov svet“ (Gershwin’s World) 1999. godine.