Slepa snaga modernih robova 21. veka

U stvari, ne verujem da iko normalan žali što se to nije dogodilo, ali energiju mladih, sa praznim džepovima i bez perspektive, sa beznačajnim društvenim uticajem, sa nemogućnošću da imaju po tradicionalnim normama situiranu porodicu, niko ne može zaustaviti. Mladi prekarijat pre liči ne grčke ili rimske robove nego modernu radničku klasu.

„Uživaj opštu nemoć“

Prekarijatizam je stanje, egzistencija bez predvidivosti, sigurnosti, koja direktno utiče na materijalno i psihičko stanje. Podređenost života ćudima tržišta i gazdama glavna je karakteristika tog stanja uz moto „uživaj opštu nemoć“. Tvorac termina je Léonse Krenie, katolički sveštenik koji je pre zaređenja bio levičar, anarhokomunista, a još ga je 1952. u engleskom obliku upotrebila Dorothy Day pišući za katolički Radnički pokret (Worker Movement). Širom Evrope termin je ušao u upotrebu sedamdesetih prošlog veka kao izraz velikog dela građana koji su gurnuti u status kaste. Veoma brzo za konzervativno evropsko javno mnjenje sve je smešteno u fioku sumnjivih svetskih pokreta u potrazi za imaginarnom pravdom.

Nekako u vreme najvećih protesta sprovedena je velika britanska anketa u kojoj je učestvovalo 161.000 ljudi i koja je pokazala da je tradicionalna podela na radničku, srednju i višu klasu zastarela i da se odnosi na 39 procenata građana. Novi model barata sa sedam društvenih klasa, od elite, preko čvrste srednje klase, tehničke klase, novog imovno jakog radništva, tradicionalne radničke klase, uslužne klase do prekarijata. Elita je bogatstvom jasno pozicionirana na vrhu piramide. Takozvana čvrsta srednja klasa ima duboke korene i znatno bogatstvo. Tehnička srednja klasa je bogata, ali nema visoku razinu socijalnog i kulturnog kapitala. Novo radništvo sa solidnim bankovnim računima društveno je i kulturno aktivno. Tradicionalna radnička klasa ima nizak nivo sva tri oblika kapitala, ali ne oskudeva, prosečne starosti 66 godina. U usponu je uslužna klasa, relativno mlada i urbana skupina, ali sa visokim društvenim i kulturnim kapitalom. Pri tome je prekarijat ili proletarijat ugrožena, najsiromašnija grupacija. Istraživači kažu kako se za šest odsto elite znalo, ali prvi put je jaz prema prekarijatu tako dubok i jasan. Ta klasa čini nekih 15 procenata stanovništva. Čvrsta srednja klasa čini 25 odsto populacije i najveća je od svih klasa, a tradicionalna radnička klasa čini 14 posto ukupnog britanskog stanovništva.

Uopšte ne čudi što je Džon Haris zaključio da se žarište krize nalazi u Svonsiju, delu London sa najviše prekariota.

Nova klasa

Komatozna ekonomska klima, posebno tokom 2011, koja je pretila da veliki broj mladih pretvori u beskućnike, oseća se i danas. Nova međunarodna tržišta rada su veoma probirljiva i nestabilna… Radnici koji dobiju posao ne znaju koliko će raditi ni koja im je satnica, privremena, povremena ili samo deo punog radnog vremena… Svi oni pripadaju prekarijatu. A sam pojam prekarijat potiče iz 80-ih godina prošlog veka kada su sociolozi definisali novu društvenu činjenicu nakon što se u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, pored Grčke i Španije, pojavila klasa nezaštićenih, privremeno zaposlenih i nesigurnih ljudi. Guy Standing, profesor ekonomije sa Univerziteta Bath, posebno se bavio ovom, sve većom, grupom ljudi koju je opisao kao „novu klasu opasnih“. Dakle, pojavio se neki novi proleterijat (od latinskog proletarius, što se odnosi na osobu koja nema dovoljno materijalnih sredstava za život i mora da služi „bilo kakav posao u državi“ ako želi da preživi).

Tokom 2006. proces je bujao, u Briselu na Good Friday kada su stotine aktivista iz Belgije, Francuske, Italije i Nemačke protestovale protiv „probiznis“ lobija u Evropi, uz slogan „Ne granicama, ne prekarijatizmu“. Pod nazivom Evropski dan spasa takva je akcija zaživela širom Evrope. Nešto kasnije nastaje pokret „Okupiraj Volstrit“, koji je imao mnogo zahteve „prekarijatske priorode“ koji su mobilisali mase. Slike sa nemirnih ulica u Sloveniji bile su najbliže što je prekarijatska pobuna došla do naših krajeva ako izuzmemo BiH.

Zašto, pitali bi se mnogi koji tu eksjugoslovensku državu smatraju etalonom uspešnosti za ostatak Balkana. Pisac knjige „Precariat – New Dangerous Class“ Gaj Stending nudi odgovor. Podseća da je samo pre 40 godina vizija početka 21. veka bila 20-satno radno vreme sedmično, zatim sigurnost profesionalnog statusa i visok standard. Umesto toga dobili smo prekariote. Simbol ovog vremena je niska dnevnica, prekovremeni i neplaćeni rad, kratkoročni ugovori, ograničeni izgledi za profesionalno napredovanje i stalna pretnja gubitkom posla. I mnogo frustriranih.

Sastavni deo prekarijata je naglo odvajanje sve bogatijih u nedodirljivu elitu. Siromašni koriste parkove, jer imaju male stanove, a vlade u cilju štednje zatvaraju parkove, pabove, javne domove i čitaonice, pa i javne toalete u kojima se prekariote druže, uče, socijalizuju. Prekarijat bi se mogao sagledavati i kao nastavak Marksovog proleterijata 21. veka, ali nije zato što nema pokreta koji bi se borio za prava ove grupacije. Levicu je liberalizam jednostavno pomeo, a odgovor iz Socijalističke internacionale pre je mlako zakeranje nego ozbiljan odgovor.

Analize i statistike jasno pokazuju da su budžetski deficiti država evrozone pre posledica pada poreskih prihoda a ne socijalnih davanja. Postoji istraživanje OECD-a koje pokazuje da su ljudi u Grčkoj, koji su proglašeni „lenjima“ od strane razvijenog severa Evrope, tokom 2011. prosečno radili 2.023 sata, samo malo manje od radoholičara iz Južne Koreje sa 2.090 sati. Iste godine Nemci su radili 1.413 sati ili trideset procenata manje od Grka. Na toj skali Holanđani su ispali daleko veći „lenjivci“ od Grka sa svojih 1.379 radnih sati godišnje.

Sociolog Miroslav Ružica smatra da klasična radnička klasa danas čini manje od 20 odsto zaposlenih, te da dolazi do promene socijalne strukture i da se klasična radnička klasa marginalizuje, a umesto nje pojavljuje se srednja klasa i nova socijalna grupacija – prekarijat. Navodi da je pre 40 godina bilo rašireno verovanje da će početkom 21. veka zaposleni raditi 20 sati nedeljno, živeti u sigurnosti i uživati određeni profesionalni status. Umesto toga imamo recesiju i raslojavanje, gotovo poput indijskih kasti.

Radikalna desnica relativno lako unutar ovakvog pokreta regrutuje mlade sa predrasudama, te nacionalističkim, ksenofobičnim, antiislamističkim stavovima ne videći suštinu problema. Tehnički obrazovane elite samo asistiraju, a korupcija i predatorska kontrola dominiraju, ponekad radni odnos pretvarajući u robovski odnos.

Preteča – Vudi Gatri

O dubokoj i krajnje zaoštrenoj podeli u društvu kao o nespornoj činjenici govore britanski mediji i intelektualci kada pominju sedam društvenih klasa pri čemu se izdvaja elita na vrhu i prekarijat kao oni koji su „bezobrazno siromašni“. Nisu li definicije prekarijatizma ili prekarijatskog statusa bliske ropstvu na način 21. veka? Ono čega se povlašćeni slojevi boje jeste pojava „prekarijatskog Spartaka“ koji bi bio mešavina osobina pokojnog Uga Čaveza, Edvarda Snoudena i Žilijena Asanža. Ako se svemu tome može dati kulturološki imenitelj, onda bi to bio Vudi Gatri (Woody Guthrie), čija su gitara i glas od početka tridesetih godina (Gatri je rođen 1912. u Teksasu) bili upozorenje. Kasnije je od Gartija baklju preuzeo Bob Dilan. Danas se na ulici i protestima stvara pobunjenička muzika. Na Gatrijevoj gitari, u doba dubokih rasnih, religijskih i ideoloških predrasuda, pisalo je – „Ovo je mašina za borbu protiv fašizma“. Možda bi današnje „pobunjeničke gitare“ mogle nositi poruku „Ovo je mašina za borbu protiv ropstva“.

Planetarna žestina

Rušilački nastrojeni demonstranti, besni navijači, oni na levici, kao i na desnici, ljudi svih rasa i sa svih kontinenata, kao u onoj paroli iz devedesetih u eks-Jugoslaviji, uživaju opštu nemoć i, kao u zloslutnim tridesetima, srljaju ka nečemu, ne zna se čemu. A žarišta su na sve strane, od Bosne i Hercegovine, Kosova, Katalonije, Baskije, Škotske, Avganistana, lraka pa do Ukrajine. U osnovi svega su nezadovoljni ljudi koje oni koji „znaju kako“ i imaju dovoljno novca lako pridobivaju za različite ideje.

Ko je Sveti Prekarije?

San Precario ili Sveti Prekarije slavi se 29. februara (dan kada prekarioti imaju sva prava), a ustanovio ga je mladi, poletni pokret u Milanu 2004. Zaštitnik je zakinutih, sa nesigurnim i slabo plaćenim poslovima, od fizičkih radnika do (zlo)upotrebljene inteligencije. Prvo ukazanje San Precaria bilo je u jednom milanskom supermarketu, pomenutog 29. februara 2004. Letnji Sveti Prekarije pada 1. maja.