Kada bi se povukla prava linija od juga do severa Brazila, bila bi dugačka oko pet hiljada kilometara. U tako velikoj zemlji više je klimatskih zona – na jugu je svežije, više nalik Evropi, na severu je ekvatorijalno, večno leto. Ni na jugu, ni na severu nema radijatora.
U centralnom jugoistoku, gde su Sao Paulo, Kampinas, Rio, Belo Orizonte, Vitorija, zimi nedeljama, ponekad i mesecima, bude suvo i bez kiše. Nekad ne može da se diše koliko je vazduh suv i koliko je prašine u njemu. Kad se briše prašina, krpa je crvena. I zimi i leti, savet koji dobijate je isti: Pij što više vode i tečnosti. Grlo se suši i kad to ne primećujete.
Leti sunce žeže, ne dozvoljava velike šetnje pre smiraja dana. Danima i nedeljama bude vruće, nekad sa povetarcem, nekad bez ijednog daška. Kiša donosi olakšanje. Pljusne iz vedra neba, pljušti, pljušti, pa nestane. I tako stalno.
Voda regeneriše – čoveka i prirodu. Pod uslovom da čovek prirodu nije oglodao i da postoji elementarna zaštita od poplava i klizišta. Kada takve zaštite nema, što nije redak slučaj, svaka veća kiša iznova se pretvori u okrutnu prirodnu neman – poplave nose, klizišta ruše i zatrpavaju… To su vesti o katastrofama koje stižu i na drugi kraj sveta.
Proleće je nešto između zime i leta. Neki kažu da proleća u Brazilu, u stvari, nema, da je pojam uvezen iz kontinentalne Evrope i da ne odgovara tropskoj stvarnosti. Postoje samo dva godišnja doba: toplo i hladno.
Hladnoća je relativna kategorija. I u svežijim, južnim krajevima temperatura se retko spušta ispod desetak stepeni. Većina Brazilaca nikad uživo nije videla sneg. U stanovima i kućama nema grejanja, pa unutra često zna da bude hladnije nego napolju.
I zaista, bez preterivanja, zna da bude neprijatno hladno. Pošto smo se jednog dana nazimili sedeći u stanu, Danijel, Novosađanin koji već skoro deset godina živi u Sao Paulu, izrekao je nešto što je zvučalo kao zakletva: Ako ikad ovde budem pravio kuću, instaliraću centralno grejanje! Bilo mi je savršeno jasno o čemu govori.
Nemoguće je definisati prosečnu brazilsku porodicu. U društvu isparcelisanom dubokim socijalnim i klasnim brazdama, proseci postoje samo unutar miljea kome se pripada. Babe i žabe se ne mešaju. Posao, svojina i bankovni konto određuju ko su babe, a ko žabe. Jedni žive u svojim stanovima u neboderima, u kućama u kondominijumima ili na nepreglednim fazendama, drugi u zbudženim budžacima po periferijama i favelama.
Jedni (obično) imaju auto po glavi (odraslog) člana porodice, drugi se klackaju u neudobnim autobusima. Jednima deca od predškolskog uzrasta idu u privatne škole, za druge su i loše državne škole neretko luksuz. Jedni rade (i) za sebe, drugi skoro isključivo za druge.
Izraz brazilski stil života ne budi automatski čitav niz jasnih asocijacija kao što je to slučaj sa američkim stilom života. Mejnstrim stil nije tako koherentan i kodifikovan kao u SAD. Ili je možda glavni tok u SAD još uvek znatno širi nego u Brazilu. Utisak je, međutim, da se sa skokom standarda i kupovne moći postojano širi i konstituiše – kao konzumerizam začinjen lokalizmima.
Kao i u SAD, auto je sine qua non brazilskog stila života. Aristotelovo određenje čoveka kao društvene životinje (zoon politikon) u Brazilu može da se interpretira na modifikovan način – čovek je motorizovana životinja; bez auta si izvan društva, češće zver nego bog.
Nepisano pravilo je da su porodici (srednje klase) za normalan život potrebna bar dva automobila: jedan za muža, drugi za ženu. Ukoliko su deca punoletna, potrebe rastu. Po vremenu koje se provodi u kolima, kao i po načinu na koji je čitava zemlja dizajnirana za kola i kamione, Brazil veoma podseća na SAD. Sirotinja se voza autobusima. Železnice i vozova skoro da nema.
Šoping-mol je univerzalni spomenik novog doba. Šoping-molova ima svuda i u svim veličinama. Mnogo je najvećih. U nedostatku ulica, trgova i parkova gde se bezbrižno šeta i sreću ljudi, šoping-molovi u Brazilu, kao i u SAD, služe kao njihovi surogati. Oni su surogati javnog života u javnom prostoru.
Kad roditelji hoće da izađu sa decom, ide se u šoping-mol. Kad se ide u bioskop, ide se u šoping-mol. Kad hoće da se jede u dobrom restoranu, ide se u šoping-mol. I naravno, kad se nešto kupuje… Roditelji ostave decu u kavezima za igru, bebi-siterima, i onda ležerno završavaju svoje poslove i kupovine.
Posao diktira dnevni ritam. Diktira ga, takođe, i put do posla. Po velikim gradovima put do posla je maltene pola posla. Putovanje guta zamašan zalogaj dana: zbog velikih razdaljina, zbog saobraćajnih gužvi, zbog uglavnom sporog i lošeg javnog prevoza; zbog toga što nema tih ulica i mostova koji bi mogli odjednom da opsluže (pre)gusto načičkane solitere.
Auto je klasni marker. Iole imućni na posao idu kolima. Kola donekle štede vreme; čak i kad ga ne štede previše, udobnija su od autobusa. Gradski prevoz je uglavnom teška robija. Autobusi su neudobni, izbijaju bubrege, a još su i spori.
Kada biste naglas izrazili ideju da na posao ili u grad odete biciklom, pogledali bi vas kao da ste Marsovac. Tako nešto bi možda moglo da prođe kao lajtmotiv naučno-fantastičnog vica, nikako ozbiljno. Toliko je udaljeno od stvarnosti da je izvan okvira ostvarivog i pojmljivog. Ulice i putevi su prenapregnuti, biciklističkih staza nema, trotoari su uski, krivi i džombasti, na putevima vlada zakon jačeg i drskijeg…
Pod uslovom da je suština sreće u (industrijskoj) razvijenosti i materijalnom bogatstvu, u Brazilu važe obrnuta pravila nego u Evropi: sever je „tužniji“ i nerazvijeniji od juga. Vodeće industrije su u državama Sao Paulo, Rio de Žaneiro, Minas Žerais, Parana. Stanovništvo sa severa i dalje se sliva prema jugu.
U velikim gradovima nema vrludanja. Ako ne radiš, propao si. Radi se 9, 10, 12 sati dnevno. Produktivnost nije nužno u korelaciji sa natprosečnim brojem radnih sati.
Ručak je (manje-više) između 12 i 14h. Radni ljudi radnim danom jedu napolju. Restorani, restorančići, bircuzi… su na svakom koraku. Osnova obroka gotovo da je identična nezavisno od tipa i ranga lokala: pasulj, pirinač, meso, povrće… I kad kuvaju kod kuće i kad jedu po restoranima, Brazilci vole da na tanjiru imaju „od svega po malo“, bar četiri, pet različitih jela, koja samo zajedno čine celovit obrok.
Gde god da se nalazite, u malom mestu ili velikom gradu, lokali u kojima nešto može da se pojede su praktično na svakom koraku. Ima ih raznih za raznu klijentelu. Kao što sve u Brazilu funkcioniše po klasno-socijalnim principima, nije drugačije ni kada je reč o hrani, to jest o restoranima.
Srednja klasa jede u restoranima na kilo, što je brazilska varijanta ekspres-restorana gde sami kombinujete svoj obrok. U ponudi je, kao na švedskom stolu, više desetina jela, salata i priloga, sami na svoj tanjir stavljate šta vam je volja, a tačna vaga u zavisnosti od težine kaže tačnu cenu.
Boteko je jednostavni bar u kome se služi i hrana. Tu više zalazi radnička klasa, među gostima je obično primetno više muškaraca nego žena, a na meniju su često jaka domaća (regionalna) hrana. Mada, pošto je u velikim gradovima restorana na stotine i na hiljade, uopštavanja nisu moguća. Ima stvarno svega.
Šuhaskarije su restorani sa šuhaskom, odnosno roštiljem. I tu je na švedskom stolu brdo predjela, jela i priloga. Od brazilskih starosedelaca sa Balkana dobićete upozorenje da je to, u stvari, zamka. Time te zamajavaju i odvlače od suštine, upozorava me rođak Branko, koji je za 20 godina provalio brazilske fore. Suština je, zna se, u roštilju.
Na svakom stolu je plastični ili drveni semafor. Kad upalite zeleno konobari sa sabljama na koje su nataknuti pečeni komadi mesa istog trena počinju da saleću kao osice. Na vama je da klimnete glavom ako vam je ponuda po meri, i konobar vam onda seče komad direktno u tanjir. Na glasu su šuhaskarije koje nude najviše različitih vrsta mesa. Taj broj je nekad nekoliko desetina. U šuhaskarijama se obično plati fiksna cena za obrok koji onda može da traje do poslednjeg daha.
Kada sam citirao nekog od dopisnika iz Brazila ko je napisao kako skoro svaki odrasli Brazilac sa prebivalištem u većem gradu ima „triler“ ili „horor“ priču – svoju ličnu ili nekog sebi bliskog, Andrea se uzjogunila.
-Ja nemam triler priču, kaže.
-Nikad te niko nije napao?, upitam.
-Pa, samo jednom mi je na ulici prišao dečko sa uperenim pištoljem i tražio pare… Dala sam mu novčanik i on je otišao. Nije bilo strašno, nikakav triler, kaže ona.
Okvir žanra očigledno je uslovljen iskustvom i kontekstom. Bez obzira na žanrovske odrednice, ličnih svedočanstava o oružanim prepadima i pljačkama ima suviše da bi bila svedena na slučajne i sporadične pojave. Zato u velikim gradovima važi nepisani vodič kroz svakodnevni život. Pridržavaju ga se i oni koji tvrde da trilera nema.
Pravilo broj jedan je – ne skretati pažnju na sebe. Nije preporučljivo razmetati se firmiranom garderobom, skupocenim patikama, satovima, zlatom, nakitom… Ne treba sa sobom nositi torbe, niti veće sume novca. Večernja šetnja, takođe, nije preporučljiva: Nikad se ne zna! Šetnje načelno treba izbegavati: Bolje i sigurnije je kolima.
Posle mraka ne treba se zaustavljati na semaforima, nego lagano ili brzo nastaviti napred, u skladu sa ličnom procenom bezbednosne situacije. Ne treba zalaziti u delove grada gde nema šta da se traži. Najsigurnija mesta za izlazak i za druženje su veliki šoping-molovi. Ukoliko te, uprkos svim merama predostrožnosti, ipak presretnu i upere ti pištolj u glavu, nemoj da se opireš, daj im sve što traže, ne pravi nagle pokrete…
Epilog miliona takvih ličnih pravila ponašanja jeste jedan veoma specifičan oblik društvenosti i društvenog života. Ne samo da nema prožimanja različitih društvenih slojeva, nego skoro da nema ni njihovog susreta.
Na jednoj strani fronta su siromašni sužnji; na drugoj su oni koji nešto imaju. To su različite planete. Planete se okreću oko svoje ose, svaka u svojoj orbiti. Razdvojene su vidljivim i nevidljivim omotačima. Najjezivija stvar u Brazilu je što se takva stvarnost smatra normalnim stanjem. Kao da malo ko može ili želi da zamisli nešto drugačije…
Kondominiumi, zabranjeni gradovi
Na tržištu nekretnina na posebnoj ceni su kuće u kondominiumima. Kondominijumi su neka vrsta zabranjenih gradova, iza visokih i dugačkih zidina. Broj stanovnika u kondominiumima varira od nekoliko stotina do nekoliko desetina hiljada. Neka od ovih naselja neodoljivo podsećaju na izraelska naselja na okupiranim teritorijama.
Unutar visokih i dugačkih zidina dižu se privatne kuće, ponekad i stambene zgrade. Da bi se došlo do kuće ili zgrade, potrebno je proći najmanje jedan kontrolni punkt koji podseća na granicu: prijavnica, rampe, kamere uperene u lice, uniformisani službenici, toki-vokiji… Bez poziva i garancije nekoga od stanara nemoguće je ući.
(delovi iz knjige „Brazil nije za početnike“, koja će uskoro biti objavljena u Srbiji)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
