Sve je to jedan isti Broz

Ne, nisam otišao u demenciju – pomislih – jer mi se odmah pred očima stvoriše slova knjige koja je imala skoro isti naslov, ali sa nešto drugačijim dodacima: „Kratak kurs istorije SKP – boljševika.“ Da, to je to! – odjeknulo mi je kao bomba. Da li je moguće da će se neko setiti ove knjige? Ali kod mene, i mojih vršnjaka, to je sasvim moguće, mozak je još neispitan fenomen, ume dugo da pamti. Dakle – to je to! Autor se lepo setio da Tita prikači na pomenuti naslov, a „Albion Books“ i „Dan Graf“ su se „nadovezali“ (omiljena fraza boljševičkih vremena) na ono izdanje „Kulture“ iz 1945. godine, kada je ta knjiga, sa preko 400 strana, bila Biblija svakog iole uzdignutijega člana avangarde. Jedino su pioniri bili pošteđeni.

Mudro, pomislih. Autor novog „kratkog kursa“ zakačio je, znači, Josipa Broza na kukicu Staljnovog i ponudio svojim prijateljima i čitaocima jedno novo „crveno“ štivo, za stotinak strana manje od onog od pre sedamdeset godina, ali ništa manje intrigantno i tajnovito.

Panović ima spisateljske odvažnosti, pomislih. Staljin je umro mnogo pre Tita. O generalisimusu su napisane mnoge knjige, ali ni Tito, koji je njegov mlađi đak i umro četvrt veka kasnije, nije ništa manje stavljan na novinsku hartiju i medije. Neki kažu da je o Titu napisano preko hiljadu knjiga, brošura i drugih radova. Realno.

Uostalom, otvorite i danas bilo koje novine sa prostora nekadašnje Jugoslavije, pa ćete bezmalo svakog dana naći nešto o junaku ove knjige – Josipu Brozu ili Joži, kako su ga zvali intimniji prijatelji. Zaista je hrabro, u vreme kada se vode velike polemike oko nekih ljudi, a koje optužuju da im nisu kako treba doktorske disertacije, sesti i napisati nešto što dosta liči i na naučnu pretenziju, o čoveku koji je stalno negde tu, oko nas ili sa nama. O čoveku o kome se neprekidno vode polemike, rasprave i dijalozi, kao da je živ ili nas stalno muva, o kome se i dalje snimaju televizijske emisije, dokumentarni i umetnički filmovi i šta sve ne još. Tito je umro pre skoro 35 godina, ali se neprekidno i žilavo bori da je još tu i da nas svojim prisustvom zasipa u svim mogućim pozama. Nekima to pričinjava zadovoljstvo, a nekima zadaje muku.

Okreni – obrni, nikako da se zaboravi i stalno je na političkom terenu. Šutira, igra sve pasove, daje golove glavom, potkače i njega i udare, pa pritrče medicinari da pomognu. Nekadašnjih Titovih fanova sve je manje. Mnogi su otišli, na prste se mogu izbrojati njegovi stariji saborci, ali ima dosta njih iz kasnijih generacija, koje su u vreme Titove vladavine bili mladi, a sada pate od glavobolje koliko će im i kako smanjiti penzije ili ih uštinuti na neki drugi način za starački standard.

Dođu ti – da ih nazovemo – Titovi datumi – rođendan, koji je on prekrstio u Dan mladosti, datum smrti i sahrane, zasedanja AVNOJ-a, Dan ustanka i ustanaka i mnogi drugi. Ima i danas u njegovu čast slave i „svinjokolja“, kako kaže Panović. Ima i mnogo onih koji nastoje da se Tito zaboravi, koji se ljute kad se pomene njegovo ime.

Ali gle čuda: kako se oni upornije trude da se on što manje pamti – o njemu se sve više piše i polemiše. Iskreno rečeno, piše se da se ocrni, da se dokažu njegove krivice i gresi, Goli otoci i streljanja posle rata, kolektivizacija i gušenje verskih i političkih sloboda. Neki su se čak specijalizovali i postali titolozi (kao što imamo marksista, himnologa, šekspirologa i sličnih) i na tu temu ima na tone i tone dokumenata i spisa. Tito je za njih crn i grešan, mnogo grešan. Čovek čita i to mu se upija u glavu, a onda iznenada shvati da i taj što tako piše potajno Brozu priznaje političke kvalitete. Kako je rekao jedan veliki Titov saradnik, koji ga je posle napustio, i koga Panović citira, Tito nije imao maltene nikakvih talenata, ali je imao jedan koji mu niko ne može poreći – a to je talenat za politiku.

Vratimo se Panovićevoj knjizi, za koju je, siguran sam, imao muka da joj nađe dobar naslov, a da se ne poklopi sa onih pomenutih hiljadu knjižurina koje su već objavljene, i pre i posle Titovog odlaska. Šta je hteo Panović ovom knjigom? Da oda poštovanje Josipu Brozu ili da ga izloži nekim novim činjenicama koje bi ga ocrnile?

Rekao bih da nije ni jedno ni drugo. Panović je imao je samo deset godina kada je Tito umro, dok je pisac ovih redova bio u jednoj od mnogih počasnih straža u foajeu Savezne skupštine. Tito ni Panoviću, kao očigledno mnogim drugim, nije dao mira i nije mogao da ga uzdrži, da ne stavi na hartiju ovu olovno tešku temu. Ali kako sve to zgotoviti a da te ne uzmu za mešpajz ni oni sa leve, ni oni sa desne strane, ni oni za „za“, ni oni za „protiv“.

E, tu se Panović pokazao – a nije mu to prvi put – kao vešt igrač na političkom trapezu i majstor kome je teško doskočiti. Tito nije bio nikakav doktorand, profesor i analitičar u naučnom institutu, nije završio fakultet u Oksfordu ili Berkliju, ali jeste u Moskvi i u zatvoru u Lepoglavi. „To su bili moji univerziteti“, umeo je da kaže. Nije imao vremena ili nije voleo mnogo da čita, naročito od kako je davne 1937. preuzeo kapetansko kormilo Komunističke partije Jugoslavije. Nije mnogo ni umakao pero u mastilo da piše teoretske članke ili da, kao klasici, napiše tomove marksističkih postulata i teorija o društvenim kretanjima i proleterskom svetu. Tu i tamo napisao bi po neki članak, ali je on bio, kao diplomatska depeša ili policijski izveštaj, manje više tipski – zaklinjao se u radničku klasu i borbu protiv buržoazije do pobede ili smrti. Ali je zato, kada se ugnezdio u udobne kuće i vile na Dedinju, Karađorđevu, Bledu i Vangi, i na mnogim drugim mestima, kada je tutnjao sedeći u salonu plavog voza, uvek mislio na politiku, na svoj život i iskustva i nije se libio da ih javno kaže, makar to mnogima zvučalo nenaučno i nedoktorantski.

U tim periodima, sem političkih izveštaja i depeša sa svih koloseka kojima je komandovao (do kraja života nije se odrekao ni jednog od njih), nije hteo ili nije voleo da svoje oči zamara hartijama i knjigama – čuvao ih je ili za lov na jelene i na divlje svinje u lovištima ili za susrete sa ljudima, radnicima, seljacima a voleo je i da maše iz plavog voza. Voleo je dočeke na ulicama i izraze ljubavi prema njemu. Knjige, koje su mu slali, davao je svojim vrednim saradnicima, da prave beleške, kako bi mogao njihovim autorima da kaže neku lepu reč ako ih sretne, ili da im pošalje pismo, tako da ovi budu srećni i kažu da im je on pročitao knjigu ili zbirku.

Panović kaže za Tita da ga nije mrzelo da održi i po nekoliko govora dnevno, kada je – razume se – bio u dobroj formi i raspoloženju. Neko je čak izračunao da je on u svom zlatnom periodu, za četiri godine održao 90 govora, skoro dva mesečno. I to ga nije zamaralo, imao je on energiju koju je poneo iz rodnog Kumrovca i želju da bude viđen i obožavan. Dakle, on nije pisao nikakve traktate i studije, često je velikim i specijalnim slovima napisane tekstove samo držao pripravne, a kada bi video „oduševljen narod“ i svoje razdragane slušaoce, zaboravljao na njih, pa je „čitao“ iz glave. I to su mu najbolji govori i najbolje misli. Govorio je kako je umeo i znao, bez straha da će neko cenzurisati njegove misli i rečenice, a znao je i kako treba.

Panović, dakle, umesto da u svom kratkom „kursu“ predoči sva Titova teoretska i druga dela (ako se tako mogu nazvati) – koja su mnogi mnogo puta pokušavali da „sabiju“ i štampaju ili da prirede (što Tita izgleda nije mnogo oduševljavalo) – uradio nešto mudrije. On je uzeo radove nekoliko istaknutih profesora analitičara, novinara, istoričara teoretičara i ljudi od pera, koji su radili jednu sociološku studiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nešto kao kolektivni „case study“ o Titovoj ličnosti, pa povadio njihove misli o junaku ove priče za koje je mislio da su u fokusu njegove teme. Za jedan takav krug „istraživača“ Tito je imao ono što je imao, svoje govore i parole, poruke i političke sentence koje je često ponavljao i koje su ne retko zvučale i kao fraze, i one su bile dovoljne. U tom krugu od njih tridesetak, našli su se Vladimir Dedijer, Milovan i Aleksa Đilas, Slavko Milosavleski, Latinka Perović, Slavoljub Đukić, Miroslav Pečujlić, Pero Simić, Miko Tripalo, Dobrica Ćosić, Kosta Čavoški, Dušan Mojić, Zdravko Vuković… Od stranih to su Antonio Gramši, Roj Medvedev… Svi su oni u knjizi podvedeni kao Literatura, a u dodatku su Izvori (Politika, Naša Borba, Blic, NIN, Ilustrovana Politika, Zdravo, Profil…)

Elem, šta je uradio vispreni spisatelj. On je napravio mudru kompilaciju svojih pogleda (ili polupogleda, nigde nije bio apodiktičan), kombinovao ih i ilustrovao sa citatima samog Tita ili pomenutih mislilaca o Titu. Izvodima, kraćim i širim rečenicama, a navodeći izvor. Na taj način dobio se, kako nam je i obećao pisac, „kratak kurs“ o Titu i njegovim pogledima. Ne o tome koliko je imao na raspolaganju vila i automobila, kuća i žena, niti koliko je kapitalaca ubio i viskija i dobrih vina iz svog podruma u Vangi popio sa svojim gostima – državnicima, novinarima, saradnicima, generalima, filmskim glumcima i divama, već šta je mislio i kazao u dugom periodu svoga vladanja, a koje može da se protegne na četiri decenije ako krenemo od početka ustanka. Kratak kurs je Titova politička vizura, njegova politička optika života – prošlosti, vremena u kome je živeo i budućnosti, onakve kakvu je on zamišljao.

Šta je osnovna karakteristika Titove političke filozofije u kratkom kursu Zorana Panovića? Ona bi mogla da se svede na sledeće: Ma koliko Tito doživljavao vladalački uspon i transformaciju, često sa kraljevskim lentama i protokolom, on je u dubini svoje duhovne strukture ostajao onaj isti Joža, bravar i robijaš, ilegalac i zaverenik iz davnih godina. Čovek iz Oktobarske revolucije, partijskog rada po Jugoslaviji i Evropi, poverenik oko španskog građanskog rata i čovek za zadatke iz Kominterne u Moskvi. Ostao je taj isti Broz sa svim velikaškim odlikovanjima, mačevima i pompom koja ga je okruživala kada je bio na svim tronovima vlasti, nekad i na podosta mesta, ali samo dotle dok mu ne bi zapretila opasnost da pukne. Čak i kada je pod nekom prisilom i pritiskom ustupao, ostajao je na rečima uspravni ideolog proleterske borbe, komunističke partije i radničke internacionale.

Često je znao, iako već dobro učvršćen na kormilu vlasti u posleratnom periodu, kada je navlačio kraljevsko perje, admiralske i mnoge druge titule, diplomatske cilindre i bele rukavice u susretima sa kraljevima i carevima, da potom već sutradan bude u nekoj fabrici, na radničkom mitingu ili jubileju i da govori o komunističkoj partiji, vlasti radničke klase, bratstvu i jedinstvu, NOB – u, radničkom samoupravljanju, radnim akcijama omladine, govori borcima, o ulozi žena. I da, kao da gleda decenijama unapred, i u poznim godinama – o Jugoslaviji i jugoslovenstvu kao jedinoj alternativi i cementu koji će držati zemlju u budućnosti.

U Titovim govorima i izlaganjima, koje citira Panović i uz pomoć svoje grupe (malo nezgodan i pežorativan izraz), nigde se ne nalazi da su Jugoslavija ili Komunistička partija promenili kurs ili politiku, već isključivo – iako je to bilo svima očigledno – se to tumači daljim „razvojem“ jedne iste ideje od koje su počeli i on i partija a kojoj je ostao na čelu do poslednjeg daha. I Nesvrstani su bili sastavni deo te njegove velike priče u „kratkom kursu“, kao i indirektno članstvo Jugoslavije u Atlantskom paktu kada je bilo „biti ili ne biti“ u odnosima sa Staljinom. Jednostavno – Tito se nije dao i njegove reči su povlačile u zemlji aplauze, a i u svetu, na mnogobrojnim putovanjima, pred njim su stotine hiljada ljudi na ulicama Azije, Afrike i Latinske Amerike posipale cveće. Sa ne manje pažnje i uvažavanja dočekivan je i od engleske kraljice i američkih predsednika. I sve to kao jedinstvena ličnost – vladar bez kraljevske titule. Sve sa radničkim oreolom i prošlošću, nepokolebljiv pred samim sobom a – kako su godine prolazile – i dalje popularan i uvažavan.

U celoj priči, Panović, razume se, osvrće se i na razne faze i prelomne trenutke, ponekad opasne i klizave, koje je Joža majstorski umeo da prevaziđe, služeći se svim sredstvima klasične, ali i komunističke i kominternovske metodologije, koju je uvek izvlačio iz svojih starih arhiva i umeo vešto da ih podvede pod tekuće stanje. Nije se dao prevariti i skliznuti u reforme ako bi osetio da bi mu poljuljale na bilo koji način vlast, prihvatiti neke tržišne principe i reforme koji bi značili otpuštanje radnika i pad njegovog imidža kao njihovog „večitog“ i pouzdanog zaštitnika. Naprotiv, otvorio im je granice, dao takozvane crvene pasoše koji su imali visoku cenu na svetskom tržištu šverca putnih isprava, dao ljudima da idu i zarađuju u svetu.

Umeo je da se obračuna i sa raznim pobunama i nemirima, bilo studentskim ili onima koji su mirisali na nacionalizam, čak i u blagoj formi.. Poseban specijalitet, na koji ukazuje autor Panović i gde ga dosta citira, jeste njegova stalna briga za ravnopravne odnose među nacijama. Formula ravna hemijskoj ili fizičkoj – da u pojedinim periodima uvek primeni simetriju u odnosima, kako se ni jedna nacija ne bi osećala superiornom ili inferiornom, a povodom nekih dešavanja u koje se on mešao, jer je svojim izoštrenim sluhom naslućivao da povetarac može lako da se pretvori u buru. Pri tome posebnu pažnju je davao odnosima Srba i Hrvata, jer je znao da na toj osovini počiva Jugoslavija. Ustav od 1974, kojim su Srbi postali nezadovoljni, promakao mu je, jer sigurno bi našao bolja rešenja da je znao da će to izazvati nezadovoljstvo u Srbiji. Bilo mu je krivo što su do njega dopirali glasovi da ga Srbi ne vole, govoreći da su to obične smicalice i intrige…

Bilo bi nepotrebno prepričavati Titove stavove i politiku, pričine priče iz ove knjige, jer svi oni koji se iole bave ozbiljnije politikom njih znaju, a znaju nešto i iz novije istorije. Ali, vredno je napomenuti da ova knjiga ne bi bila panovićevski zaokružena da autor nije u drugom delu dao svoj lični prilog razmišljanjima o Titu, kroz čitav blok njegovih tekstova o Titu i povodom Tita, od 2008. do 2014, a kojih se sigurno mnogi čitaoci „Danasa“ sećaju. Panović je drugom delu knjige dao naslov „Istorijska zabluda ili prokockana šansa?“ sa još jednim podnaslovom u velikom crnom petitu „Praznik nostalgije i svinjokolja“, sa očiglednim satiričnim reminiscencijama, koje aludiraju na praznik kada se Jugoslavija po drugi put ujedinjavala, ovog puta u Jajcu 29. novembra 1943. i na slavlja koja su uvek bivala na taj dan i oko tih dana.

Za već objavljene tekstove koje je priredio autor za ovu knjigu ne bih mogao da se zakunem da su pisani sa istog novinarskog i posmatračkog pijedestala, izuzev da ih je pisao isti autor koji je priredio i prvi deo. Ono što je sigurno, jeste da čitaoci, pa bili oni stariji, iskusniji, mlađi i najmlađi, mogu da protumače i sagledaju ne samo autorove poglede na neka zbivanja u periodu od ovih nekoliko godina, a i od samog Titovog odlaska, već i da malo razmisle o današnjem vremenu, jer je tu negde stalno udenut i Tito. Sigurno je da je i u ovom delu pisac Panović ostao ipak dosledan sebi – da se ne naginje na bilo kakvu stranu bez potrebe, i da čitaocu, kroz lepezu od desetak visoko nadahnutih i argumentovanih tekstova, ukaže na veličinu jednog doba i ličnosti koja je u njoj dominirala. Ali, sada i involviranjem „naslednika“ velikog vođe, koji su pokušavali da, podeljeni – najpre u pet, a onda u šest država – bar jednim delom imitiraju svoj nekadašnji uzor. Uglavnom neuspešno i sa operetskim efektima.

Kada sam čestitao junaku ove knjige – Titu, rođendan 24. juna 1972. u tadašnjoj Palati federacije, i zajedno sa Zvonkom Štaubringerom predao slavljeniku – povodom 80-godišnjice knjigu „Tito u anegdotama“ (kojoj Panović posvećuje u ovom drugom delu posebno poglavlje), Tito me pitao: „Ima li opasnih stvari u ovoj knjizi?“ Stari lisac nije bio naivan. Znao je da se tu moraju kriti i neke takve stvari. Ja sam, kruto i naivno, smrtno ozbiljnog lica (što se vidi i na slici) odgovorio: „Sve što vi kažete je opasno, druže predsedniče!“ Donosim sliku tog momenta iz već davne prošlosti, kada je Panoviću bilo samo dve godine, sa dodatim tekstom: „Pogledaj, Kavaja, šta će pisati o meni jednog dana, ti si još mlad …“. A ja njemu odgovaram: „Ne brinite, druže Maršale, to je Kratki kurs“.