Svi jedu iz istog lonca

Taj prelaz iz države u državu nigde nije službeno označen, ali smo brzo shvatili razliku. Čim su cene istaknute samo u francima, onda smo u Švajcarskoj, a kada počinje plaćanje u evrima prešli smo u EU. U Francuskoj smo.

Novac u najbogatijoj evropskoj državi, uostalom kao i u svakoj drugoj, određuje uslove u kojima se živi. Kratku lekciju iz života u Ženevi dobio sam od jedne Beograđanke koja radi veoma odgovoran posao od koga mesečno zarađuje oko četiri hiljade evra.

– Stan me dođe oko 1300 evra i, naravno, kad ga platim, kao i režijske troškove, te hranu – gotovo ništa mi ne ostaje. Zato naši ljudi, više njih, uzmu jedan stan i dele troškove. Tako mogu računati da će im nešto ostati. Dele se i troškovi za hranu, zajedničko spremanje itd. Tako je više ljudi u jednom stanu. Ne pitajte me za kvalitetu života.

Nisam imao više vremena da je slušam jer sam tražio poklon, igračke i čokolade, a kasnije konačno i dogovoreni izlazak sa društvom, ješćemo fondu ili fondi, oba izgovora su u opticaju. Shvatio sam da se radi o veoma popularnom tradicionalnom jelu Švajcaraca od nekoliko vrsta topljenih sireva..

Sa kupovinom nisam imao sreće, jer su gotovo sve trgovine bili zatvorene već u šest sati, a one koje su radile do sedam nisu imale ono što sam tražio. Preostalo mi je da sa večernjim putnicima vozom iz Ženeve bazam pothodnicima kod železničke stanice da bih nešto našao.

Ženeva je prelepa, a to se uočava uglavnom danju, jer su uveče škrto osvetljeni samo neki spomenici… A na ulici uveče dominiraju stranci. Ljubazni Indijci mi objašnjavaju kako ću lako stići do restorana na jezeru, u kojem je trebalo da se nađem sa društvom.

Tamni oblaci i sumrak večeri dodaju svemu mistiku. Kada sam prišao jezercu, taj se utisak samo pojačao.

Osvetljeni luk pred ulaskom u restoran, koji je neka vrsta otvorene letnje bašte i splava. Odmah me je podsetio na Staru Stenku ili restoran Šest topola, tamo iza beogradskog Sajma.

Vlaga koja se oseća sa svakim udahom dopire sa Ženevskog jezera i pada kao neka noćna rosa, skoro kiša, iz oblaka koji su pokrili čitav jug Švajcarske i Francuske, te sever Italije, kako sam čuo na vestima, ali nije uplašila goste brod-restorana. Deo ih je na obali. Stoje ispred limenih buradi uzduž isečenih na pola, a u njima žar na kojem se roštilja pod malim strehama, priča i sluša tiha muzika…

Meša se cvrčanje mesa i kobasica sa muzikom.

Prolazim dalje, a u unutrašnjosti duga velika prostorija sa velikim drvenim stolovima i klupama uz njih. Sa strane su mali kabineti u koje se odlažu jakne.

Dok biramo sto, užurbano prolazi konobar sa vrelom posudom, iz koje se još dimi, a on je pažljivo drži uz pomoć rukavica.

– Čija je ovo porudžbina – gotovo viče i brzo nosi prema glasu koji se javio.

Sedosmo za svoj sto, a jedna ljubazna Švajcarkinja nam objašnjava:

– To je fondu. Mada ga neki nazivaju fondi. Radi se od starijeg sira i to od četiri vrste koje se tope u posudi, a jelu se dodaje i vino dok se krčka, može i kukuruz. Kada je jelo gotovo, služi se vruće. Jede se tako da se na vrh viljuške nabode komadić hleba. Svi jedu iz iste posude, a pazi se da hleb ne ispadne i ostane u jelu. Ranije se to jelo i sa kuvanim krompirom… Da, i još nešto, jelo je jako i neko može imati problema sa stomakom, posebno ako ne poštuje pravilo da se uz ovo jelo nikako ne pije pivo, nego vino, uglavnom belo ili roze…

Dok slušamo priču vesele inženjerke, Švajcarkinje Žanet, dolazi konobar sa punim vrelim loncem i fonduom.

Na stolu se nalaze plinski gorionici koji se pale, kada se na njih postavi posuda sa specijalitetom.

Naravno, upozoreni na vreme svi poručuju vino, za koje se iznose male čaše, manje od onih naših, vinskih. Upola su manje, sa nekih 0,7 decilitara mladog rizlinga, koji rezi.

Kako smo blizu odmah uz francusku Provansu, čuvenu po vrhunskim vinima, jasno da su i komšije iz Ženeve odlični vinari. Okupili smo se oko iste posude sa mirisnim, topljenim sirom i poče da teče razgovor, šale. Taman smo se malo založili i probali vino, bilo je oko pola deset, subota uveče, kad restoran poče da se prazni.

Sledimo primer, pa izlazimo u noć.

Poneko još stoji pored onih roštilja u limenim buradima i oprašta se, a mi prolazimo preko mola te ulazimo u ženevsku noć.

Osvetljenje kao da je neka blaža restrikcija struje, a nigde ni traga od neke kafane, restorana, picerije…

U ovo vreme mladi Beograđani tek izlaze u provod, a Ženevljani polako idu kući, na spavanje.

Ne znam šta bi o tome rekli sociolozi ili psiholozi, ali radi se o gotovo suprotstavljenim životnim modelima.

Sa mesom ili čokoladom

Istorija fondua duga je preko četiri veka, jer kulinarske knjige kažu da je pravi recept za to jelo od sira objavljen u XVII veku. Ta prva varijanta bila je neka vrsta suflea – topljeni sir sa umućenim jajima. Tri veka kasnije kulinari su preporučivali da se u jelo doda još kukuruzni štirak, da mešavina bude povezanija. Fondu postaje popularan širom Evrope, a lokalni kulinari ga modifikuju, recimo postoji varijanta fondu burginjon: na francuski način, sa mesom… Postoji i fondu sa čokoladom. A fondu zapravo jeste ime za metalni kotlić u kome se sir kuva i poslužuje.