Tadić je simpatičan čovjek

Ovo u intervjuu za Danas kaže Halid Bešlić, legendarni pevač narodne muzike iz Sarajeva.

Niste imali koncert u Srbiji od kada se raspala država. Zašto?

– Pjevao sam u Srbiji, ali privatno. U klubovima. Zvanični koncert nisam imao. Pjevao sam dolje u Prijepolju, Novom Pazaru, uglavnom u Sandžaku…

Najavljivan je prošle godine vaš veliki koncert u Beogradu. Zašto do njega nije došlo?

– Sad se dobro spremam za beogradski koncert jer je došlo vrijeme. Ne vrijeme, nego, ovaj, sad mogu biti siguran da će biti puno. Koncertom mora malo da se manipuliše. Ljudi olako govore – biće puno, biće onako, biće ovako – međutim, ja nisam dugo bio, mislim da me raja u jednom momentu malo i zaboravila. Ipak, sad podaci govore da me ljudi traže, i da bih mogao napuniti Beogradsku arenu.

To je sigurno. Možda ćete napuniti i dve-tri Arene?

– Ha, ha… Ne znam, ali mislim da ću koncert u Beogradu održati do kraja ove godine.

Kako objašnjavate to da najpopularniji pevači iz bivših jugoslovenskih republika – a to ste vi, Dino Merlin, Oliver Dragojević i Điboni – još nisu imali koncert u Beogradu? Je l’ bilo tu i nekih drugih razloga sem brige da li ćete napuniti halu?

– Pa, bilo je… Naravno, rat je učinio svoje. Toga je bilo prvih pet-šest godina poslije rata. Kada se normalizovalo stanje, posle nije bilo više tih razloga, ali ljudi vole da budu sigurni da će napuniti hale i biti dobro prihvaćeni. Ja lično nisam htio da idem u rizik. Jer, ako ne napunim Arenu, ja imam rizik.

Da li ste, dok je trajao rat u Bosni, nekada sebi rekli: E, neću više da nastupam u Beogradu?

– Ja ne umem to da kažem. To iz mojih usta ne može izać. Nisam ja taj. Svi me stalno pitaju kad ću u Beograd, i to mu dođe kao neka poluprovokacija. Ja idem svuda gdje me publika voli, i to je to.

Koliko dugo niste bili u Beogradu?

– Aaa, pa dolazim ja! Bio sam možda prije petnaestak dana. Ali sam uglavnom ili u kolima, ili u kafani. Dosta puta sam dolazio u Beograd, imam tamo puno i familije, čak sam pjevao i na svadbi ćerke Raše Radovanovića. Imam i kuma u Beogradu, pa sam pjevao njegovoj ćerci na proslavi osamnaestog rođendana.

Kada je predsednik Srbije nedavno bio u zvaničnoj poseti Sarajevu, pozvao je Dina Merlina, Ivicu Osima i vas na kafu. Da li ste na neki način bili počastvovani tim pozivom?

– Naravno, i rado sam se odazvao. Velika je čast kad te predsjednik pozove na kafu. Osim toga, on je meni simpatičan čovjek. Drugo, on je rođen u Sarajevu pa mi to malo drugačije gledamo.

Šta ste pričali?

– Bilo je malo i ozbiljne priče i neobaveznog ćaskanja. O sportu i o kulturi, o pjesmama. Pričali smo o svemu. Uglavnom, ostavio je na mene vrlo pozitivan utisak. Vidim da je u duši sportista, rezoni su mu dosta normalni, pun je pozitivne energije, pa samim tim od ljudi traži pomoć za te svoje ideje. Nije danas lako realizovati te ideje koje su u suštini miroljubive, a svako vuče na svoju stranu.

Je l’ zna predsednik Tadić neke vaše pesme?

– Pa, koliko sam mogao primijetiti, zna dosta mojih pjesama. Kažu da dobro i pjeva, nisam ga pitao, ali su mi to rekli ljudi iz njegovog okruženja.

Da li ste ikada ranije imali susrete s političarima?

– Jesam. Ove bosanske političare sve znam. Od Silajdžića, Dodika, Lagumdžije… Znam i Stjepana Mesića, Mila Đukanovića… Sretali smo se, upoznavali, uglavnom privatno.

Vaša pesma „Miljacka“ je veoma popularna u Srbiji, ali, što je interesantno, naročitio među mladima koji nikada nisu bili u Sarajevu, niti šetali pored Miljacke. Kako to komentarišete?

– Pjesma, ako je iskrena, sama nađe put do srca. Ne može nešto biti veliki hit u Sarajevu, a da istovremeno ne bude i veliki hit u Beogradu. Ili kontra. To pravilo je važilo u bivšoj Jugoslaviji, a važi i danas. Govorimo istim jezikom, dobro se razumijemo, sve pjesme istovremeno postaju popularne u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. Ljudi se zasite svojih pjevača i hoće malo da promijene. Pjevači znaju biti popularniji u drugim republikama nego u svojoj matičnoj. Ja sada živim od mlade publike, koja je mlađa od mog sina. Oni dolaze na koncerte, oni unose tu energiju. Pjevač koji tu publiku nema, ne može raditi velike koncerte.

Čini li vam se da su pesme sa vaših poslednjih albuma popularnije od onih iz bivše SFRJ?

– To jeste. „Prvi poljubac“, „Miljacka“, to su megahitovi. „Dijamanti“, „Beograđanko mala“, preživjele su, opet, trideset godina od kada su snimljene. Ja sam prije rata bio u fazonu da napravim klasičan narodnjak sa malim izletima prema popu, ali posle rata više koketiram sa pop muzikom. Dakle, moje su pjesme etno-pop. Sve su ih radili ljudi koji su iz rokenrola i iz zabavne muzike.

Za vas kažu da ste bluzer u duši. Jeste li vi bluzer ili narodnjak?

– Ja sam roker! Ja sam sevdah rok. Bluz je prirodno stanje crnaca, onda, recimo, naši Cigani su bluzeri, oni imaju to urođeno. A mi opet imamo svoj bluz. Moj bluz je sevdah-rok.

Da li su muzičari i pevači oni koji su ponovo počeli da spajaju bivšu Jugoslaviju?

– Ne mogu reći da spajamo bivšu Jugoslaviju, ali pravimo normalne odnose. Činjenica je da sam se ja rodio u Jugoslaviji, znam u toj bivšoj državi skoro svako selo. Evo, na primjer, ja znam više sela u Srbiji nego devedeset posto ljudi koji žive u Srbiji. Čini mi se da nema sela u Srbiji koje ima dom kulture a da ja tamo nisam bio. Za mene je to privilegija.

Za vas kažu da ste jedan od simbola one stare Jugoslavije. Pominju vas u raznim leksikonima JU mitologije… Već o vama postoje i pesme. Zabranjeno pušenje ima onu „Halid protiv Halida“?

– Ha, ha, ha… Ja sam generacija koja je živjela u to sretno vrijeme. Za nekoga je to bilo loše vrijeme, međutim, ja to vrijeme neću nikada zaboraviti jer sam zaista živio. Nije se bogzna šta imalo, ali kao u onoj pjesmi, „Bog je i siromasima nešto dao. Nešto malo, al’ se uvijek zapjevalo“. Dobro rečeno. Nažalost, ta Jugoslavija se raspala i pjevači su najmanje krivi za to.

Kada ste pre dve godine imali teški saobraćajnu nesreću, za vas su se zabrinuli u svim eks-ju državama.

– Kada sam vidio to, rekao sam sebi: Halide, vrijedjelo je živjeti. Bio sam na to ponosan. Mogao sam i umrijet, a ne znati za to. Ha, ha, ha… Kada sam izašao iz kome u bolnici, pitao sam suprugu: „Je ‘l zvao ko da pita za mene.“ Ona mi je rekla: „Šuti bolan, Halide, digla se cijela Jugoslavija.“

Družim se sa Miroslavom, Brenom, Šabanom

Pratite li srpsku pop, rok i narodnjačku scenu?

– Pratim, naročito ono što je etno. Recimo, dopala mi se Madam Piano. Sviđa mi se kako rade Legende, Bilja Krstić, Balkanika. Dopadaju mi se Željko Joksimović i Vlado Georgiev. I grupa Van Gog često dolazi u Sarajevo, volim da ih čujem, slušam i Neverne Bebe. Da ne pričam o starim grupama.

I dan-danas se družim i viđam sa Miroslavom, Brenom, Šabanom, celom tom mojom generacijom pjevača. U kolima najviše slušam Indekse, ali tu su i CD JU grupe, Parnog valjka, Atomsko sklonište, naravno Dugme… Malo slušam to, malo sevdalinke, malo moje kolege narodnjake. Upravo sad slušam Brenu, novi album.

Turbo-folk na izdisaju

Volite li turbo-folk?

– Jedna serija turbo-folka je bila toliko dominantna da je već na izdisaju. Pjevači koji to pjevaju već završavaju svoju priču, padaju im posjete koncertima. Sada već dolazi do jednog kvalitetnijeg slušanja muzike.

Publika ne kažnjava

– Sramota je kad neko dođe na koncert sa bendom u kome su jedan ili dva čovjeka. A ja vodim osam ljudi i na koncert u dvorani i na koncert za 500 ljudi. Poštujem pjevače koji vode orkestre, i nije mi jasno kako to publika ne primijeti i ne kažnjava – kaže Bešlić.